Saša Marjanovič 01. 0 – 31. 03. 2018. 2018-03-30T18:01:04+00:00

Saša Marjanović…….

Voda

akrilik i pastel na papiru, 28 x 19 cm, 2017

***

Voda 4

akrilik, patel i ugljen na papiru, 70 x 100 cm, 2017.

                                                                                                                                ***

Voda 3

akrilik i pastel na papiru, 28 x 19 cm, 2017.

                                                                                                                                ***


Bela traka

ugljen na papiru, 100 x 70 cm, 2016.

                                                                                                                                ***

Tajna

ugljen na papiru, 100 x 70 cm, 2016.

                                                                                                                                ***

Dečak

ugljen na papiru, 100 x 70 cm, 2016.

                                                                                                                                ***

Svetlost i tama

ulje na platnu, 140 x 100 cm, 2017.


 Saša Marjanović

Rođen 1976. godine u Majdanpeku. Magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2009. godine. Na istom fakultetu 2004. godine diplomirao na slikarskom odseku u klasi prof. Gordana Nikolića. Član je ULUS-a. Živi i radi u Beogradu.

SAMOSTALNE IZLOŽBE:

2016. Galerija Rima, Kragujevac
2015. Galerija Haos, Beograd
2014. Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd
2014. Gradska Galerija, Bajina Bašta
2013. U Podrumu, Beograd
2011. Galerija ULUS, Beograd
2011. Galerija Dar-mar, Beograd
2010. Smotra umetnosti”MERMER I ZVUCI”, Galerija 99, Arandjelovac 2009. Galerija FLU, Beograd
2009. Galerija Uroboros, Beograd
2006. Galerija KNU, Beograd
2005. Galerija Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd
2004. Galerija Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd
Grupne izložbe:
2016. Galerija Steps, Tokio, Japan
2016. IV medjunarodno bijenale akvarela, Galerija A, Beograd
2015. Kunst Zurich, Cirih, Švajcarska
2015. Scope, Art Basel, Bazel, Švajcarska
2015. 2+2 Ambasada Srbije, Tokio, Japan
2015. 2+2 Galerija RTS, Beograd
2015. XII medjunarodno bijenale umetničke minijature, Gornji Milanovac
2014. III medjunarodno bijenale akvarela, Galerija A, Beograd
2013. Moderna Galerija, Akt u savremenom srpskom slikarstvu, Valjevo
2013. Post project, Galerija Uroboros, Beograd
2013. Veliki format, Galerija A, Beograd
2013. Post project, Room 306, Tokio, Japan
2013. STEP 09, Milano, Italija
2012. Međunarodno bijenale crteža, Lozana, Švajcarska
2012. II međunarodno bijenale mladih Muzej „Danubiana“, Bratislava, Slovačka
2012. XI međunarodno bijenale umetničke minijature, Gornji Milanovac
2012. II međunarodno bijenale akvarela, Galerija A, Beograd
2011. Ususretu sa drugim, Galerija Uroboros, Beograd
2011. XIV Prolećno anale, Čačak
2010. Zlatibor 09, Galerija RTS, Beograd
2010. I međunarodno bijenale akvarela, Galerija A, Beograd
2010. X međunarodno bijenale umetničke minijature, Gornji Milanovac
2010. Galerija Uroboros, Beograd
2010. DAR MAR, galerija Progres, Beograd
2009. Galerija Uroboros, Beograd
2008. Magacin u Kraljevića Marka- STEP OUT 3, Beograd
2008. IX međunarodno bijenale umetničke minijature, Gornji Milanovac
2008. Paviljon “Cvijeta Zuzorić”, izložba novoprimljenih članova ULUS-a
2008. Galerija “A”, Beograd
2006. ALEF, Nacionalna galerija D.1 & Instituto Cervantes, Beograd
2004. Galerija Studentski grad, izložba autoportreta
Nagrade:
2010. GRAND PRIX X međunarodnog bijenala umetničke minijature, Gornji Milanovac
2000. Nagrada FLU za najbolji crtež

Rekli su….

Slavica Obradinović

IGRAONICA

Prizori iz svakodnevnog života deteta predstavljaju predmet slikarskog interesovanja Saše Marjanovića. Sećanje na detinjstvo je glavna preokupacija i tema, pokretač stvaralačkog impulsa koju slikar izražava u formi ispovesti, svedočenja. Primetno je da se na slikama Saše Marjanovića tematika detinjstva ne odražava na slikarski izraz, njegovo redukovanje i svođenje na osnovne oblike i forme već Saša izgrađenim i zrelim slikarskim jezikom stvara slike koje plene začudnom aurom i atmosferom. Kolorit je sveden, dok se kontrastima svetlosti i senke gradi dinamika slike. Umetnik evocira ranije slikarske postupke iz apstraktne faze  – preslikavanje, ispiranje i grebanje, koji se sada manifestuju u slikarskoj obradi bojenih površina gde se teksturom i svetlijim linearnim akcentima tretira površina slike. Portretske karakteristike dečijih lica izgrađene su besprekornim slikarskim jezikom i crtežom čime se ističe njihova psihologija.

