Jelena Jocić 01 – 31. 11. 2018. 2018-11-21T09:00:16+00:00

Jelena Jocić, Prostori # 48……….

Beli prostor # …

CGD

45 x 150 cm

***

Crveni prostor #…

CGD

45 x 100 cm

***

Crni prostor #…

CGD

45 x 100 cm

***

Prostor sa plavom i crnom #…

CGD

63 x 100 cm

***

Prostor u roze boji

CGD

63 x 100 cm

***

Pastelni prostor

CGD

63 x 100 cm

***

Prostor sa žutom # …

CGD

63 x 100 cm


J)elena Jocić rođena u Beogradu 1970. godine. Diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1997. godine na odseku grafike, magistrirala 2000, u klasi profesorke Biljane Vuković. Doktorirala je i stekla zvanje doktora umetnosti 2017. godine kod mentora red. prof. dr Dimitrija Pecića, u okviru Univerziteta umetnosti u Beogradu. U toku osnovnih studija bila je dobitnik Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka Srbije, i dobitnik je nagrade za najbolju grafiku na osmom i devetom jugoslovenskom bijenalu studentske grafike.  U periodu оd 1998 – 2002. godine u okviru projekta za talentovana lica radila je na katedri za grafiku na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Od 2003. godine radi kao profesor strukovnih studija na Visokoj školi strukovnih studija – Beogradska  politehnika, na Odelenju za dizajn. Do sada je imala osam samostalnih izložbi, i preko stočetrdeset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Izlagala je u Njujorku, Parizu, Luksemburgu, Liežu, Kvebeku, Solunu, Sao Paulu, Seulu, Madridu, Budimpešti, Istambulu, Stokholmu, Skoplju i na mnogim medjunarodnim bijenalima i trijenalima grafike. Dobitnik je nekoliko nagrada iz oblasti grafičke umetnosti. Nаjznačajnija nagrada iz oblasti grafike Nagrada Mali pečat 2010. godine. Rad „Mostovi” nalazi se u kolekciji Muzeja grada Beograda. U udruženju likovnih umetnika Srbije je od 1998. godine. Član je umetničkog saveta i upravnog odbora Galerije Grafički kolektiv u Beogradu od 2011. godine

Rekli su….

Jelena Krivokapić

Jelena Jocić – Prostori # 1

Iz teksta povodom izložbe u Grafike u Grafičkom kolektivu, 13 – 25. 06. 2011.

Naziv najnovijeg ciklusa Jelene Jocić Prostori 1#… indikativno upućuje na mogućnost neiscrpne i mnogostruke interpretacije jednog istog motiva u okviru umetničkog opusa. Specifično autorsko istraživanje i kontekstualizacija arhitektonskih celina Moderne i njenih utopističkih recidiva u postindustrijskom društvu, predstavljaju inicijalno polazište i neiscrpnu temu u radu ove umetnice.

Dostignuća modernističke arhitekture 20. veka, viđena u svom istorijskom kontinuitetu, ali i od strane savremenika konačno doživljavana u svojoj realnoj dimenziji iskustva mesta – života svakodnevice i obitavanja, prolaza, protokola i društvene interakcije ili kao predmet puke meditacije i fantazmagoričnih projekcija – postala su vremenom povod za sve kompleksnije interpretacije umetnika. Definisani svojom primarno funkcionalnom ekstenzijom i merom inicijalne transparentnosti, geometrijskim purizmom itd, modernistički prostori, predmeti interesovanja sa inicijalno pozitivnim društveno-utopijskim konotacijama, koegzistiraju uporedo sa predstavom o represivnim ideološkim implikacijama sopstvenog geometrijskog poretka na život ljudi. Ovakvi prostori često su indikativno nazivani i „modernističkim kavezima“.

Dominantan motiv ovog opusa je simulirana topografija javnih modernističkih zdanja. Zaboravljeni suterenski prolazi, napušteni industrijski pogoni ili predimenzionirani putnički gatovi, predmet su brižljive slikarsko-crtačke opservacije, ali i pretekst za transponovanje prostornih planova modernističke rešetke u analogne hipnotičke strukture sna i poetske memorije. Postojeći prostorni kontinuumi se najpre skiciraju kroz kombinovane crtačke i grafičke tehnike. I dok crtački deo opusa zadržava nešto od temperamenta primarne impresije posmatrača u pokretu i kinestetičke percepcije prostora, grafički deo opusa govori o jednoj suptilnijoj dimenziji obitavanja u prostoru, vremenu aktivne kontemplacije individue i transponovanju ovog iskustva u personalizovanu fikciju mesta.

