TKV 01 – 31. 07. 2018. 2018-09-27T08:38:45+00:00

TKV, Osvajanje javnih prostora…….

Set it Free

Sprej na zidu

Knjeginje Ljubice 18, Beograd

***

All You See

sprej na zidu

Dobračina 59b, Beograd

***

Next Level

sprej na zidu

Francuski institut, Beograd

***

Milica

sprej na zidu

Pariz, Francuska

***

Nerherlands

sprej na zidu

KC Grad, Braće Krsmanovića 4, Beograd

***

Are You Seeing What I Am Seeing

sprej na zidu

Torino, Italija

***

Affection

sprej na zidu

Beograd


TKV (The Kraljica Vila) rođena je 1988. godine u Beogradu. Nakon što je pohađala Grafičku školu, odsek za fotografiju, nastavila je svoje formalno obrazovanje iz oblasti teorije medija na Fakultetu za medije i komunikaciju na smeru komunikologija. Bavi se „street artom” od  2004. godine Umetničku karijeru je počela sa 16 godina uz stensil Amelije Pulen. Izlagala je u Francuskom kulturnom centru u Beogradu krajem 2017. i početkom 2018, Kulturnom centru Srbije u Parizu predstavila se na izložbi Face au Mur (Suoči se sa zidom 2017, Kulturnom centru Grad, galeriji BLOK, a učestvovala je i na Belefu, Danima Beograda, Talent Zoni i na Belgrade Design Week-u. Slikala je u Vranju, Prijepolju i Beogradu. Autorka je kalendara TKV STREET ART 2009. godine. TKV je dobila posebno priznanje – našla se u knjizi Women Street Artists: The Complete Guide Ksavijera Tapijesa, među 50 žena, najboljih street art umetnica današnjice.

Rekli su….

Ljiljana Radošević

O nevidljivom

Tekst napisan povodom izložbe u Francuskom kulturnom centru, decembar 2017. godine

Već više od jedne decenije The Kraljica Vila (TKV) ostavlja svoje radove na ulicama Beograda. I pored ovako impresivnog staža, dugog za sve one koji stvaraju umetnost na ulici, ljubitelji ulične umetnosti i mediji je još uvek iznova otkrivaju i još uvek govore o njoj kao o mladoj osobi koja donosi nove, sveže ideje na naše ulice. Kako objasniti ovaj efekat kada se ona vec dugi niz godina isključivo bavi autoportretima, portretima i predstavama žena uopšte? Vrlo jednostavno, kada se umetnici suštinski povežu s temom koju obrađuju i kada postanu spona između osećanja i ideje onoga što predstavlja i publike, doživljaji i osećanja su uvek jaki kao kada nam se događaju prvi put. Zato njene interpretacije žena koje je okružuju deluju vanvremenske ali i jednostavne. Jednostvane u tom smislu što ne sadrže nečitljive konceptualne ideje i samim tim omogućavaju svima, bez obzira na nivo znanja o umetnosti, da se identifikuju s njenim radovima ili da prepoznaju sebi blisku osobu u njima. Vanvremenski su jer opisuju suštinu žene, svake žene, ili bolje rečeno svega onoga što ona jeste i onoga što bi mogla da bude. Međutim, kada se te ideje apstrahuju mogu se preneti na bilo koje ljudsko biće jer su ideje o samosvesnosti, slobodi i angažovanosti univerzalne. Ona o tim temama govori iz sopstvene pozicije, pozicije žene, jer se u njoj najbolje oseća. S tim u vezi ne čudi njen izbor tehnike i načina izlaganja. Street art pruža slobodu razmišljanja, produkcije i izlaganja radova u javnom prostoru bez uticaja umetničkog establišmenta. Ipak TKV nije potpuno izolovana od zvanične umetnosti, s vremena na vreme, kada se ukaže dovoljan stepen slobode, i kada ona sama ima potrebu da se izrazi na drugačiji način nastaju njene izložbe. Tako i ovu izložbu pod nazivom O nevidljivom, koja će se održati u galeriji Francuskog instituta u Beogradu, pokreće ideja koja suštinski obuhvata čitav njen dosadašnji rad i postavlja ga na viši nivo.