Posmatrajući slike ulazimo u dublje nivoe njenog značenja, pronalazeći paralelu sa sopstvenim sećanjima i iskustvima iz detinjstva, dok opšta mesta, kao što je simbolika igračaka, prizori enterijera i eksterijera upućuju na zajedničko pamćenja i iskustva jungovskih arhitipova. Prostori u kojima su deca smeštena nisu igraonice tako popularne u odrastanju današnjih generacija, već su to simbolički, imaginarni prostori koji sugerišu konkretna mesta svakome od nas dobro poznata – igrališta ispred izgrade ili kutke kod kuće. Običnost i svakodnevnost okruženja u kojem se deca nalaze u suprotnosti je sa snažnim nadrealnim utisakom koji ambijent odaje, dok atmosfera ovih prostora ujedno ukazuje na bajkovite predele u kojima obitavaju sile dobra i zla.

Simbolika u slikastvu Saše Marjanovića od ranije ima posebno mesto, a sada je evidentna u predmetima – igračkama koju deca drže, kao što su lopta, plišani meda, lutka. Igračke vekovima u našoj civilizaciji prate odrastanje svakog deteta, tako da je teško definisati vreme i mesto dešavanja na slikama. Ono što ove slike u svojoj biti nose je vanvremensko, večno i nužno, govori nam o bitnosti detinjstva i vezi sa njim kroz odrastanje i zrelost, kao i o neophodnosti brige o najmlađima, njihovom svetu i budućnosti.

Srđan Vučinić

SENKE DETINJSTVA

Crteže i slike Saše Marjanovića ovde bih voleo da sagledam iz  jedne drugačije, „kinematografske“ perspektive. Radovi ovog umetnika nesumnjivo asociraju na medij fotografije i filma: na prvi pogled, prepoznajemo u njima težnju za fotografskom objektivnošću, kao i rediteljsku pasiju za „otiskivanjem“ minulog vremena. Ali to nije ni puko reprodukovanje, ni sirovi dokument, već nešto sasvim drugo. Ako film nije  dokument, onda je san, kaže Bergman u jednom fragmentu posvećenom delu Tarkovskog. Na slikama, a naročito na crtežima Saše Marjanovića, otkrivamo neobičnu analogiju sa unutarnjim pejzažima snolikih filmskih autora kakvi su Bergman, Tarkovski, Sokurov, Hideo Nakata ili Mihael Haneke… I na njima, baš kao i u delima navedenih sineasta, ona prava drama egzistencije prikazana je u fluidnim predelima slutnje i teskobe, potisnutog i podsvesnog, snoviđenja i reminiscencije.

Postoji još jedan lajt-motiv koji se savršeno spaja i dopunjuje sa snolikošću ovih likovnih prizora: to je sveprisutna figura deteta i tema detinjstva na njima. Setićemo se na trenutak Ogledala Tarkovskog, zatim povratka u infantilnu perspektivu u Bergmanovim Divljim jagodama i Tišini, snolikih reminiscencija detinjstva u Hanekeovim filmovima Skriveno i Bela traka, najzad i infantilnog prostora kao središta košmara u Nakatinoj Tamnoj vodi… Prizori detinjstva uvek su propušteni kroz prizmu nečijeg sećanja, često i kroz senovitost potisnutih fantazama, strepnji i frustracija. Šta se nekada zbivalo, kada je svet bio tako veliki, a mi tako mali, nikada nećemo pouzdano doznati, jer zbilja je uvek deformisana senkama naših utvara. Te utvare iz davne prošlosti nužno preoblikuju i početnu inspiraciju  prizora Saše Marjanovića. Prvobitni utisak težnje ka „fotografskoj objektivnosti“ postepeno zamenjuje suštinsko pitanje ovog slikarstva – pitanje senovitog, utvarnog, fantazmatskog lika detinjstva.