Modernistički kavez i unutrašnjost zgrade Bigza, predmet je ove konkretne prostorne evokacije brižljivo fotografski kadrirane za potrebe početnog fotolitografskog postupka. Kombinovan sa ofsetnom i litografskom tehnikom, ovaj kompilacijski postupak govori u prilog završnog koncepta koji je, sa jedne strane, ostavio transparentnim sve slojeve sopstvene grafičke metodologije – tragove razuđene ali artikulisane predmetne kompozicije, jedne više intimne planimetrije prostorne rešetke i njene idealne crtačke projekcije, jednostavne planove površinskog svetla kao prostora pročišćenih bojenih polutonova. Sa druge strane, ovako kombinovana grafička tehnika učinila je jednovremeno vidljivim i sve postupke transformacije parafraziranog modernističkog zdanja u kvalitativno drugačije analogne strukture.

Slično postupcima montaže u kinematografskim delima poput Lifta za gubilište, Subway ili Stand By, i u montažnim grafičkim postupcima Jelene Jocić se strukture prepoznatljive modernističke ili supramodernističke arhitekture rekreiraju u arhitekturu sopstvenog dvojnika – moguće prostore ambisa, mesta invazivnog rada memorije i razuđenih hipnotičkih stanja, pokretne strukture sna i njene ludičke topografije. Čitav jedan poredak montažnih i poetskih gestova umetnice rekreirao je dvojnika ove modernističke rešetke, analognu strukturu koja oživljava dinamičku topografiju izolovanih i intuitivnih govora o usamljenosti, strahu, ludičkom, zaboravu, preobraćenjima ili iščekivanju nekog priželjkivanog stanja.

Sanja Todosijević

Od utopije do nemesta i nazad 

Tekst povodom izložbe u Prodajnoj galeriji “Beograd”, jul 2016.

U svom doktorskom umetničkom projektu pod nazivom ,,Konstruktivistički simbolizam prostora – PROSTORI # 40” Jelena Jocić  zaokružuje dosadašnja istraživanja višestrukih metaforičkih, simboličkih i realnih preobražaja  urbanog pejzaža, na prvom mestu nekada funkcionalnih, a sada napuštenih industrijskih zdanja i kompleksnih spletova njihovih enterijera. Mikro istorija zgrade BIGZ-a[1], amblematskog ostvarenja jugoslovenske moderne u oblasti industrijske arhitekture između dva rata, poslužila je kao pretekst za pokretanje čitavog niza pitanja i  tema ključnih za razumevanje odnosa savremenih umetničkih praksi sa nasleđem modernizma s jedne strane, ali i radikalnih avangardnih istorijskih pokreta, pre svih konstruktivizma, suprotstvaljenih temeljnim modernističkim postulatima, s druge strane.

Zgrada se u tom svetlu sagledava  kao spomenik, izraz trajanja ali i  kao utilitarni objekat, projektovan i sračunat da u najvećoj mogućoj meri odgovori savremenim potrebama života u gradu. Funkcionalnost dakle nije u koliziji, već se upravo doživljava kao konkretizovan oblik utopijskih ideala koji sami po sebi počivaju na zahtevima za probražajem  društvenog ustrojstva na temeljima duhovnih vrednosti. U daljoj razradi simbolizam prostora postaje ključno mesto, a kolektivna utopija prerasta u individualnu u promišljanju odnosa i mesta umetnika kao jedinke prema spoljašnjem svetu. Zdanje BIGZ-a  je ovde sagledano  kao simboličko polje, ono postaje primer na kome je moguće iščitavati sve preobražaje u sociopolitičkim okolnostima, trasirati čitavu povest od  giganta štamparske industrije socijalističke Jugoslavije, do opustelog,  ruiniranog objekta, i nazad, do pokušaja delimične revitalizacije prvobitne namene i uspostavljanja i upisivanja novih sadržaja i značenja.

