Top

SIMONIDA RADONJIĆ

  |  SIMONIDA RADONJIĆ

„ĆUTANJE JE ZLATO”

O ĆUTANJU I, olovka, akvarel, 106x78cm, 2018.

MUK I, olovka, akvarel, 120x80cm, 2018.

MUK II, olovka, akvarel, 120x80cm, 2018.

ZAVET ĆUTANJA, olovka, akvarel, 100x70cm, 2018.

ČASNE NAMERE I, olovka, akvarel, 106x78cm, 2018.

ČASNE NAMERE II, olovka, akvarel, 106x78cm, 2018.

GLUVA TIŠINA, olovka, akvarel, 106x78cm, 2018.

VIOLA HIRTA, olovka, akvarel, 105x75cm, 2016.

VIOLA ODORATA, olovka, akvarel, 105x75cm, 2016.

BLAŽENA TIŠINA, olovka, akvarel, 106x78cm, 2018.

SIMONIDA RADONJIĆ

Simonida Radonjić (1973. Beograd) diplomirala je 1998. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na Odseku za grafiku u klasi profesora Slobodana Kneževića. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS-a) od 1999. godine. Magistrirala je 2002. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kod profesora Velizara Krstića na Odseku za grafiku. Pored samostalnih izložbi, izlagala je i na oko 300 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Rekli su