Vojislav Karanović
MASKE I NjIHOVA LICA

Detinjstvo je doba kada čovek na svet gleda ”jasnim i radosnim očima” i kada je sve što nam se dešava ”čisto bivanje – kako o detinjstvu imaju običaj da kažu pesnici. Ali to je period kada su i tuge, strepnje i strahovi takođe duboki i intenzivni. ”Mali ljudi, koje mi zovemo ‘deca’, imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle, kao mudri i odrasli ljudi, zaboravljaju.” Ova rečenica iz zbirke priča pod nazivom Deca Ive Andrića može da posluži kao ulaznica za svet crteža Saše Marjanovića. Jer radovi ovog umetnika suočavaju nas ne toliko sa jarkim svetlom ovog životnog perioda, sa svetlošću što obasjava i oživljava predmete, koliko sa senkom koja natkriljuje detinjstvo, sa senkom koju nosimo kroz čitav svoj kasniji život.
Raniji crteži Saše Marjanovića poseduju atmosferu nadstvarnog. Njih ispunjava onespokojavajuća slutnja i osećaj neodređene pretnje, koji nas uvode u prostor jedne metafizičke drame. Deca na ivici bazena, ili iza bolničkog paravana, u polumračnim hodnicima i na neosvetljenim stepeništima, dečaci i devojčice na čudan način zagledani u svoje igračke, spavači opruženi na posteljama u pozama kao da su tu od strane nekoga zaboravljeni… – svi ti prizori i likovi u nama bude osećaj jeze i nestvarnosti.
Marjanovićevi novi radovi, predstavljeni na ovoj izložbi, sadrže dobar deo tog i takvog ambijenta, ali u igru uvode i nove elemente. Atmosfera crteža manje je maglovita i rastvarajuća; prigušen je i osećaj nadstvarnog. Likovi dece predstavljeni su jasnije i određenije, i sve više se oseća prisustvo i atmosfera njihovog stvarnog životnog ambijenta. Drama kojoj prisustvujemo nema samo metafizičko obasjanje; ona poprima kvalitete socijalne određenosti. Pretnja više nije nešto neuhvatljivo i neodređeno, nešto za šta nismo sigurni odakle dolazi. Jeza, strah i strepnja nisu više osećanja za koja ne znamo kada i zašto se u nama javljaju. Novi radovi ovog umetnika prilično jasno ukazuju na neke od uzročnika ovih osećanja, i upućuju na moguće uzroke onih dugih bolova i patnji o kojima govori Andrić.
Većina novih crteža Saše Marjanovića u dijalogu je sa filmom Bela traka Mihaela Hanekea. Čudni i tajanstveni događaji u malom selu na severu protestantske Nemačke, u vreme pred Veliki rat, gde svako kao da ima neku svoju tajnu, uvode nas u film u kojem se smenjuju i prepliću priče o nasilju roditelja nad decom, dece nad drugom decom, i društva nad pojedincem. Nasilje nije uvek lako vidljivo, nekada se maskira u brigu za dobro vaspitanje, na primer, ali to ne znači da je ono tada manje opasno i da manje štete nanosi. Autor ovog filma pod lupu stavlja dogme hrišćanskog vaspitanja, koje sa jedne strane podrazumeva strogost i nepopustljivost vaspitača, a pokornost i slepu poslušnost dece sa druge strane. Film sugeriše i to da se žrtve vrlo lako preobraćaju u dželate. I da kazne duševno oštećuju i one koji ih sprovode i one koji moraju da ih trpe. U središtu pažnje ovog Hanekeovog filma su nimalo slučajno – deca. Ona trpe kazne, od njih se traži da se prilagode kolektivu i odreknu prava na različitost, individualnost, kreativnost. Deca moraju da sputaju sopstvenu seksualnost i da se odreknu spontanog izražavanja svojih osećanja. Od dece se zahteva uniformnost, traži se da na svoja lica stave socijalno prihvatljive maske. Kao posledica toga, ti mali ljudi počinju sve više toga u sebi da potiskuju. I upravo ta tamna i potisnuta strana ličnosti, a nju otkrivamo i kod odraslih, jeste ono što predstavlja istinsku pretnju. S druge strane i odrasli, koji dosledno insistiraju na disciplini i poštovanju pravila, lako će sve to da zaobiđu samo ako im je to u neposrednom životnom interesu. Svet u kojem cvetaju surovost i nasilje istovremeno je i svet u kojem vladaju licemerje i laži. Ova dva sveta i ne idu jedan bez drugog.