Još 2004. godine kao tinejdžerka TKV je uradila svoj prvi stensil. Tada je bila đak srednje grafičke škole u kojoj je još uvek tražila teme i tehnike koje je pokreću ali do jednog presudnog putovanja u Rim nije znala šta je konkretno to što želi da radi. U Rimu je tada kao i danas postojala živa street art scena a naročito su je impresionirali radovi cuvenog dvojca Sten & Lex. Uz ohrabrenje oca, TKV je svoj prvi stensil uradila u nekoj skrajnutoj uličici u centru grada gde je shvatila u kakvu umetnicu želi da poraste. Na ulicama Beograda stidljivo su počeli da se pojavljuju stensili koji su prikazivali Ameliju Pulen (Amélie Poulain), jednu od najomiljenijih ženskih likova iz popularne kulture s početka novog milenijuma. Oni su bili vesnici street arta na našim ulicama. Zatim smo mogli videti Munkov (Munch) Vrisak, portret Fride Kalo (Frida Khalo), Klimtov (Klimt) Poljubac, portret Edgara Alana Poa (Edgar Allan Poe) koji su uglavnom bili mali jednobojni stensili ali su ipak bili primećeni od strane publike. U periodu kada su se pojavili stensili TKV u Beogradu je već postojala razvijena grafiti scena. Ako ne računamo jedan kraći period iz sredine 80ih kada je bilo grafita u Novom Beogradu, prvi beogradski grafiti su se pojavili 1996. godine baš u blokovima. Razvijali su se se kroz različite faze i nekoliko generacija grafitera u čitavom Beogradu a onda su 2004. sticajem okolnosti na trenutak zamrli. Postoji više objašnjenja zašto se to desilo, naime, 2003. godine posle ubistva premjera Đinđića policijske patrole i racije su se umnožile i grad je bio u nekoj vrsti opsade, što naravno nije odgovaralo razvoju grafiterske delatnosti. Osim toga mnogi značajni grafiteri su prestali da rade a neki drugi su više radili u regionu i inostranstvu nego u Beogradu. Sve u svemu scena je bila poprilično uspavana dok se nisu pojavili radovi TKV, ne samo da je oživela zidove našeg grada već je uvela stensile i svojim primerom motivisala neke druge devojke da počnu da se bave street artom. Iako je street art nastao iz grafiti kulture ipak je tokom vremena stakao status posebnog vizuelnog izraza. Kao pionirka tog pokreta u Beogradu The Kraljica Vila je svojim radovima posejala ideju street arta koja se vrlo brzo proširila i napredovala.

Kao što je pomenuto ranije, njeni prvi stensili su se bavili popularnom kulturom, umetnicima/ama i umetničkim delima koji su njoj predstavljali inspiraciju. Kroz njih je učila o svetu i o sebi i osećala ih kao intenzivan uticaj na sopstveni razvoj pa je imala potrebu da ih podeli s drugima. Ovaj pristup umetnosti ce biti jedan od glavnih u njenom opusu. I danas, po njenim rečima, posmatrač može kroz njene faze da sagleda njeno duhovno stanje. Ona oseća svet oko sebe, na intenzivan nesvakidašnji način, vidi nešto dublje i iskonskije u njemu i to želi da podeli sa nama. Osećajnost, deljenje i suštinska povezanost ljudskih bića su ono što karakteriše njene radove u narednom periodu. Od 2006. dominantna tema u njenim radovima su motivi iz indijske filozofije i kulture. Nemirnog, ljubopitljivog i istraživačkog duha TKV je imala potrebu za otkrivanjem sebe i drugih kultura. To ne znači da je nije zanimala kultura iz koje potiče, ali njen unutrašnji sklop je u tom periodu bio podešen na talasnu dužinu hinduizma. Neke od tema koje smo tada mogli videti na ulicama su bili božanstvo Ganeša, svevideće oko ali i lepotica iz bolivudskih filmova koja je možda ostala najzapaženija. U tom periodu TKV intenzivno radi i usavršava tehniku pa počinje da razmišlja o radovima većih dimenzija. Između 2010. i 2012. godine nije bila toliko prisutna na ulicama kao u prethodnom periodu ali je zato njen povratak ulici bio i više nego zapažen. Od 2012. godine njeni radovi kao da su eksplodirali na zidovima, više nije bilo ni traga skromnim stensilima, murali su bili novi okviri njene umetnosti. Osim toga plakati sa njenim radovima koji su se razvijali kao tehnička ideja od njene prve stamostalne izložbe 2009. u KC Grad su dobili potpuno nove dimenzije i paletu.

