Tel +651 464 033 04

Kosančićev venac 19, Belgrade 11000

radnim danom od 9 do 19 h

m

This is Aalto. A Professional theme for
architects, construction and interior designers

Top

Danka Dimitrijević

  |  Danka Dimitrijević

„SVEMIR JE PAO“

Afrika, akvarel i tuš na papiru, 120x85cm

Ayahuasca, akvarel i tuš na papiru, 120x85cm

Golub koji sedi, akvarel i tuš na papiru, 120x85cm

Jezero, akvarel i tuš na papiru, 120x85cm

Kada se neko nečem dobro nada, akvarel i tuš na papiru, 120x85cm

Kada sam bila mala mnogo sam volela da slažem puzle, 120x85cm

Sedam sekundi, akvarel i tuš na papiru, 120x85cm

Svemir je pao akvarel i tuš na papiru, 120x85cm

Sveti Sebastijan, akvarel i tuš na papiru, 120x85cm

Zona, akvarel i tuš na papiru, 120x85cm

DANKA DIMITRIJEVIĆ je rođena 21. decembar 1979, u Kraljevu.

OBRAZOVANjE: Doktorirala slikarstvo na Fakultelu likovnih umetnosti u Beogradu kod mentora Velizara Krstića

2003-2005. Magistarske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, smer slikarstvo u klasi profesora Gordana Nikolića

1998-2002. Redovne studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, smer slikarstvo u klasi profesora Gordana Nikolića Redovne studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Prištini

Rekli su

Jordan Cvetanović

Kada ulazite u svet crteža, boja i linija Danke Dimitrijević morate da koračate lagano, skoro pa nečujno, kao da ste krenuli na vizuelno hodočašće, ne biste li uspeli da sagledate sve nivoe njenog rada. Višeslojnost izraza kome je sklona zapravo vam nesebično pruža jasan pogled na tumačenje silnih emocija koje se prepliću i prelivaju na svakom radu – od rađanja tragedije, preko ličnih konflikta, strahova, sumnji, pa sve do krupnijih filozofskih pitanja koja vas pokreću na razmišljanje. Uzevši goluba kao centralan motiv, oko koga se vrti ova serija crteža, rađenja specijalnom tehnikom japanskih markera, Danka Dimitrijević rađa celo jedno jato lepršavosti, slobode, razuzdanosti, strasti i straha. U njenoj viziji oni postaju egzotične ptice, jarkih boja i nesavršenih obrisa do te mere da imate osećaj da vam se zapravo samo pričinjavaju. Dok ih posmatrate imate utisak da se radi o mrljama koje predstavljaju konglomerat raspoloženja umetnice, međutim, što ste duže ispred njih, golubovi vas obuzimaju u svom veličanstvenom letu, saleću vas, kao da traže da ih nahranite i razumete svaki titraj koji izvire iz komada papira.

 

Zato se crteži Danke Dimitrijević nikako ne smeju prepustiti vašem prvom pogledu. Ova serija predstavlja autentičnu avanturu, u kojoj se na redak i maestralan, gotovo alhemijski način, ti žargonski govoreći “leteći pacovi” transformišu u rajske glasnike koji vam sasvim nečujno sleću na dušu i šapuću: “Bonjour Madame”.

Jordan Cvetanović, dramski Pisac

Beograd, 2015.