Neke od ovih ideja Bele trake otkrivamo i na crtežima Saše Marjanovića. Ponovimo: novi Marjanovićevi radovi, većina njih, vode dijalog sa ovim filmom. Scene, prizori, atmosfera; igre crnih i belih tonova; likovi dece koja trpe kazne i počinju da od sebe i drugih stvari skrivaju; lažno insistiranje na čednosti i poštenju – sve su to stvari koje Marjanovićev aktuelni umetnički gest dovode u vezu sa svetom Hanekeovog filma.
Konačno, pomenimo i samu belu traku. U filmu je ona simbol navodno iskrenog insistiranja na dečijoj dobroti i čednosti. Nju seoski pastor vezuje oko ruke i u kosu svojoj deci, ne bi li ona stalno imala na umu da moraju da budu dobra i čestita. U suštini, ova se traka preobraća u simbol hipokrizije i represije. Nevinost i čistota jesu vrhunske moralne vrednosti. Ali ukoliko se one na silu nameću, i ukoliko se ljudi pod pretnjom strašnih kazni na njih primoravaju, one dovode do duševne i socijalne pustoši.
Negde u pozadini novih radova Saše Marjanovića postoji slično osećanje. Ako su raniji radovi prikazivali decu koja su se približila granici što njihov svet deli od sveta odraslih, i odatle su gledala unapred, u zamršeni svet odraslih, pri čemu su se osvrtala i posmatrala predele igre i radosti koji čile, novi crteži decu prikazuju u trenutku kada su ona tu granicu upravo prekoračila, kada su stupila u svet odraslih. Pogled unazad i pogled unapred i ovde je podjednako zbunjujući i uznemirujući. Jedino što su sada igre drugačije. I što su maske u ovom svetu različite od onih dečijih. Crtež na kome je prikazan dečak koji u rukama drži masku dok mu je lice izobličeno grčem od plača pokazuje ovu ambivalentnost, a uz to dobro ilustruje nov iskustveni prostor u koji je zakoračio Saša Marjanović. Maska koja simbolizuje ritualni svet igre, nešto u čemu je dete moglo da ostvari ”čisto bivanje”, sada se skida pod diktatom samog života. Ali to što se pokazuje nije pravo lice. Lice je izobličeno neobičnom grimasom, slutimo da je nju izazvao plač zbog osećaja gubitka, i da je to lice namenjeno nekom drugom, nekome kome se dete obraća i hoće da nešto kaže o svom gubitku. To lice je zapravo nova maska. To je jedna od maski iza kojih će dete skrivati svoje lice u svetu odraslih, i sa kojom će početi da igra jednu od bezbrojnih uloga koje taj svet od njega zahteva. Od uplakanog deteta sa skinutom maskom u rukama, do deteta koje na svom licu ima gas masku samo je jedan korak. A taj korak zapravo je drugo ime za postojanje u svetu odraslih ljudi, i za igre koje se tu igraju.
U podtekstu ovog prizora treperi jedno onespokojavajuće pitanje: ako mi maske dečijeg sveta zamenjujemo maskama sveta odraslih, i ako sve vreme na licu imamo neku od maski, postoji li uopšte nešto što bi moglo da bude naše pravo lice? Ono što nam se za tren učini našim pravim licem, već u sledećem trenutku pokazuje se kao maska iza koje čovek pokušava neki deo sebe da sakrije.
O ovoj igri skrivanja sebe iza različitih maski govore i Hanekeov film i novi radovi Saše Marjanovića. Odrastao čovek na svoje lice stavlja masku ispravnog i uzornog građanina, moraliste i vaspitača, onoga ko zna odgovore na sva pitanja. Tom maskom on pokušava da sakrije i svoju nesigurnost, i strah, i sebičnost. Ovo je vrlo lepo vidljivo u Hanekeovom filmu. Dete na svoje lice takođe stavlja masku. Masku dobrog i poslušnog malog čoveka, nevinog i čestitog bića, onoga ko se povinuje zapovestima odraslih. A iza te maske krije se čitav splet osećanja: strah, mržnja, nesigurnost, čežnja, zavist, zloba…Sve ono što je dete počelo da u sebi i od sebe skriva, i da potiskuje u dubine svoje duše. O toj i takvoj dečijoj maski govore novi crteži Saše Marjanovića.
Crtež dečaka sa ispruženom rukom pokazuje na koji je način Marjanović bio inspirisan filmom Bela traka. U samom filmu to je deo scene u kojoj dečak pruža ruku sa namerom da skine veo prebačen preko lica mrtve žene. Marjanović sužava fokus, uzima samo lik dečaka sa ispruženom rukom, pri čemu se povećava simbolički potencijal slike, i otvara prostor većem broju sugestija. Ta ruka sada nije samo naznaka pokušaja da se nešto otkrije, nego poprima prelive drugih značenja. Sugeriše pokušaj da se nešto otme, zgrabi, prisvoji, uhvati…. Ovo između ostalog pokazuje i to da se Marjanović slikama i scenama filma služio na umetnički osvešćen način. Polazeći od pojedinih scena i likova filma, Marjanović ih je koristio da uobliči svoje umetničko osećanje.
