Tel +651 464 033 04

Kosančićev venac 19, Belgrade 11000

radnim danom od 9 do 19 h

m

This is Aalto. A Professional theme for
architects, construction and interior designers

Top

ALAN BEĆIRI

„ Lovac na plave zečeve“

PLAVI ZEC - OKREĆE MESEC KAO VINIL PLOČE

PLAVI ZEC - UNUTRAŠNJI SLOJEVI

PLAVI ZEC - PLAVI PLAMEN - TREĆA SREĆA

PLAVI ZEC - LAVIRINT

PLAVI ZEC - IZ VODE POTIČU

PLAVI ZEC - OKREĆE MESEC OKO OSE

TRČI ZEKO TRČI

PLAVI ZEC - NEGDE IZA DUGE - REZ 2

STARO, NOVO, POZAJMLJENO I PLAVO KAO PLAVI ZEC

PLAVI ZEC - POKREĆE OLUJU - STVARANJE NOVOG MESECA

Alan Bećiri

Alan Bećiri (1973. Uroševac) grafičar, fotograf i dizajner. Diplomirao 1997. godine na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija pri Univerzitetu u Beogradu. Od 1997. izlaže samostalno i na preko 150 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Samostalni umetnik i član ULUS-a. Dobitnik više nagrada i priznanja (2017. Nagrada Veliki pečat Grafičkog kolektiva, Beograd; 2006. Zlatna igla, ULUS, Beograd)

Rekli su

Duško Radović:

Plavi zec

Tri sam zemlje prelazio, i tri gore pregazio,

i tri mora preplovio- dok ga nisam ulovio, Plavog zeca,

čudnog zeca, jedinog na svetu. (…)

Žiri za nagradu Veliki pečat imao je ove godine i tešku i laku ulogu. Tešku – jer je, kao što vidite, ovogodišnja žetva grafika za Majsku izložbu dobra, bogata, pa je teško od velikog broja izloženih grafika odabrati i izdvojiti jedan rad, a laku – jer je u ovom obilju izvrsnih grafika gotovo nemoguće omašiti. A meni je, još dodatno, žiriranje bilo olakšano i

činjenicom da sam bio u društvu dvoje vrsnih grafičara: Nevenke Stojsavljević – koja je Veliki pečat dobila 1993, i Nikole Velickog – prošlogodišnjeg laureata.

I… mi smo ulovili zeca, Plavog zeca – digitalnu grafiku Alana Bećirija. Alanov nagrađen rad ima podnaslov: Ono što vidiš i čuješ nikome ne govori, i bolje bi bilo dalje ništa ne govoriti. Jer, kako objasniti umetnost onom drugom zecu – mrtvom Bojsovom zecu? Odnosno, kako uopšte bilo kome objasniti današnji svet?

Bećirijeva grafika je prebogata značenjima; to je jak kritički stav umetnika koji suvereno vlada sopstvenim grafičkim jezikom. To je stav spram sveta koji je zaćutao.

Ali vas Plavi zec poziva i da učitate ponešto vaše: ja tu mogu naći i Dišana i njegovu šahovsku tablu, neko se može pozabaviti značenjem makaza, ili karata za igranje… I ta otvorenost Bećirijevog dela je bitna karakteristika njegovog rada.

Plavi zec ima dve strane: gornju – esencijalnu, i donju – egzistencijalnu. Umetnici grafike znaju da simetrija ume da bude vrlo opasna, ali tu simetrije zapravo nema. Ili, ako je ima, Alan Bećiri se majstorski poigrava njome…

Sve čestitke Alanu Bećiriju, uz spominjanje radova Zorana Grmaša, Slavice Dragosavac i Maje Gajić – koji su takođe bili u najužem izboru.

I… evo kraja pesme Duška Radovića Plavi zec. Misliću na Alana Bećirija, ali i na neizvesnu sudbinu Grafičkog kolektiva:

Stavih zeca u torbak pa požurih svojoj kući

Al’ kad bismo ispred kuće, stade zečić da šapuće:

Pusti me lovče hrabri lovče,

da očešljam kosu, da umijem lice,

da isečem nokte, da ispravim stas, da udesim glas. Nek’ vide deca plavog zeca, čudnog zeca, jedinog na svetu!

