Tel +651 464 033 04

Kosančićev venac 19, Belgrade 11000

radnim danom od 9 do 19 h

m

This is Aalto. A Professional theme for
architects, construction and interior designers

Top

NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ

  |  NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ

There’s a storm, only love remains

Amame otra vez

Aurora

Divlja ljubav

Kiss of life

Secret Love

Secret lover

Ne daj me nikom

Srecno!!!

The sadest love story ever told

The time is now

NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ

Rođen 1991. godine u Užicu. Osnovne i master studije završio na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, atelje grafika i knjiga, 2015.godine. Student završne godine doktorskih studija FPU u Beogradu. Učestvovao na više od sto pedeset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Srbija, Holandija, Nemačka, Kina, Švajcarska, Rusija, Bugarska, Makedonija, Mađarska, SAD, Indija, Grčka…). Stipendista iz nekoliko različitih fondova. Po izboru urednika rubrike magazine ELLE “39 najuspešnijih mlađih od 30”, svrstan u 39 najuspešnijih mladih ljudi u zemlji, oblast vizuelnih umetnosti, novembarsko izdanje, 2016. godine. Učesnik kolonija: “Vlasina” 2019. godine u organizaciji KC Leskovac; “Grafika 2016” i “Grafika 2018”, Centar za Kulturu Smederevo. Finalista kluba SUPERSTE u oblasti vizuelnih umetnosti, fondacija Erste banke za 2014. Na temu knjige umetnika i primene novomedijskih umetničkih praksi održao niz javnih predavanja: Narodna biblioteka Srbije; Galerija “Žad”, Muzej primenjenih umetnosti; Mala galerija DKSGa, Novi Beograd… Učesnik međunarodnog simpozijuma u okviru međunarodnog bijenala grafike, Dom kulture u Čačku, javno predavanje na temu Multioriginala- Knjiga umetnika, crtež i publika. Član ULUSa, ULUPUDUSa, UVUUa. Bavi se grafikom, crtežom, i knjigom umetnika.

Rekli su

Till death do us part
(1948-2015)

“There’s a storm, only love remains.”
L.L.

Ciklus grafika *Aurora* započet je kao eksperimentalni proces štampanja tehnike suve igle 2016. godine. Prvobitna ideja bila je istraživanje boje i grafičkog preklopa, a potom i ostalih mogućnosti suvog procesa u izradi matrice za štampanje. Uniformisanog formata, 50 x 70 centimetara, ovi radovi teže potpunoj jednostavnosti i površinskom rešenju kompozicije. U svojoj motivskoj i ideološkoj strukturi oslanjaju se na radove Marka Rotkoa, Huana Miroa i Pola Klea. Dovedena do potpune apstrakcije, pejzažna slika u ovom opusu sa posmatračem komu-nicira bojom, sukobom površine i znakom- intimnim rečnikom simbola i jednostavnim nazivima radova pojedinačno. Posmatraču je na uvid dato jedno viđenje opšteg sveta u kome sećanje iz privatne memorije biva stavljeno u opšti kontekst savremene dehumanizacije, otuđenja i indiferencije.
Polazeći od sopstvenih unutrašnjih sukoba izazvanih dobom i mestom u kome živim, nevoljno priznajem da se dosta bolje osećam pri pomisli na sve što se već dogodilo, i da uistinu strahujem od onoga što dolazi. Prilično pesimistično priznanje jedne generacije kojoj je detinjstvo bilo rastrzano između rata, inflacije i anti-kulture koja je na sigurnim nogama uspela da zajedno sa nama pređe u novi vek, i svoje slabašne korene dosta dobro učvrsti u vremenu gde će nove generacije tek dolaziti. Kada govorimo o prenesenom nasleđu, osvrnimo se na ono što se naziva “nametnutno” nasleđe. Kao jedno od opasnijih oružja za masovnu manipulaciju i kolektivno otuđenje nacije iskorišćeni su savremeni mediji komunikacije i informisanja, pa čak i umetnički proizvodi pojedinih epoha u poslednih 20 godna na domaćoj umetničkoj sceni. Duhovni život se rastrzao između termina preživeti i osećaja besmisla u stvaranju i životu radnika u kulturi,
Aurora je ime prirodnog fenomena severa koji je dokaz da u najtamnijim stranama sveta postoji svetlo. Ona ne rasvetljava, ne pokazuje put, ne obasjava, ali postoji. Njena lepota je svevremena, začuđujuća i istovremeno zastrašujuća. Kroz duboki mrak ona prolama svojom snagom, i jedno strašno stanje prirode pretvara u najlepši deo živog sveta na planeti Zemlji. Ovaj fenomen simbolički je uzet kao lutajući motiv na svim grafičkim listovima ove izložbe. Umetničko istraživanje počelo je kao tehnološki eksperiment a da je nesvesno sve vreme bilo bazirano na reakciji povodom aktuelnih dešavanja na kulturnoj sceni u zemlji. Bunt koji se budio prema kolektivnom otuđenju nacije od onoga što jesu vrednosti jedne države, spontano me je okretao ka nebeskim prizorima i događajima unutar prirode. Snaga netaknutog pejzaža bila je bezbedno mesto za bežanje od nametnute slike stvarnosti, koja ma koliko bila ulepšana i dalje je ostajala iskrivljena i odurna. U ime ovog utočišta formirana je izložbena celina koja u svom osnovnom značenju posmatrača vodi u beg od teskobe, tamo gde je ima, odnosno u bezbedni predeo gde vlada ljudskost, bliskost, mir- jednom rečju život. Bogato kolorisani prikazi smene dana-noći, plime-oseke, poplave-suše, itd. metafore su za emotivna stanja pročišćenja, opuštanja, razdvajanja i gubitka. Sabrano iskustvo iz lične memorije ovde postaje pravo “nametnuto” nasleđe koje ima zadatak da utiče na svest javnosti sve dok javnost prihvata moguću sopstvenu promenu i duhovni preporod.
Pod motivom nebeskih i ovozemaljskih promena publici su dati instrumenti na razmatranje; metode i signali gde nas boli i zašto nas boli. Izložba pokušava da uspostavi dijalog između prolaznog oblika života (čovek/jedinka) i večnog života (nebo/zemlja) u težnji da se ove dve komponente usaglase i da ova prolazna povrati svoj prvobitni smisao.