Dečaku sa pruženom rukom pridružuje se devojčica koja ljubi ruku odraslog ka njoj pruženu, potom i dečak koji rukama skriva lice, pa dečak sa belom trakom vezanom oko rukava, dečak koji žmuri ili gleda negde u stranu… Na ovim novim Marjanovićevim crtežima manje su prisutne igračke. A upadljivo je to da deca ili skrivaju svoje lice, ili žmure, ili gledaju negde u stranu. Ovo odsustvo direktnog pogleda takođe je jedan od znakova ulaska u svet odraslih. A taj svet, rekli smo, oblikuju potiskivanje, skrivanje i maske.
Dečak koji sedi okrenut ka ćošku, motiv prisutan i na nekim ranijim radovima našeg umetnika, ovde takođe poprima jače socijalne konotacije i uvodi nas, slično Hanekeovom filmu, u svet kazni, skrivenih misli i potisnutih osećanja. Lik androginog mladića u beloj košulji, dečaka koji je – tako deluje – upravo stupio u svet u odraslih, i koji stoji do kolena u vodi, svedoči o ovom procesu skrivanja i potiskivanja. Voda, koja je simbol inicijacije, sugeriše ulazak u novi svet, svet odraslih. S druge strane, voda je najjači simbol nesvesnih sila, i ona nam zajedno sa androginim crtama lica i zagonetnim pogledom ovog mladića sugeriše da je ono što je njegov istinski život, njegovo pravo lice ako hoćete, da je to već sasvim vešto skriveno jednom od novih maski.
Belina košulje ovog mladića, belina neba u pozadini i beli prelivi svetlosti na površini vode, kao i bele košulje dečaka i bele haljine devojčica na drugim slikama, navode nas na pomisao da je belo osnovna nit nove likovne priče Saše Marjanovića. Ono što je kod Hanekea bila bela traka, simbol nevinosti i čistote koji se preobraća u simbol pretnje od gubitka ljudskosti, i što su bili kadrovi puni svetlosti i beline, na sličan način postaje simboličkim prostorom našeg umetnika. Pri čemu je i kod Marjanovića sačuvana ta osnovna ambivalentnost. Belo je i ovde oznaka nevinosti i čistote ali je, kroz razne oblike društvene instrumentalizacije, poprimilo simbolički potencijal pretnje i opasnosti.
Veće poverenje u belu boju i pokušaj da se kroz nju izraze osećanja koja su se pre iskazivala kroz različite dodire i pretapanja crne i bele boje, i u raznim nijansama sive, govore da je i u tehničkom smislu Marjanović pokušao da stvari sagleda određenije. Umesto bezbrojnih nijansi i preliva sive boje, i maglovite atmosfere u kojima se konture likova stapaju sa pozadinom, na ovim crtežima crna i bela boja su na neki način razdvojene: one se na mnogim mestima susreću i sučeljavaju, pri čemu se ne pretapaju jedna u drugu. Kao da je pokušaj da se stvari sagledaju određenije i jasnije, da se strepnje i strahovi istraže, da im se pokuša naći uzrok u čoveku i u svetu koji čoveka okružuje, kao da je sve to postalo vidljivo i u ovom susretu crne i bele boje. Dečak koji sedi sklupčan na podu, sa jedne je strane obasjan snažnom svetlošću, za koju pretpostavljamo da dopire kroz neka širom otvorena vrata, a sa druge strane se nalazi duboka i mračna senka. Ovo malo i krhko biće kao da je pritešnjeno između dva sveta, dve sile: svetlosti i tame. I ne samo da je ono tu stisnuto: imamo osećaj da dete postoji zahvaljujući susretu te dve sile, zahvaljujući dodiru svetlosti i tame. Kao da naše telo, svest, naša duša nastaju i postoje samo u tom i takvom dodiru svetla i tame.
Umetnost često govori o tome da je čovekova unutrašnjost sačinjena od svetlosti i tame. A umetnici kao što su Haneke i Marjanović podsećaju nas da za neautentičnost i pustoš našeg sveta nisu krive maske, nego ljudi bez lica, bezlični ljudi. A pitanje: poseduje li čovek uopšte pravo lice, ili tokom života samo menja maske – to pitanje možda nema odgovor, ali ga svejedno treba postavljati. Jer, ko zna, možda su baš čuđenje i zapitanost naše pravo lice.

Iz galerije….

Umetnik kaže……..

Povratak na sajt