Rad grafičarke i slikarke Simonide Radonjić, prisutan na savremenoj vizuelnoj sceni od devedesetih godina, umetnička kritika je prepoznala vrednujući njegove likovne i poetske osobenosti o čemu svedoče i značajna nacionalna priznanja: “Zlatna igla” na Prolećnoj izložbi ULUS-a, Beograd (2007), “Gran pri” na Međunarodnom bijenalu “Suva igla”, Užice (2009), Prva nagrada za crtež iz fonda „Vladimir Veličković“, Galerija „Haos“, Beograd (2011), i druge. Od debitantskog nastupa do danas može se pratiti logika i skladan evolutivni tok jedne stvaralačke ideje. Naime, odnos čoveka i prirode, kroz tematizovanje fizičkog i unutrašnjeg svojstva Bića, njegovih bazičnih životnih procesa, egzistencijalnih i duhovnih impulsa, vidljiv je kao kreativna preokupacija koja svoje materijalizovanje i adekvatnu formu nalazi u predstavljačko-figurativnom prosedeu često zoomorfnog ili nekog drugog, neretko organskog tipa. U početku su u radu umetnice bile zastupljene stilizovane figure ekspresivnog gesta i kolorita, a potom je usledilo fokusiranje određenenog motiva (ciklus Kuća jelena) u formi pročišćene i kultivisane likovnosti. Postepeno je izražajnost ustupila mesto kontemplaciji oličenoj u elaboriranom crtačkom tkivu i plastičkim efektima modelovanja koje autorka jukstaponira i naglašava fonom čistih monohromnih površina, kao i kolorističkim i grafičkim akcentima. Analitički pristup motivu i njegovim značenjskim slojevima oličen u lucidnom i/ili enigmatičnom fragmentiranju i de/rekomponovanju forme je jedan od postupaka koji Simonida primenjuje u svim dosadašnjim stvaralačkim fazama.
U poslednjem ciklusu pod nazivom „Ćutanje je zlato“ autorka poput umetnika-anatoma ispituje sistem organa govora, a posebno oblik jezika. Evocirajući iskustva i istraživački duh renesansnih genija (Leonardo, Direr), ona posvećenim i pedantnim iscrtavanjem bezbroj linearnih vlakana gradi fluentne površine tkiva koji više od mimetičke preciznosti u ilustrovanju građe ukazuju na težnju da se pronikne u prirodu govora, njegov komunikacijski, etički, kulturni aspekt u istorijskoj vizuri i danas. Ove vizuelno bogate i uzbudljive forme, izvučene iz svog prvobitnog konteksta i ikonički postavljene u groplanu, gotovo levitirajući u nedefinisanom praznom prostoru, deluju poput živih pulsirajućih totema, bremenitih svedočanstvima o civilizacijskom nasleđu, koje je artikulisalo napredak i uzlet ljudskog duha ali i govor zla i destrukcije. Sugestivan i formulisan kao pouka, naziv ciklusa ujedno je i značenjski ambivalentan. Mnoge ličnosti u istoriji su anatemisane ili žrtvovane zbog lične slobode religioznog, političkog i naučnog govora. Cenzura je i danas moćan korektiv za subverziju slobodoumnog govora koji je oprečan represivnim i nametnutim