Top

SUZANA VULOVIĆ

  |  SUZANA VULOVIĆ

„STRUKTURA SEĆANJA”

STRUKTURA SEĆANJA (TRIPTIH)

STRUKTURA SEĆANJA (DIPTIH)

STRUKTURA SEĆANJA - DÉJÀ VU (TRIPTIH)

STRUKTURA SEĆANJA - STRADANJE (DIPTIH)

STRUKTURA SEĆANJA - IMPLOZIJA (DIPTIH)

STRUKTURA SEĆANJA (DIPTIH)

FRAGMENT SEĆANJA 1

FRAGMENT SEĆANJA

FRAGMENT SEĆANJA

FRAGMENT SEĆANJA 1

SUZANA VULOVIĆ

Suzana Vulović (1991. Ivanjica), srednju umetničku školu završila u Kraljevu 2010. godine na smeru za Konzervaciju i restauraciju štafelajnog slikarstva. Kao više puta nagradjivan student, osnovne i master studije završila na Akademiji lepih lujetnostu u Trebinju, na katedri za Slikarstvo u klasi red. prof. mr. Sava Pekovića. 2018 godine završava obuku “Grafički Dizajn Masterclass”- Poslovna savršenost, Beograd.
colorinmail@gmail.com
https://suzanavulovic.weebly.com/

Rekli su

O slikama

Slike Suzane Vulović u sebi nose snažan likovni zamah. Umetnička dokumentacija rekonstruiše narativ, ona je praksa stvaranja živih stvari iz veštačkih (orginala iz kopije), žive aktivnosti iz tehničke prakse. Umetnost uzima artificijelnost biopolitičkog poretka kao svoju “eksplicitnu temu” Utopijski momenat je u definisanju života!

Od platna do platna, uočava se postupak kojim se doživljaj preobražava u umetničko delo. Zapravo Suzana se bavi dekonstrukcijom, taj termin dekonstrukcija ne bi trebalo shvatiti u smislu poništenja ili destrukcije nečega, nego u smislu istraživanja sedimentiranih struktura koje oblikuju diskurzivni sklop, tu vizuelnu diskurzivnost unutar koje mislimo. To je nešto što prolazi kroz jezik, kroz kulturu i ukupnost onoga što definiše našu pripadnost svetu u kom živimo.

Uočljivo je rađanje ideje i njeno provođenje do konačnog reda, odnosno vidljiv je logički put do lepote kojom umetnica smiruje mogući metež. Suštinu njenih kompozicija stvara “živa sila” koja se ne uljuljkuje u savršenstvo zanatskog izvođenja već traži fenomene koji će svakog dotaći. Suzana ne traži idealan svet već onaj koji je oko nas. Ne teži da donese nešto sasvim novo već da u sve utisne posebnost likovne fizionomije. Njena dela ne zasenjuju na prvi pogled već traže pažnju, zahtevaju da se osete. Nema lakoće koja se često meša sa slobodom. Ne oseća se želja da se na brzinu postigne snažan utisak, već da se on pronađe i doživi. Narušena ravnoteža kompozicije njene slike i neravnopravni odnosi efemernih materijala i bojenih površina smirena je srazmernim rasporedom sila u tim poljima koje uravnotežavaju njihov međusobni odnos. Time je Suzanina slika dovedena u stanje prostornog delovanja uskomešanih sila koje izazivaju izvesnu nelagodnost pred neizvesnošću šta će se zapravo sa njom dogoditi u nekom sledećem trenutku.

Savo Peković

 

Umetničko eksperimentisanje Suzane Vulović kreće se nepredvidivim putevima. Percepcija koja nastaje iz njenog emotivnog imaginarijuma sledi čisti zvuk kovanog gvožđa i metalni zveket varnica zidane peći.

Ledeno hladni metal zaustavlja se u reci lavine aktivnog vulkana: Suzanina umetnost i njena snaga su u središtu, sakupljaju emocije, zvuke i vizuelne evokacije, snažno i neophodno. Razarajuća oluja obrušava se na svako platno, gušeći poput crnog katrana svaki tračak vazduha koji postoji u potki.

Kontrola je suvišna, samo pokretni haos može da dosegne njenu sintezu i njenu formu.

Boje su mračne, materija je suva, istrošena vremenom i mišlju: metafora što vrišti potrebu da sastruže prosti i krhki supstrat trošne stvarnosti.

Snažna potreba za delanjem i ženski ukus posmatranja tame čine je hrabrim istraživačem gole stvarnosti, nasilne i surove scenografije.

Tek posmatranjem unutar bezbrojnih nijansi najdubljih senki mogu izroniti boje. Tako se u tihom poštovanju može ući u senku, kako bi se osvetlilo ono što stvarnost krije i kako bi se izvuklo ogoljeno kucanje života u srcu sveta.

Vizuelne strukture sećanja Suzane Vulović

Mlada srpska umetnica Suzana Vulović je izrazit predstavnik apstraktnog ekspresivnog slikarstva. Slušajući svoja osećanja i emocije, umetnička i plastična sredstva vizuelne umetnosti, ona impulsivno donosi gledaocu svoja unutrašnja transcendentalna iskustva, osećanja i sećanja. Njena vizuelna šema dosledno se uklapa u deklarisani umetnički projekat „Struktura sećanja“.

U jednom slučaju umetnica stvara dinamične asocijativne slikarske strukture, kombinujući reljefne teksture sa kontrastima boja. U drugom slučaju vidimo planarne kompozicije, u kojima prevladava harmonija suzdržljivih boja u kombinaciji sa linijskijskim grafizmom. Prilikom kreiranja kompozicija kolaža umetnica demonstrira majstorsku kombinaciju linija, tačaka, različitih tekstura, autorskih fragmenata fotografija. Svaki kolaž poseduje umetničku i kompozicijsku prefinjenost, emocionalno ispunjenje.