Pustih zeca iz torbaka al’ se zec ne očešlja al’ se zec ne umi,

nit’ iseče nokte, 

nit’ ispravi stas, 

nit’ dotera glas.

Već pobeže, oj, nesrećo, na kraj sveta, oj, nevoljo.

  

Radonja Leposavić

(povodom dodele nagrade Veliki pečat Grafičkog kolektiva, 2017)

Čitav vek nakon što je jedno krilo avangardnih krugova sa oduševljenjem pozdravilo tehnički progres civilizacije, i u svetu današnjice fenomen (mehaničkog) pokreta/brzine deo je filozofskih i umetničkih refleksija. U stvaralaštvu Alana Bećirija pokret je jedan od zajedničkih imenitelja radova koji su tokom više od dvadeset godina autorovog prisustva na vizuelnoj sceni realizovani u nekoliko tematskih ciklusa – biciklisti, strelci, kopljanici, mačevaoci, kasači, jahači, borbe, plavi zečevi… Umetnik neretko primenjuje analitičku projekciju pokreta, razlažući ga gotovo mejbridžovskim postupkom, ili repeticijom i tonskim varijacijama forme-figure sugerišući time pravac-putanju-trag pokreta, trajektoriju skoka… Ipak, kod Bećirija pokret nije u prvom planu umetničke preokupacije, odnosno ispitivanje kinetičke prirode predmeta nije po sebi cilj. Savremeno poimanje kretanja usloženo je i relativizovano postojanjem i prožimanjem fizičkog i informatičkog-digitalnog prosotora i vremena, a autorski koncept umetnika počiva upravo na ovim premisama. Bećirijev izraz je figurativan ali njegovi vizuelni obrasci su eksponenti digitalne ere i komuniciraju sa posmatračem frazama iz vokabulara digitalnog jezika kojim autor suvereno vlada. Čak i kada u njegovim radovima koji tematizuju prizore sportskih nadmetanja prepoznamo eho antičkog olimpizma i klasičnog reljefnog friza ili prizvuk mita o Minotauru u grafikama sa motivom lavirinta, piktogramska stilizacija forme ne dozvoljava da odlutamo dalje od pozicije sada i ovde…u sličnom duhu Viktor Peljevin u romanu „Šlem užasa – Kreativ o Tezeju i Minotauru“ smešta narativ  o Arijadni i lavirintu u prostor internet chat room-a. Pokret je kod Bećirija u službi ideje o traganju, fokusiranom kretanju ka cilju, nadmetanju i pobedi u igri, malim dnevnim trijumfima savremenog čoveka, potrazi za srećom… a subjekat i objekat igre su u stalnom previranju identiteta, gde strelac optičkom mimikrijom postaje meta, a lovac/umetnik/posmatrač/tragač se projektuju u predmetu potere-plavom zecu i obrnuto. U poslednjem ciklusu radova čiji je glavni protagonista spomenuti plavi zec, može se reći palimpsest brojnih kulturoloških referenci (Luis Kerol, Jozef Bojs, Duško Radović…), umetnik ostvaruje vizuelno i značenjski bogat i skladan likovni amalgam u kome se prepoznaju pročišćen grafizam digitalnog estetskog prosedea, ilustrativnost, popartistički geg i dosetka, blago mistična ali uvek vedra atmosfera nadrealnog i gotovo poetski simbolizam. Kompozicije deluju poput vizuelnih zagonetki formulisanih simbolima koji se ponavljaju u različitim kombinacijama – zec, svetionik, zvezda, lavirint, makaze, pas-grifon, talasi… Oni stvaraju lančani niz mogućih asocijacija i tumačenja – svetionik i zvezda nagoveštavaju luku-cilj, grifon je čuvar blaga kome se stremi, makaze kroje putanju i presecaju odluke… Ponavljanje i sinergija ovih elemenata podsećaju na različite faze virtuelnog prostora video igre. Ove redukovane kulise nekada su ujedinjene sa fotografski preciznim motivima nebeskih tela ili kadrova grada čime se intenziviraju plastički efekti prizora kao i enigmatičnost poruke. Ludički karakter prisutan je i u radovima kojima dominira kontura ljudskog lika neretko prikazana u profilu, podsećajući sa svojim odrazom u obrnutoj ogledalskoj simetriji na karte iz špila. Svaki grafički list skoro da evocira dečije iskustvo igre sa svetlećom tablom flipera koji vizuelnim efektima ritmičkog treperenja lampica i pomeranja jednostavnih mehaničkih opruga uzbuđuje i izoštrava čulni aparat, ubrzava motoriku i generiše neophodan energetski tonus, motiviše duh igre i želju za pobedom. Plavi zec je ujedno i frenetična opsesija igrom i meditativno poniranje u tajne likovne metafore, svojevrsne digitalne Sfinge… Naslućujemo u ovim radovima i nešto od estetike reklamnih panoa i svetlećih bilborda koji nude viziju i obećanje srećnog života. Ipak, Alan Bećiri i ako se dotiče tema društvenog naličja, on to čini diskretno, bez želje da preuzme ulogu pesimističnog hroničara i proroka koji razotkriva globalne medijske simulakrume. On nas ne dovodi u zabludu, ostavlja otvoreno polje, te je na posmatraču da li će iza dopadljive kulise, materijalne ili digitalne, otkriti umornog i nezadovoljnog scenskog radnika ili beživotni programski algoritam ili pak nešto više i sveto, neopipljivu ideju koja se naslućuje i održava Duh živim i večnim. Čak i kada znamo da se ključ mađioničarskog trika za (plavim) zecom krije u duplom dnu šešira, jedino što je bitno je radost i ushićenje koje stvara taj teatar iluzija, ta igra koja je sam život, u kojoj je jedini gubitnik večiti posmatrač koji joj se nikad ne prepusti. Zato skupite odvažnost i zauzmite startnu poziciju, sezona lova počinje!