ideologijama i životnim/društvenim normama. Na gotovo svim radovima ističu se koloristički akcenti u vidu crvenih tragova, nalik kapilarnim mrežama ili krvi koja probija belinu papira/platna, ponekad u formi stilizovanog krsta. Ovakva ikonografija može se tumačiti i kao osobeno autorsko rešenje za univerzalni martirijum onih koji su žrtvovani za slobodu govora, poput predstava hrišćanskih mučenika u istoriji umetnosti prepoznatljivim po amblemima svog stradanja. Sa druge strane, u današnjem svetu prezasićenom ogromnom količinom informacija postaje sve teže filtrirati govor od obraćanja koje preplavljuje i opterećuje naš kognitivni sistem, nalik elektronskom spamu. Prema Bodrijaru komunikacija, kao i današnje društvo u kome deluje, je u formi zatvorenog kola gde “društveni ugovor se preobrazio u pakt o simulaciji, u znaku medija i informacija“[1] , a u sveprisutnom insceniranju komunikacije paralelno se odvija tok insceniranja smisla te njegovog poništavanja [2]. Shodno tome, odsustvo govora, odnosno ćutanje, u stvaralačkoj poetici Simonide Radonjić poentirano je kao blagotvorni predah i moć umetničkog tihovanja u ritmu ponavljanja crtačkog gesta. Može se reći da ćutanje nije puko odsustvo zvuka već plodan mir i meditativna tišina u kojoj se misao generiše i bubri, da bi kao novo biće u nastajanju sa životvornom klicom značenja, ideja i znanja bilo verbalno ovaploćeno. Kulturološkinja Zorica Tomić navodi da je ćutanje svojevrsna oaza u savremenoj realnosti koja „zadržava izvestan stepen značenja ceremonijalnosti, ozbiljnosti i digniteta“ [3]. Postavlja se pitanje, da li u eri „komunikativnog delirijuma“ težnja ka temporalnom ili konačnom ništavilu u vidu kosmičkog muka jesu posledica osujećenog govora, bunta, kognitivnog nihilizma ili pak stanja ispravnog uvida, krajnjeg i potpunog znanja o svetu, koje po Vitgenštajnu i njemu bliskim teoretičarima jeste znanje o kome se ne može govoriti jer su sve raspoložive reči nedostatne?[4] Kada Sioran govori o nepodnošljivosti insomnije i naporu konstantne fizičke i mentalne budnosti u neprekinutom vremenskom toku, što često vodi u suicid kao izlaz, on ističe spasonosnu vrednost sna kao neophodnog gašenja svesti, prekida života, nasušnog ciklusa male smrti i vaskrsenja. Tako i motiv mandragore – jedan od simbola smrti, lekovita i otrovna biljka, melem ali i izvor magijsko-demonske sile, ambivalentna kao i sam govor – u pojedinim Simonidinim radovima izjednačen je sa stanjem apsolutne tišine i trajnog sna. Analogijom parova govor/ćutanje, budnost/san, život/smrt, uočavamo da je postojanje (smisla) moguće jedino kroz dinamiku i previranje njihovih suprotstavljenih ali nerazdvojnih polova.

 

Miroslav Sapundžić, istoričar umetnosti
avgust, 2020.