Ljubica Jelisavac

Mlada umetnica Danka Dimitrijevic citira Dzojsa u katalogu svoje izlozbe slika: “ Prvi korak u pravcu lepote jeste razumeti okvir i prostiranje maste…” Dzojs veruje u bliskost intimnog i lepog. Tako i Danka. Poput taoista, za koje je cvet simbol najvise misticke prosvetljenosti, hriscana koji porede usud coveka sa onim poljskog cveta, poput svih ljudi za koje je cvet znakovit, i Danki je jedna orhideja dovoljna, kao motiv velikog broja slika, da dotakne istinito. Cvet je i inace sublimat zivotne snage i prolaznosti. Onako kako ga prikazuje Danka, vecinom na velikim formatima, taj nezni ali i otporni cvet, blistav ili razgoreo, rapsodican, poetizovan, rastocen ili ekstatican, preteci; pozajmljen iz “ zemaljskog sara”, a usijan kao kometa ili na smrt bled; vid je svega sto kosmos poznaje, suprodstavlja i sobom miri. Nemirenje, hedonizam i patnja su pojedinacni, ali sveprisutni i tinjajuci kao zilice u cvetnim laticama. Tako Dankin hedonizam nije samoobmana mladog bica, koje siri krila da dotakne cvet (srz, lepotu, svet..), a da se on ne rasprsi na vetru (u drustvu ostalog bilja), vec barokno ispoljena svest o preklapanju Erosa i Tanatosa, dana i noci…uz neutazeni mladalacki impuls da se oslobodi krik, da se oduskai iskoraci iz zadatosti. Sa cvetom treba uvek oprezno. Danka ga je dostojna i u smislu simbola umesnosti i odnegovanog ukusa kakav je u asteckoj astrologiji.

Ljubica Jelisavac, likovni kriticar Beograd, 2006.

Igor Simić

Dobro jutro ljudi nastavlja se rat

 

Ptica kao simbol slobode. Albatros kao simbol slobodnog šetača Bodlera. Slobodan kao ptica Bitlsa, ptica na žici Leonarda Koena, plava ptica u kavezu Bukovskog. Ptica je vesnik: dva vrana gavrana u Smrti Majke Jugovića. Depresivna ptica može sebi usled usamljenosti da počupa perje kao plavi papagaj na fotografiji Tarin Simon. Soko na ruci Pobednika na Kalemgdanu je dalekovidi izviđač. Žar ptice Stravisnkog. Beli orao kao državno obeležje. Ptica je signal da se brod bliži kopnu. Gavran Edgara Alana Poa. Beli golub kao Sveti duh. Kanarinci su korišćeni u rudnicima uglja kao rani sistem upozorenja da nadolazi metan. Za neke intuitivne ljude, vizionare, može se reći da predosećaju katastrofu kao “kanarinac u rudniku uglja”.

 

Tako i u Dankinom radu ptica ima više značenja i kroz atmosferu je pokupila elemente zemlje: zlato, naftu, srebro, dijamante, kamen. Svaki od ovih elemenata ima svoju geološku, ali i političku konotaciju. Ne samo da je nafta izvor krvoprolića na Bliskom istoku, već je prizor ptice prekrivene sluzavom naftom nakon tragedije Britiš Petroleuma u Meksičkom zalivu možda jedna od najupečatljivijih medijskih slika ovog veka. Slika našeg mogućeg ekološkog kraja. Tako je Dankina crna ptica pod nazivom “Dobro jutro ljudi nastavlja se rat” donosilac takvih vesti. A opet, drugih, vedrijih dana ćete istu pticu tumačiti kao uspeh: ona se vinula nebu pod oblake uprkos svemu što je vuče na dole. Crni Feniks. Dankine ptice nose vesti, predosećaju, za razliku od nas koji smo u žrvnju svakodnevice.

 

U stvari, prema filozofu Piteru Sloterdajku čovek je tek u dvadesetom veku postao potpuno svestan atmosfere. I to zbog upotrebe hemijskog oružja u Prvom svetskom ratu. U tom periodu su nastali i prvi rashladni uređaji, stvarane su veštačke mini-atmosfere u hotelima, kancelarijama i stanovima, a i formurisali smo efekat staklene bašte. Marsel Dišan je sebe zvao disačem (respirateur) – zato je i upakovao pariski vazduh u bočicu. Postoji društvena atmosfera: recimo, kažemo da vlada atmosfera političke apatije u Srbiji. Atmosfere spajaju, ali i truju ljude. Ptice znaju kuda duvaju vetrovi i kakva se bura sprema jer su one potpuno uronjene u atmosferu, obojene su atmosferom u kojoj i mi živimo, uvukla im se u perje. Nema mesta nadmenosti homo sapiensa, od ptica se može učiti.

