Suzana Novčić
U vremenu prenaglašenosti svega što nas okružuje, sve agresivnije savremene umetničke paradigme, „pojam kretaivno kao da sve više nestaje u biću umetničkkog dela“. Umetnost danas u svom globalnom manifestovanju najčešće progovara znacima masovne kulture, „gubeći granice svog kreativnog profila i identiteta“. Ipak, unutar novih praksi i teorija, u mnoštvu mogućnosti umetničkog iskazivanja, sve više je umetnika koji poseduju savremenu osetljivost i posvećenost stvaralačkim poduhvatima. Jedna od njih je i Danka Dimitrijević, čiji radovi deluju oslobođenom kreacijom i stvaralačkom sintezom.
Umetnica je diplomirala i magistrirala na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Gordana Nikolića. Doktorirala je na istom fakultetu kod mentora Velizara Krstića. Kao temu svog doktorata ona bira orgonsku energiju. Tvorac ovog pojma je austrijski psihijatar Vilhelm Rajh, koji je razmatrao postojanje posebne, vitalne, svuda prisutne energije. Tema rada Danke Dimitrijević zato i nosi naziv „Slika kao nosilac orgonske energije“. U teoretskom radu ona jasno izdvaja dva, njoj bitna pristupa – prvi, čisto slikarski, gde proučava sliku „kao medij za transponovanje energije“; i drugi – predmetni, realni svet stvari, koji predstavlja inicijalni diskurs njenog stvaralaštva. Takvom umetničkom strategijom, preciznije sublimacijom i komplementarnošću ova dva polazišta, nastaju Dankine slike.
Tematski vokabular je redukovan i transparentan, jer autorka bira jednu od najfrekventnijih tema u istoriji umetnosti – cvet/cveće, kroz koji u svom radu istražuje univerzalne teme, preispitujući pri tom snagu i želje sopstvenog potencijala i mogućnosti. Umetnicu zanima sibolički potencijal motiva, njegova životna snaga, lepota, prefinjenost ali i opadanje, prolaznost. Tačnije, motivski floralne pozadine za umetnicu su polazište u mentalne, saznajne prostore. Kako je i sama istakla, „cvet orhideje svojom formom, daje puni humani, psihološki i emotivni sadržaj, nalazeći ravnotežu između elemenata apstraktnog i nadrealnog, intelektualnog i imaginarnog. Istraživanje cveta kao povoda za sliku, koristim za izjednačavanje sveobuhvatnih problematika života i iznalaženje njihovih rešenja“.
Krajnje uprošćeno i nerutirano, na granici između spiritualnog i materijalnog, Danka Dimitrijević sliku svodi na floralni znak, od kojeg kreće složenija priča, ne samo u formi, već i u kolorističkom delovanju. O zaustavljenoj energiji jednog iskustva, jedne emocije ili jedne misli svedoči boja. Verujući u snagu i simboliku boje, u njeno bezmalo terapijsko dejstvo, u boju kao nosioca energije, umetnica je koristi da izrazi unutrašnje zvuke, iracionalnost, osećajnost, ali i sopstvene stavove, razmišljanja, lični svakodnevni ritam. To čini transparentnim korišćenjem „različitih pojava plave i ljubičaste boje, ali ne monohromno, već sa neophodnim pojavljivanjima ostalih boja“.
Upotrebom jedne iste matrice – cveta, koji će u najnovijoj fazi preći u pticu – umetnica akumulira mentalne zapise, stvarajući svojevrsne unutrašnje autoportrete, bez zadatosti i stabilnih konvencija. Odabrani repertoar, objektivno je apstraktnog karaktera, ali uvek u dodiru sa realnom, zadatom formom. Bilo da radi detalje ili celovite predstave, pojedinačne ili umnožene, oni komuniciraju odnosom energije i osećaja uzvišenog poistovećivanja u vizuri predstave. Svedene na liričnost, kada je reč o korišćenju impresionističke razgradnje slike, njene predstave tematizuju organsko rascvetavanje, rast, punoću kao metaforu raskoši, uzvišenosti, ali i zasićenja, prolaznosti i praznine. Taj proces komunikacije energije kroz slikanu kompoziciju, niže emotivne strukture, lako i ozbiljno, u isto vreme, uvodeći nas u uzbudljiv, elastičan, fluidan svet. To se najbolje čita u delima „U jezeru se tamo ogledaju brda i oblaci, i ja sama, ovako crna, i moj konj i moj pas. Svi stojimo naglavačke“, „ Tišine daleko zovu“, „My name is Jazz“. Reč je o vizuelizovanim iskazima, čiste energije, koje umetnica streteški postavlja, na veće formate, fokusirajući svoj mentalno- manuelni postupak. Birajući jezik transponovanih ritmova prirode, ona naglašava nabubrene volumene, kao delove forme, koje u svojim radovima dovodi gotovo do nivoa reljefa (Vita), da bi u poslednjim ostvarenjima potpuno osamostaljivala, oslobađala i materjalizovala forme, koje naziva slikama – objektima (Revolutionary song). Rekli bismo, nastajanje jednog novog metajezik, odnosno jasna i zrela razvojna logika umetnice koja traga za energijom i njenom semantikom. Radove koje izlaže, čine decenijsku retrospektivu (2005 – 2015) iz pet serija: RED LADY (2004-2005), DNK (2007-2008), INDIJA (2009), ORGON (2010-2011) i REVOLUTIONARY SONG (2014-2016).
Slike i objekti Danke Dimitrijević pokreće energija, koja kao i svaka živa, aktivna uspomena prožima i menja sve zadatosti. Stvarajući opozicije jakih kolorističkih naboja i dinamičnih formi, ona nam otkriva prostore novih asocijativnih mogućnosti. Formalno, likovno i fizički njeno stvaralaštvo je intuitivno, slobodno, dok je u značenjskom smislu duboko promišljeno. U traganju za sopstvenim duhovnim vrednostima, njeni radovi predstavljaju jedno sveže i vitalno svedočanstvo opažanja današnjice i njene složene uznemirenosti. Ali, čini nam se, pre svega predstavljaju autentičnu lirsku kontemplaciju, jasnog umetničkog personaliteta naspram savremenog, zavodljivog simulakruma trenutnih senzacija.
Suzana Novčić, istoričar umetnosti
Narodni muzej, Kraljevo 2016.