 

Miroslav Sapundžić

Iz ateljea

Umetnik kaže

Nekoliko činjenica o plavom zecu / zečevima

Svako, na svom životnom putu, sretne jednom ili više puta plavog zeca ili zečeve.Plavi zečevi imaju posebna verovanja u vezi sa svojim poreklom. Neobično vole zvezde padalice, palme, pesak zlatne boje i crna i bela jaja svih veličina iz kojih se, kako veruju, legu negde u dubinama podzemnih tunela i pećina.Veruju da kada neko ili nešto uhvati i veže plavog zeca ima mogućnost izbora: da makazama preseče uže i pusti plavog zeca da padne kroz crnu rupu, vrati se i ponovo bude uhvaćen ili da ga pusti da živi u slobodi. Plavi zečevi nisu nikada bili, niti će ikada biti opasni po ljude i okolinu. Plavi zečevi žive u svim dimenzijama. Oni imaju sposobnost da lete i rado smišljaju igre nalik onima u kojima smo uživali kao deca. Plavi zečevi osete duboku setu i neobjašnjivu nostalgiju slušajuci francuske šansone kao sto je La Mer ili njena varijanta Somewhere Beyond The Sea.Ponekad sa gradskih krovova posmatraju prolaznike, tražeći onog sa kojim su povezani od samog nastanka. Sebe rado opisuju kao plave senke proizašle iz mašte posmatrača.Plavi veruju da pored njih postoje i zečevi drugih boja. Još uvek samo nagađaju iz koje su oni priče izašli i koja je njihova uloga.Nikada ne lažu, a ako su prinuđeni da slažu, slagaće samo sebe.Plavi ponekada hodaju na sve četiri noge, kako bi što manje podsećali na ljude.Plavi zečevi znaju da je u životu sve Reja vu tj. sve što se dogodilo, događa se i dogodiće se ponovo. Jednom osmišljena igra kada započne trajaće zauvek.