 

Tako i crna ptica plovi kroz ratnu atmosferu svako jutro. Rad je dobio naziv po pesmi Kralja Čačka. Njegova muzika odslikava stanje našeg vremena, od interneta do nezaposlenosti, od ratova do familije. Danka na svoj svedeni način takođe hvata današnji trenutak i ovim nazivom smešta svoje stvaralaštvo u kontekst naše savremene kulture. Dakle ne stvara u vakuumu. Danas kulturna scena u Srbiji ne postoji, ali samim odabirom naziva naša umetnica pravi vezu između svoje vizuelne umetnosti i muzike jednog kantautora. Odupire se izolovanosti u kojoj danas mnogi rade i kaže: ne, scena je tu, mi radimo. Zato je zvala i mene da napišem neki red. Pisao sam za Politiku i nosio se sa cenzurom. Sloboda je mera ljudskosti i kroz slobodne odluke čovek gradi karakter i stremi ka nekoj svojoj zvezdi kao crna ptica. Danku, kao svakog čoveka čija savest nije zaparložena, tišti realnost. Ona se sa tom atmosferom današnjice nosi hrabro kroz svoj umetnički, porodični i društveni život.

“Dobro jutro ljudi nastavlja se rat” ima svoje mračno, ironično čitanje. Sukobi, klanje i glupost su istorijski sveprisutni kao prirodni zakoni. Istovremeno, sam naziv se može tumačiti i kao poziv nama da nakon svakog jutarnjeg buđenja vodimo otvorenu, hrabru i po sebe bespoštednu borbu za ličnu i kolektivnu probuđenost. No, takva uporna radost novom danu nakon bezbroj padova moguća je samo sa iskrenim poletom. O poletu jedino nešto znaju ptice. Njihov polet je prirodan, vešt i etički neupitan. Mi o poletu pišemo, govorimo, postujemo na internet polu-polete, oko lažnog poleta organizujemo političke kampanje, poleta se sećamo iz trenutaka naših života, ali od ptica možemo da naučimo kako se polet živi, kako se na strujama haotičnog vremena postaje otelotvorenje poleta. Budite poletni.

 

Igor Simić

Beograd, 1. maj 2017.