Nikola Radosavljević

Uskoro, sve će ovo nestati

,,Silence is like an island in the middle of a turbulent ocean” M. Abramović, Manifesto

Kako se u svom tehnološkom i teorijskom konstruktu ciklus grafika ,,Aurora” bližio kraju, mislio sam da sam ispostio ideju, da je poetski nalet nadjačao i mene i grafički medij u kojem sam je izveo. Kao ciklus koji je započet na istraživanju štampanja višebojne suve igle velikog formata, i istraživanja alata kojima sve suva igla može da se radi, sam rad je reagovao na moj prostor, vreme i emociju više nego što sam ja kontrolisao njega. Slobodno mogu da kažem da sam tokom ovog procesa samo izvodio one likovne odnose koji su se sami nametali. Introspekcija i interesovanje za tehnologiju štampe bili su ključni vodiči tokom ovog trogodišnjeg perioda istraživanja.
Prava istina zašto se ,,Aurora” približila svom kraju je činjenica da je postalo nepodnošljivo iznova preživljavati one susrete sa realnim mestima prikazanim na njima, koji su vrlo često, iako predstavljeni kao mesta utočišta, bili mesta tragedije. Nisam ni bio svestan koliko je intimnog užasa bilo učitano u ove radove čiji su nazivi sami po sebi inicirali isceljenje, obnovu, mir i zajedništvo.
U potrebi da zacelim sva bolna mesta koja sam otvorio u poslednjih nekoliko godina, kreirao sam grafički pejzaž postavljen na temeljima realnih mesta od važnog značaja za mene. Ove prostore sam publici ponudio kao potencijalne instrumente za beg od stravične realnosti u kojoj se nalazimo, kao simbolični vid isceljenja javnosti koja vrlo često izostaje iz skoro svih umetničkih formata. Na taj način postavljeni pejzažni prostor formulisao je intimne portale koji su izmeštali publiku dajući joj prostora da se samospozna, bolje razume, udruži i pokrene na delovanje. Suzbijeni društvenim fenomenima otuđenja i zaborava, svedoci smo, a i akteri, dosta razuđene atmosfere kada govorimo o bliskosti i prijanjanju čoveka za čoveka. Kao ljudi, izgubili smo kontakt sa prirodom, sa svojm bližnjima a potom i samima sobom. Sve manje se volimo i poštujemo.
Sredinom devedesetih sećam se da me je majka često vodila u šetnju do obližnje šume, nadomak mesta gde smo živeli ranije. Imao sam nepunih pet godina, i tih par leta pre bombardovanja 1999. godine a posle rata s početka devedesetih, sada mi se čine kao vremenska utopija koju je jedan od mojih roditelja želeo da podeli sa mnom. Iako je majka volela prirodu i razumela je, ovo vreme smo provodili u njoj kako bi se sećanja na prethodne užase, progone i krvoprolića zaboravila ili potisnula. U nadi da ćemo ozdraviti, da će nam biti bolje, nismo ni slutili da se još jedan užas približava, a nakon njega još jedan, pa još jedan.
Zašto smo ikada dozvolili da iko uzurpira naš mir? Ko su ljudi koji su nam nametnuli teoriju života sastavljenu od borbe za prevlast i lična dobra?
Kao dete devedesetih čije detinjstvo ostaje rastrzano između dva rata i biva obeleženo gubitcima i nedostatcima nesagledivih razmera imao sam prirodnu potrebu da se sklonim i zaštitim na jedini način koji sam znao. Prečišćavanjima poznatih mesta u nove prostore pokušavao sam da prirodi dodelim njen čist i netaknut oblik koji je moja vrsta narušila. Svestan da se utočišta pružaju samo onima koji ih traže, kroz ove radove tražio sam prostore za svakoga ko razume da ovo društvo ne napreduje. Da ovo društvo ne radi za kolektivno dobro. Da ovo društvo ne brine o nama. Da ovo društvo koristi termin ,,odliv mozgova” a zapravo vrši ,,progon”. Sve parametre i sav moral koji i ako smo ikada imali, više ih nemamo ni u ideji.
,,Aurora” je prirodni fenomen severa koji rasvetljava najmračnije predele okovane ledom. Ovaj fenomen uzet je kao polazište u radu za istraživanje svetlosnih odnosa likovnog dela. Svo to vreme istraživanja, podsvesno, rasvetljavao sam jednu širu ideju o društvu koje samo sebe progoni i stavlja u mrak. Kroz poziciju pasivnog posmatrača pokušao sam da sagledam i naslutim ona mesta u nama koja će nas jednoga dana okrenuti jedne ka drugima, a ne ka prizemnim, monetarnim i materijalnim posredstvima.

Nikola Radosavljević

Iz ateljea

Umetnik kaže