U grafičkim radovima iz ovog ciklusa Jelena Jocić koristi  tematski repertoar, podjednako kao i proceduralni i plastički rečnik ruskog konstruktivizma, dok kao najbliže formalne analogije  navodi linearističke radove Lj. Popove (Л. Попова) i A. Rodčenka (А. Родченко) iz dvadesetih godina. Jedan od centralnih zahteva ove kolektivne utopije bilo je kreiranje forme idealnog socijalističkog grada, a najznačajniji realizovani nosioci ovih ideja bila su upravo arhitektonska rešenja industrijskih i poslovnih objekata. Fotografski eksperiment, stroga linearna šema, ponavljanje intenzivnih kolorističkih kontrasta, luminozni kvalitet radova,  neka su od svojstava u kojima autorka najdoslovnije korespondira sa ovim  istorijskim praksama. Osnovni elementi – trougao, kvadrat, prava linija svojim uzajamnim relacijama usložnjavaju i intenziviraju unutrašnju napetost struktura. Dinamizam i slojevitost forme rezultat je specifičnog kombinovanja više grafičkih postupaka – litografije, fotolito i sito štampe koji nesumnjivo proizilaze iz iskustva fotografskih opservacija i montažnih postupaka koje primenjuju avangardni umetnici u prvim decenijama XX veka. Prividni nesklad i razuđenost prostora kao posledica odabira rakursa iz koga se izolovani fragment fotografiše, upućuje na ove međuprostore kao mesta gde se kondenzuje mnoštvo iskustava iz različitih perioda života zdanja.

Već i sami nazivi pojedinih radova nedvosmisleno upućuju na fenomen rešetke/ mreže, od strane postmodernističke kritike inaugurisanog  kao centralni simbol modernosti u umetnosti XX veka.[2] U ovom slučaju potpuna integracija  geometrijskih formi i prostora između, rešena je preklapanjem transparentnih struktura horizontalnih, vertikalnih i dijagonalnih planova. Arhitektonska jednoobraznost enterijera poslužila je kao motiv za repetitivnost rastera čeličnih konstrukcija čija se funkcionalna uloga  u umetničkom radu transformiše u simboličku formu modernističke rešetke/mreže. Pojedinačni segmenti čine čvrstu i stabilnu organizacionu strukturu, dok metaforički ona predstavlja granicu, otklon od svega što deli umetničko delo (ili umetnika samog) od  zatečenog ambijenta ili čitavog  sveta izvan tog polja. Jednovremeno, ona je represivna, ograničavajuća, ali pruža trenutno  utočište i makar privid sigurnosti.

Inverzija perspektive unutrašnjeg i spoljašnjeg  najeskplicitnija je u radovima sa motivom vrata ili prolaza. Situacije u kojima su vrata delimično otvorena ili odškrinuta upućuju na ambivalentan odnos javnog i privatnog prostora, na pitanje granica između ove dve sfere, da li one uopšte postoje ili je to samo još jedna, ovog puta, individualna utopija. Moglo bi se ići i dalje – da li je ta neočekivana otvorenost poziv, znatiželja ili samo subverzivna igra inverzije spoljašnjeg/unutrašnjeg. Ili,  kako u svojim poetskim metaforama piše G. Bašlar (G. Bachelard) i jedan i drugi prostor su podjednako intimni: ,,A zatim, ka čemu, prema kome se otvaraju vrata? Otvaraju li se za svet ljudi ili za svet samoće?”[3]

Prema Ožeovim antropološkim razmatranjima, stepeništa, hodnici i liftovi tipični su primeri tranzitnih područja definisanih kao nemesta. Pojam nemesta on tumači kao suprotnost utopiji ,,ono postoji a da u sebi ne razvija nikakve organske društvene veze.”[4] Ipak, ispostavilo se da su upravo oni  važna središta koja omogućavaju komunikaciju, granična područja  razdvajanja, ali jednako i povezivanja, mesta koja postaju prostori zahvaljujući dodeljenim značenjima i funkcijama. U tom smislu bi baš međuprostori jednog višenamenskog istorijskog zdanja gde se ukrštaju namene, prepliću sadržaji, susreću  kreativne energije savremenog urbanog  života  mogli biti područja gde nastaju  neke nove utopije, neostvarive u društvenoj realnosti, ali prosperitetne i istinski življene u svakodnevici koja kreira identitet svakog grada.

[1] Zgrada je sagrađena 1937. godine prema projektu Dragiše Brašovana kao sedište Državne štamparije. U posleratnom periodu u njoj  počinje sa radom  referentna grafičko – izdavačka kuća BIGZ.  Tokom 90-ih prestaje sa radom, a zgrada je iseljena i napuštena. U poslednje dve decenije u nju se ponovo useljavaju firme i štamparije, a namena joj je upotpunjena umetničkim ateljeima, dizajnerskim i arhitektonskim biroima, muzičkim studijima i dr.