Suzana Novčić

U vremenu prenaglašenosti svega što nas okružuje, sve agresivnije savremene umetničke paradigme, „pojam kretaivno kao da sve više nestaje u biću umetničkkog dela“. Umetnost danas u svom globalnom manifestovanju najčešće progovara znacima masovne kulture, „gubeći granice svog kreativnog profila i identiteta“. Ipak, unutar novih praksi i teorija, u mnoštvu mogućnosti umetničkog iskazivanja, sve više je umetnika koji poseduju savremenu osetljivost i posvećenost stvaralačkim poduhvatima. Jedna od njih je i Danka Dimitrijević, čiji radovi deluju oslobođenom kreacijom i stvaralačkom sintezom.
Umetnica je diplomirala i magistrirala na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Gordana Nikolića. Doktorirala je na istom fakultetu kod mentora Velizara Krstića. Kao temu svog doktorata ona bira orgonsku energiju. Tvorac ovog pojma je austrijski psihijatar Vilhelm Rajh, koji je razmatrao postojanje posebne, vitalne, svuda prisutne energije. Tema rada Danke Dimitrijević zato i nosi naziv „Slika kao nosilac orgonske energije“. U teoretskom radu ona jasno izdvaja dva, njoj bitna pristupa – prvi, čisto slikarski, gde proučava sliku „kao medij za transponovanje energije“; i drugi – predmetni, realni svet stvari, koji predstavlja inicijalni diskurs njenog stvaralaštva. Takvom umetničkom strategijom, preciznije sublimacijom i komplementarnošću ova dva polazišta, nastaju Dankine slike.
Tematski vokabular je redukovan i transparentan, jer autorka bira jednu od najfrekventnijih tema u istoriji umetnosti – cvet/cveće, kroz koji u svom radu istražuje univerzalne teme, preispitujući pri tom snagu i želje sopstvenog potencijala i mogućnosti. Umetnicu zanima sibolički potencijal motiva, njegova životna snaga, lepota, prefinjenost ali i opadanje, prolaznost. Tačnije, motivski floralne pozadine za umetnicu su polazište u mentalne, saznajne prostore. Kako je i sama istakla, „cvet orhideje svojom formom, daje puni humani, psihološki i emotivni sadržaj, nalazeći ravnotežu između elemenata apstraktnog i nadrealnog, intelektualnog i imaginarnog. Istraživanje cveta kao povoda za sliku, koristim za izjednačavanje sveobuhvatnih problematika života i iznalaženje njihovih rešenja“.
Krajnje uprošćeno i nerutirano, na granici između spiritualnog i materijalnog, Danka Dimitrijević sliku svodi na floralni znak, od kojeg kreće složenija priča, ne samo u formi, već i u kolorističkom delovanju. O zaustavljenoj energiji jednog iskustva, jedne emocije ili jedne misli svedoči boja. Verujući u snagu i simboliku boje, u njeno bezmalo terapijsko dejstvo, u boju kao nosioca energije, umetnica je koristi da izrazi unutrašnje zvuke, iracionalnost, osećajnost, ali i sopstvene stavove, razmišljanja, lični svakodnevni ritam. To čini transparentnim korišćenjem „različitih pojava plave i ljubičaste boje, ali ne monohromno, već sa neophodnim pojavljivanjima ostalih boja“.
Upotrebom jedne iste matrice – cveta, koji će u najnovijoj fazi preći u pticu – umetnica akumulira mentalne zapise, stvarajući svojevrsne unutrašnje autoportrete, bez zadatosti i stabilnih konvencija. Odabrani repertoar, objektivno je apstraktnog karaktera, ali uvek u dodiru sa realnom, zadatom formom. Bilo da radi detalje ili celovite predstave, pojedinačne ili umnožene, oni komuniciraju odnosom energije i osećaja uzvišenog poistovećivanja u vizuri predstave. Svedene na liričnost, kada je reč o korišćenju impresionističke razgradnje slike, njene predstave tematizuju organsko rascvetavanje, rast, punoću kao metaforu raskoši, uzvišenosti, ali i zasićenja, prolaznosti i praznine. Taj proces komunikacije energije kroz slikanu kompoziciju, niže emotivne strukture, lako i ozbiljno, u isto vreme, uvodeći nas u uzbudljiv, elastičan, fluidan svet. To se najbolje čita u delima „U jezeru se tamo ogledaju brda i oblaci, i ja sama, ovako crna, i moj konj i moj pas. Svi stojimo naglavačke“, „ Tišine daleko zovu“, „My name is Jazz“. Reč je o vizuelizovanim iskazima, čiste energije, koje umetnica streteški postavlja, na veće formate, fokusirajući svoj mentalno- manuelni postupak. Birajući jezik transponovanih ritmova prirode, ona naglašava nabubrene volumene, kao delove forme, koje u svojim radovima dovodi gotovo do nivoa reljefa (Vita), da bi u poslednjim ostvarenjima potpuno osamostaljivala, oslobađala i materjalizovala forme, koje naziva slikama – objektima (Revolutionary song). Rekli bismo, nastajanje jednog novog metajezik, odnosno jasna i zrela razvojna logika umetnice koja traga za energijom i njenom semantikom. Radove koje izlaže, čine decenijsku retrospektivu (2005 – 2015) iz pet serija: RED LADY (2004-2005), DNK (2007-2008), INDIJA (2009), ORGON (2010-2011) i REVOLUTIONARY SONG (2014-2016).
Slike i objekti Danke Dimitrijević pokreće energija, koja kao i svaka živa, aktivna uspomena prožima i menja sve zadatosti. Stvarajući opozicije jakih kolorističkih naboja i dinamičnih formi, ona nam otkriva prostore novih asocijativnih mogućnosti. Formalno, likovno i fizički njeno stvaralaštvo je intuitivno, slobodno, dok je u značenjskom smislu duboko promišljeno. U traganju za sopstvenim duhovnim vrednostima, njeni radovi predstavljaju jedno sveže i vitalno svedočanstvo opažanja današnjice i njene složene uznemirenosti. Ali, čini nam se, pre svega predstavljaju autentičnu lirsku kontemplaciju, jasnog umetničkog personaliteta naspram savremenog, zavodljivog simulakruma trenutnih senzacija.

Suzana Novčić, istoričar umetnosti
Narodni muzej, Kraljevo 2016.

Iz galerije

Umetnik kaže