Kompozicijski dobro osmišljeni metaforični crteži i kolaži karakterišu Suzanu Vulović kao zrelu umetnicu koja, posvećena plastičkim likovnim sredstvima, demonstrira dubinu figurativno-asocijativnog mišljenja. Stoga, ova autorka, čije delovanje je vidljivo u domenu ekspresivne apstrakcije, sigurnim korakom se pridružuje bratstvu najboljih predstavnika savremene nefigurativne umetnosti.

Volodimir Žiškovič

Viši naučni saradnik Odeljenja za umetničke studije Nacionalne akademije nauka Ukrajine

Lavov, 2019.

Sinteza između eksperimenta i postmodernističke misli

u iskustvu Srpske Umetnice Suzane Vulović

U poslednjim dekadama u  Evropi, savremena umetnička misao ili postmodernizam u nekim smerovima, imala je tendenciju da se pomera od opserviranja prirode do imitiranja realnosti na direktan način eksperimentišući kao jedan od najuzbudljivijih načina za ulazak u stvaralaštvo savremene umetnosti. Slavni španski slikar Pablo Pikaso je imao veliku prednost u transformisanju evropske umetnosti, od realizma, pejzaža i mrtve prirode do nove faze, zasnovane na apstrakciji i obnavljanju koristeći se raznim materijalima poput drveta, tkanine i papira, a to je ono što kritika naziva kolažom. Mnogi srpski umetnici imaju tendenciju da se koriste eksperimentalnim pristupima i upotrebljavajući razne materijale u kontekstu savremenog slikarstva.  Među njima, umetnica Suzana Vulović u svom apstraktnom slikarstvu predstavlja rezime svog iskustva i sočnost misli kako bi nas izmestila u izmišljeni svet, možda inspirisana fizičkom realnošću ili pak ambicijom mašte, ali umetnica transformiše sopstvena iskustva kako bi prezentovala svoj unikatan svat, kompozicijski zasnovan na sintezi materijala i formulisan u nove vizuelne okvire, svaka slika predstavlja naraciju o jednom detalju iz životne priče, i scene putovanja iz dalekog beskrajnog sveta.

Površinu, na umetničkim delima Suzane Vulović, karakteriše raznolikost napetosti, teksture, izviranja i izbočina koje podsećaju na površinu planete i topologiju njenih planina, ravnica, dolina, mora i reka, koje je umetnica implementirala koristeći se tkaninama, papirnim površinama, gazom,  fotografijom koju je umetnica snimila, pastom i bojom koje je preklapaju na površini njenih slika, kako bi se postigao dramatični efekat. 

Gledalac se pred umetnicinom slikom oseća kao pred zbirkom anegdota koje nam govore o sukcesivnim i promenljivim događajima, stranicama umetnicinog života, patnjama, težnjama i nadama, ona nam priča o sebi kroz svjevrsnu apstrakciju, neverovatni oblici na površinama njenih slika, njihove guste, istaknute i razlivene boje u dijalogu sa tkaninom, preklapajući se sa ostacima papira. Transparentnošću i isprepletanošću, gde su nove forme nepoznate, priča gledaocu priče prikazujući apstraktne scene, koje su rezime njenog umetničkog iskustva nakon perioda studiranja umetnosti.

Prof. Adel Abdel Rahman

Iz ateljea

Umetnik kaže

“Struktura Sećanja” i Poliptih kao jezička forma

Koncept – “Jedan u svim i svi u jednom kao neodvojivi delovi jedinstvene celine” nam NE govori o fleksibilnosti jednog umetničkog dela da se prezentuje iz više delova – već o jednom sasvim dugom misaonom procesu, a to je da se umetničko delo i misaoni tokovi koji ga prate mogu ponavljati i ponavljaju se iz dela u delo, pa i tokom celog istraživačkog procesa na određenoj seriji radova.
Ta linija koja poput kičme spaja delove poliptiha ujedno je granica kojom držimo odvojene delove istog umetničkog dela. Poliptih je više različitih utisaka o istom iskustvu, poput ambivalentnih emocija koje nam previru telom, poput kolektivnog sećanja i individualnog iskustva, sabiraju se deo po deo i grade jednu celinu.

Koncept radova “Struktura sećanja” je zasnovana na dekonstrukciji i repozicioniranju sećanja i iskustva kroz umetničku dokumentaciju. Dekonstukcija je prepoznatljiva u strukturi dela, treba napomenuti da dekonstrukcija ne znači poništenje, ona stvara nove likovne elemente koje koristim za izgradnju potpuno novog vizuelnog identiteta.
Strukture nastaju fragmentom stvarnosti kao okidačem, idejom, zatim implementiranjem sećanja i imaginacije na delo igrajući se sa slojevima – skrivanjem i otktivanjem istih.
Sećanja u mojim delima nikada nisu mimetički prikazana, Sećanja nose istinu, jer su emocija, sećanja mogu biti arhetipska, zajednička, lična i uvek u vezi sa nesvesnim.
Likovno delo je momenat u kom se integriše čitava naša prošlost i stvara novo iskustvo. Sećanja u mojim delima nisu prikaz nekog događaja – ona mogu biti energija, čulno iskustvo, ono što preostane u nama nakon proživljenog. Jedan trag. Fragment sa pozornice prošlosti.
Defile senki. Boje – talozi sećanja.

Poput elemenata slike, bez logičkog su reda i puna prikrivenih ritmova. Vrlo često prvo se daju odgovori pa postavljaju pitanja. Umetnost nije ništa drugo do poslednji horizont, linija na kojoj se dodiruju nesvesno i svesno.

Suzana Vulović