[1] Ž. Bodrijar, O zavođenju, Podgorica, Oktoih, 2001, str. 191.

[2] Ž. Bodrijar, Simulakrumi i simulacije, Novi Sad, Svetovi, 1991.

[3] Z. Tomić, Knjiga o ćutanju, Beograd, Čigoja štampa, 2016, str. 8.

[4] Ibid., str. 71-73.

 

Čovek je (još uvek) merilo svih stvari

Tebi je dato skladnije telo, negoli drugim životinjama, date su ti sposobnost brzog i različitog kretanja, najoštrija i najosetljivija čula, dosetljivost, razum, pamćenje kao u besmrtnog boga. (Leon Batista Alberti)
Misao svestranog renesansnog stvaraoca, iako uz prizvuk arhaičnosti, uveliko potvrđuje da se stav čoveka prema sebi samome već vekovima gotovo ne menja. I dok nam danas brzo i različito kretanje omogućavaju automobili, avioni… mnoga tehnološka dostignuća izoštravaju nam čula, a pamćenje kao u besmrtnog boga daju nam Wikipedia, Facebook… – suština ostaje ista. Čini se da ona leži, crta nam Simonida Radonjić, u večitoj, surovoj igri žrtve i dželata, u njihovoj koherentnosti, u savršeno uspostavljenom odnosu koji ne dopušta ni najmanje narušavanje ravnoteže, u gubljenju smisla jednog bez postojanja drugog. Osnova tog odnosa je, crta dalje Simonida a– opšta glad, i ona fizička i ona metafizička, želja za sticanjem i posedovanjem, neutaživa želja za sitošću. A i žrtva, lovina, koja je tu da utoli glad dželata, kasapina, lovca, i lovac sam, podložni su analizi, seciranju, demistifikaciji, vrednovanju, sortiranju, razgradnji, pretvaranju u simbole… Umetnica sve to radi, i kroz te procese nastaju anđeli zlatnog srca ali krvavih krila, obezglavljeni zečevi koji još uvek pokušavaju da pobegnu, zlatorogi jeleni, zlatorune ovce, vučice – dojilje, jelen-ljudi, medvedići – čuvari sna, gladne vučije glave… Priziva ona sećanja na detinjstvo, primećuje uprljane ruke, protraćenu hranu, pronalazi izgubljene misli, proživljava majčinsku nežnost i brigu…
Onaj slikar koji ne sumnja, malo postiže. (Leonardo da Vinči)
Simonida Radonjić pronalazi lepotu smrti, otkriva lepotu praznine, nagoveštava lepotu majčinstva. Ali, njena umetnost ne služi da posloži kockice u mozaiku lepoga. Ona je tu da nas drži budnima, da postavlja pitanja i traži da damo odgovor.
Simonida uspeva da učini svoj rad jednostavnim, da transformiše opštosti i dâ im jedinstvenost, da ispriča priču, da razotkrije klišee svakodnevice, da mudro izabere i promišljeno sklopi deliće spostvene slagalice. I da sve to učini otvoreno, neposredno, hrabro.
Uspeva još i da, pri tome, ne dâ sud, već da dozvoli onome ko se pred njenim crtežima nađe da, bez ikakve mogućnosti da pogreši, pokuša da dâ odgovore na pitanja koja je sam pronašao. Izvesna je i neskrivena simpatija prema žrtvama, kojima umetnica poručuje da slatko spavaju, da se ne plaše, koje bodri da pobegnu. Sve ostalo je sumnja u mogućnost da se bilo šta učini, bilo šta promeni. I nepristajanje na ulogu dželata, ali potpuno razumevanje za neophodnost njegovog postojanja.
Belo na našu dušu deluje poput apsolutne tišine. […] Ta tišina nije smrt, ona je prepuna živih mogućnosti. […] To je jedno ništa puno mladalačke radosti. (Vasilij Kandinski)
Snagu crtežima Simonide Radonjić daje, verujem u to – smelost i snaga same umetnice da upotrebi crvenu boju, boju krvi i vatre, simbol duše, libida i srca, principa i tajne života. Neskrivenoj smrti, bezglasnom kriku koji se prolama crtežima – crvenoj – suprotstavljena je bela, apsolutna tišina, mladalačka radost, radost nastajanja života. Još jednom, sve je dovedeno u ravnotežu – lovac i lovina, vuk i ovca izrastaju do smrti i života, krika i tišine… I, mada se to ne može poistovetiti sa skladom suprotnosti, umetnica potcrtava crveno i belo slikama krvi i mleka.
Verujem u prihvatanje. A najviše stanje, najviša sfera do koje umetnost može dovesti je prihvatanje svega. (Džef Kuns)
Pažljivom posmatraču Simonidinih radova neće promaći tragovi Albrehta Direra, Fransa Snajdersa, Rembranta, ali i Jozefa Bojsa, Dejmijana Hersta, Berlinde da Brikere. Setiće se Kafke i Apdajka, Bunjuela i Grinaveja. Ono što će sigurno videti je slika stvarnosti, slika obezličenih živih bića pretvorenih u delove da bi lakše bili upakovani i lakše konzumirani, neobična slika, jedinstvena, lična, istina umetnika, istina ponekog od nas ostalih.
Rad Simonide Radonjić duhovito, ponekad naizgled naivno, katkad ironično, podrugljivo, i baš uvek pronicljivo, postaje sredstvo da se učini prihvatljivijom priroda ljudi i života. Može li nam umetnik dati korisniji poklon?