[2] R. Krauss, Grids, The Originality of the  Avante-Garde and Other Modernist Myths, New York, 1986

[3] G. Bašlar, Poetika prostora, Beograd, Čačak, 2005

[4] M. Ože, Nemesta, Beograd 2005

Bratislav Ljubišić

NAJAVA: U galeriji „Grafički kolektiv“ u toku je izložba grafika
Jelene Jocić. Umetnica je svoju izložbu nazvala sa „Prostori 1.“ Govori Bratislav Ljubišić.

Ponedeljak, 20. juni, 2011. godine.
Radio Beograd 2.
„Kulturni krugovi“ 15-17. časova.

Kako pripitomiti čoveka, kako mu objasniti da je velika, da ne kažem
istorijska zabluda da je on, majušna jedinka, mera svih stvari? Pa, verovatno ponavljanjem istine: jeste neki čovek mera za sve i svašta- ali čovek kao najopštiji pojam, kao jedinični naziv za milijardno mnoštvo- nije! Važno je shvatiti da je sistem vlasti uopšte- kroz istoriju
i sada- protiv jedinke. On sam je osuđen na nepostojanje. Čovek u grupi je već nešto- kolektivno svesno se lako suprotstavlja kolektivnom nesvesnom i dobijamo uniformnost. Zato se trude masovni mediji: oni diktiraju modu, ubeđuju šta je od jestivog materijala „ove godine“ kancerogeno, šta je seksi hit, gde su vam ovog leta erogene zone itd. Na
taj način, uključena u sveopšte ponašanje, jedinka može mirno na počinak. No, i tu ga čeka kolektivizam: sve što sanja je deo mogućeg tuma
čenja koje se takođe nalazi u masmedijima. Stanuje se najčešće u megapolisima;koristi se tv i internet za obaveštavanje. Stanovi su kolektivno-društvene spavaonice, tržnica je u supermarketima; prevozi se sredstvima za masovno truckanje i gužvanje. Nema usamljivanja jer je ono pogubno za pojedinca. Odavno je napisana psihološka studija „Čovek gomile“.
A da bi sve bilo u 21. veku jasno i funkcionalno, vraćen je pojam „kate
dralno mišljenje“. On je nastao u gotici i najuočljiviji je u odnosu čovek pojedinac- katedrala. Njegova majušnost u odnosu na veličinu zgrade spada u opis moći sveštenstva.Tako je bilo kroz čitavu istoriju, tako je i danas. Oni moćnici kojima je božanstvo-bilo koje: od Hrista, preko Alaha i Bude- dalo u nalog da brinu o pastvi to i čine u zajednici sa civilnom vlašću. Zajedničko im je nedodirljivost. Analiza zgrada koje treba da sugerišu pojedincu njegovo individualno mesto u sistemu podele vlasti je tema ove izložbe. Umetnica, Jelena Jocić je izabrala zgradu BIGZ-a i fotografisala detalje, celine kojima se ne vidi tzv. počeak. Uskratila je mogućnost poređenja, odnosno vidljivost dimenzija koje bi pripomogle da se odredi prava veličina i dobijen je mastodont u kojem je čovek sveden na dimenziju paramecijusa. Kadriranje i kasnija obrada fotografije tehnikom foto-litografije dala je otiske u kojima se ne bi, ako se namerio da ih analizuje, snašao ne sam Ešer. Pažljivo je izbegnut svaki mogući nagoveštaj na živo biće od krvi i mesa: jednostavno je sugerisana atmosfera „Zamka“ Franca Kafke. I tu službenici suda lepo objašnjavaju:
„Mi ne donosimo presudu- vi je sami birate!“ I sada pitanje: šta je civilizacija? Da li ona dovoljno koristi tekovine kulture u kojoj je jedinka dragocena, ili se bavi teorijom masa gde su uzori organizacije kao kod mrava i termita,nekih drugih insekata? Po ovim grafikama Jelene Jocić, rekao bih da se opredelila za sistem saća u kojima se ogleda sva moć kolektivizma i zajedništva.Jedna društvena propedeutika spojena sa estetskim osećanjem za dvodimenzionalni i prostor i osvetljenje koje neće određivati dan i noć- nije jasno da li je prirodno. Lepa igra u pohvala ruci što bi rekao Anri Fosijon. Tako izgleda stanište i okoliš čoveka u 21. veku.
Jelena Jocić je rođena 1970. u Beogradu. Školovanje je završila na Fakultetu likovnih umetnosti, profesor Biljana Vuković. Ovo joj je
šesta samostalna izložba. Dobitnica je nekoliko prestižnih nagrada i uz umetnost, bavi se i pedagoškim radom.