Vladimir Ranković

Ciklus crteža „Kuća jelena“ Simonide Radonjić navodi nas da ih čitamo kao narativ pun simbolike u kome umetnica pronalazi dobra likovna rešenja i uspeva da ih realizuje prefinjenom poetikom, s istančanim osećajem za lepo, upotrebom čistog realističkog crteža, tehnički perfektno izvedenog, likovno ubedljivog. Ona upućuje na povlačenje paralele između prirode i čoveka. U naizmeničnim ciklusima rađanja, života i smrti jedino je duh večan, slobodan i uzdignut. Jelen, kao simbol osećajnosti, mudrosti, otmenosti i slobode predstavljen je kao plemenita žrtva, bez slobode, uhvaćena, spokojna, pomirena sa sudbinom, preparirana i pretvorena u trofej, u metaforu, u ogledalo ljudskog života.

Borka Božović
(Tekst publikovan u katalogu: „10 godina nagrade za crtež Fonda Vladimir Veličković“)

Kuća jelena Simonide Radonjić

“Art is actually all about man and human nature and all good art is a self-portrait of the observer.”
Jan Lauwers on The Deer House
(“Sva umetnost u stvari govori o čoveku i ljudskoj prirodi i sva dobra umetnost jeste autoportret posmatrača.”
Jan Lauers, o svojoj drami “Kuća jelena”)
Simbolika ciklusa crteža „Kuća jelena“ Simonide Radonjić se može prepoznati kao otelotvorenje premise savremenog belgijskog dramaturga, Jana Lauersa. Antropomorfni jelenji likovi komuniciraju direktno sa posmatračem, navodeći ga da se poistoveti sa ulogom plemenite žrtve koju mu umetnica dodeljuje.
Motiv jelena Simonide Radonjić prevashodno proističe iz lične simbolike umetnice. Intimni doživljaj ove plemenite životinje je predstavljao inspiraciju koja je dovela do predstave jelena kao simbola časti, ljubavi, mudrosti i slobode. Ipak, jelen na Simonidinim crtežima nije fizički slobodan, naprotiv! On je uhvaćen, prepariran i pretvoren u trofej. Fascinirana idejom ovog lovačkog ukrasa, ponosa kome se dive, umetnica personifikuje životinjski lik poistovećujući ga tako sa čovekom. Ljudski život tada posmatramo kroz novu prizmu, videći ga kao konstantno stanje ugroženosti u kome se čovek obreo kao večiti plen raznorodnih nedaća. Ipak, atmosfera Simonidinih jelenskih crteža se odlikuje spokojem, ne strahom.
Suptilnim likovnim jezikom Simonida nas uvodi u svet unutrašnje borbe i plahovitosti ljudske prirode. Meke zoomorfne forme su izlivene gustim, tankim linijama, i protkane floralnim motivima koji podsećaju na šumsko lišće ili koru drveta. Živo obojeni koncentrični krugovi, mete, koji zamenjuju lik na dva crteža polazna su tačka crvenim kružnim akcentima strateški raspoređenim na ostalim radovima. Jarko crvena, simbolički najživotnija među bojama, ovde obeležava male mete transponovane u imaginarne konstelacije. Nesvesno prateći antički princip apoteoze junaka, Simonida iznosi čoveka kao konačnog moralnog pobednika u životnoj borbi tako što ga uzdiže u izmišljeno sazvežđe jelena, ljudskog alter-ega. Učinivši konačni otklon od ovozemaljske patnje, umetnica nas dovodi u stanje mira, ogolevši time iluzornost svakodnevice. Kroz princip obnavljanja i rasta, koji simbolišu parošci podražavajući koru i grane drveta, Simonida povlači jasnu paralelu između prirode i ljudske prirode. Život i priroda su jedno, smrt uvek prati novo rođenje, jedino je duh večan, i jedino on može da se uzdigne iznad materijalnog, slobodan i pročišćen od banalnog.
Sopstveni doživljaj simbolike jelena umetnica nam saopštava iz nedvosmisleno ženske vizure, uz izraz prožet prefinjenom poetikom jedne Kiki Smit. Velurni fon pergament papira, nežne figure jelena i dekorativnost zlatnog lišća otkrivaju Simonidin istančan osećaj za lepo.
Ciklus “Kuća jelena” na najbolji način zaključuje realistična predstava trofeja jelenske lobanje. Na tragu vanitas mrtvih priroda starih holandskih majstora, ovaj naročito dekorativni memento mori sumira ideju umetnice, i kroz život i smrt jednog gracioznog šumskog bića kristališe ogledalo ljudskog života.

Ana Bambić Kostov
(povodom izložbe u Galeriji HAOS, 2012.)

Iz ateljea

Umetnik kaže

UMESTO KONCEPTA: „ĆUTANJE JE ZLATO“

Ciklus crteža „Ćutanje je zlato“ je proistekao iz serije crteža istoimenog naziva, nagrađenih na „Drugom Beogradskom trijenalu crteža i male plastike“ u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ 2015. godine. Primarno se bavi ćutanjem i tišinom kao polaznom inspiracijom. Sam crtež nastoji, idejno i atmosferom, da oslika taj fenomen.

U savremenom svetu u kome vlada buka, tišina može biti veoma moćan pokretač. Čovek jedino u tišini i osamljenosti može da spozna sam sebe. Današnja civilizacija je opterećena bukom koja ne proizvodi nikakav smisao, već ga naprotiv prikriva i zamagljuje.

Fenomen ćutanja sam želela da predstavim kroz različite motive.

Prisutni su različiti anatomski prikazi jezika kao govornog organa, koji može biti podjednako upotrebljen i za govor i za ćutanje. Sa druge strane, stilizovani krst je simbol zaveta i zaklete ćutnje.

Na pojedinim crtežima je prisutan motiv mandragore kojoj se pripisuju magijska svojstva. Mandragora se vezuje za smrt, a apsolutna tišina je jedino moguća u smrti.

Kroz rad na ovom novom ciklusu tematski zaokruženom ovim fenomenom, čini mi se da proizilazi jedna naizgled paradoksalna konstatacija da ćutanje može biti jedan od najrečitijih vidova komunikacije.

Simonida Radonjić