Jelena Jocić

Abstrakt iz Doktorskog umetničkog projekta pod nazivom “Konstruktivistički simbolizam prostora – Prostori # 40…”

Fakultet likovnih umetnosti, Beograd, 2016. godina.

Motiv mog umetničkog istraživanja jesu napušteni i ispražnjeni modernistički, industrijski prostori – urbani enterijeri zgrade BIGZ-a, arhitektonskog ostvarenja jugoslovenske moderne u oblasti industrijske arhitekture između dva rata. Enterijer napuštenih unutrašnjih prostora modernističke arhitekture tridesetih godina prošlog veka, koji simboliše prolaznost, otuđenje, usamljenost. Medij istraživanja i izražavanja grafika. Grafika kao spona između slikarstva i vajarstva, zbog rada na matrici koja je neka vrsta plitkog reljefa i dubine prostora predstavljenih enterijera, koji se postiže preklopom boja prilikom otiskivanja više različitih grafičkih tehnika na jednom listu, gde otpor samog materijala u kome se radi diktira i utiče na krajnji ishod. Istraživačke metode rada koje sam koristila na izradi doktorskog umetničkog projekta – Konstruktivistički simbolizam prostora – urbani enterijeri „Prostori #40…” su teorijska metoda (pregled literature i internet resursa), praktična metoda (korišćenje različitih grafičkih tehnika – fotolitografije, litografije, sitoštampe i digitalne grafike) njihovo istraživanje i kombinovanje, upotreba različitih medija (fotografija, crtež, grafika), komparativna metoda, praćenje različitih umetničkih praksi i njihovo poređenje sa ličnim iskustvom, metoda analize i sinteze. Brižljivim kadriranjem unutrašnjosti enterijera, fotografijom beležim motiv moga interesovanja i fotolitografskim postupkom prenosim na grafički papir, to je i prvo otiskivanje na papiru – prvi „prolaz”, nakon toga sledi kombinovanje tehnika sito-štampe i litografije u boji, kao i kombinovanje digitalne grafike i sitoštampe, u kojima dominiraju odnosi geometrijskih površina i crteža u obliku linija koje formiraju mrežu. Preklapanje i višeslojnost površina koja nastaje usložnjavanjem postupka izrade, korišćenjem više grafičkih tehnika na jednom otisku i transparentnost boje, koja se postiže dodavanjem emulzija za razlaganje boje, usled čega se prilikom štampe dobija efekat transparentnosti i providnosti. Repetativnost motiva – urbanih enterijera i njegovih delova, kao i igra svetlosnih vrednosti na geometrijskim površinama, koje nastaju usled preklopa i otiskivanja jedne slike preko druge, likovne su vrednosti koje dominiraju na mojim grafikama. Usložnjavanje grafičkog postupka i kombinovanje četiri do deset otiskivanja na jednom grafičkom listu je moj pokušaj stvaranja jedne nove optike u kojoj se stvaraju enigmatske situacije na planu spolja – unutra. To je reakcija na urbano okruženje u kome živim i težnja ka pronalaženju adekvatnog ličnog, likovnog i grafičkog izražavanja. Zgrada BIGZ-a, sa spletom svojih ispražnjenih i otuđenih prostora hodnika, ogromnih liftova i unutrašnjih međuprostora, predstavlja neku vrstu simbola vremena u kome živimo, međuljudskih odnosa u velikim gradovima, otuđenosti između ljudi i prostora u kojima žive i koji ih okružuje. Međuprostori zgrade BIGZ-a, jednog višenamenskog istorijskog zdanja, u kom se prepliću razni sadržaji i susreću kreativne energije savremenog urbanog života, predstavlja prostor koji je kreirao identitet moga rada i neku novu utopiju.
Ključne reči: prostori, urbani enterijer, grafika, mreža, apstrakcija, crtež, fotografija, litografija, sito-štampa, repetativnost.

Iz galerije….

Umetnik kaže……..

Povratak na sajt