Dakle tehničko usavršavanje je bilo predispozicija za napredovanje a s novim dimenzijama javljala se i nova inspiracija.  Jedan od prvih murala koji je uradila i dalje postoji u Vranju i posvećen je piscu Bori Stankoviću. Zatim je sa motivima iz Alise u zemlji čuda započela oslikavanje fasade nezavisnog prostora za kulturu Magacin u ulici Kraljevića Marka.Ali murali koje je radila u toku 2013-14. i dalje nas ostavljaju bez daha. Mural koji je nastao u saradnji sa njenom tadašnjom ekipom MoFoS za concept store Supermarket u Višnjićevoj ulici na Dorćolu i dalje dominira tim krajem. Zatim slede mural kod galerije Štab koji je nastao kao reklama za Adidas kao i mural u njegovoj neposrednoj blizini u Karađorđevoj ulici koji je nastao u saradnji sa argentinskom umetnicom Andreom Figera De Đirolamo (Andrea Figueira De Girolamo). Zanimljivo je da u isto vreme kao pandan radovima velikih dimenzija nastaje i serija radova na plakatima na kojima su portreti njoj bliskih žena ili generalno omaž ženama. Osim što su višebojni ovi radovi su i značajno većih dimenzija od njenih prethodnih stensila što im daje veću vidljivost i novu dimenziju postojanja na ulici. Ovu fazu bismo mogli nazvati periodom jakih žena. Nekoliko radova se ističe svojom idejom i simbolikom. Kao prvi od tih radova treba izdvojiti paste up žene sa bebom u naručju. TKV je želela da prikaže simboličnu sliku majke, kao bića koje je dovoljno jako i za sebe i za druge.  Emocije koje povezuju ovaj rad sa ostalim radovima od 2012. do danas jesu nežnost, empatija i povezanost sa svim što nas okružuje. Umetnica smatra da žena u svim svojim društvenim ulogama ima skriveni potencijal da se poveže sa svojom okolinom na nekom višem stupnju bivstvovanja. S ovom idejom možemo povezati i portret nasmejane žene s povezom preko oka. Ona zrači pozitivnim emocijama a ujedno deluje kao osoba koja je otrkirla tajnu sreće i postojanja iako postoje stvari koje je ograničavaju što simbolizuje povez. Tokom čitave svoje karijere TKV se bavila i autoportretom koji i danas možemo videti na ulicama. Naročito je zanimljiv onaj gde je autorka preko nasmejanog lica devojke nanela sloj fluorescentne boje u obliku lobanje. Ovo nas podseća da nije sve uvek idealno ali da je i ono što ne želimo sastavni deo životnog iskustva pa je kao takvo deo nas. Iako nisu vizuelno povezani ovi radovi podsećaju na tradiciju predstava Memento Mori – Seti se smrti, u holandskom slikarstvu 17-tog veka.

TKV samostalno izlaže svoje radove od 2009. godine kada je prepoznala potrebu da sa publikom komunicira na drugačiji način. Kada se radovi nađu na ulici komunikacija između autorke i publike je neometana i spontana i svako ima pravo da njene radove tumači na sebi svojstven način. Međutim kada želi da se direktno obrati publici i da kaže nešto konkretno o svom radu potreban joj je galerijski prostor. Tema za ovu izložbu spontano se javila jos pre par godina kroz rad Presecanje strune i kroz predstavu Dodole koja je nastala prošle godine. Ove dve zasebne ideje su se tokom vremena spojile u jednu, ideju o predstavljanju onoga što osećamo da je stalno prisutno ali je nevidljivo. To su naše unutrašnje borbe, hrabrost, potreba za slobodom, za ljubavlju ali i ona osećanja i situacije koje nas ograničavaju i sprečavaju da budemo najbolja verzija sebe. Tako je postavka ove izložbe podeljena u dva dela: slovenska mitologija i bića koja je nastanjuju i deo koji predstavlja neiskazane emocije i neispričane priče. Na taj način imamo dvodimenzionalnu ravan gde radovi vezani za slovensku mitologiju predstavljaju nevidljivu stranu naših predaka, njihovih rezonovanja, mudrosti, shvatanja sveta i ravan gde se susrećemo s realnošću naših osećanja. Dakle ne govori se o pravoj realnosti jer nju svako doživljava na drugačiji način već o realnosti osećanja, gde svi na isti način osećamo ljubav, strah, sreću ili tugu.

Serija radova koje je autorka nazvala Van kadra čini iskorak iz njoj dobro proznate teme portreta i prelazi u domen pričanja priče, postavljanja scene. Ono što je prikazano u kadru je ključ za čitanje priče van kadra, ostavlja nam suptilne tragove za praćenje onoga što nije očigledno na samoj slici. TKV na taj način iskoračuje u prostor metafizičkog gde sve postoji kao mogućnost i u zavisnosti od naših interpretacija dobija konkretne oblike. To je njen domen jer ona kao Vila kroz empatiju, kroz uosećavanje vidi najskriveniju intimu, vidi strahove, ludila, želje i kroz svoje radove nam daje ogledalo da bismo mi kao posmatrači mogli da osvestimo te skrivene stvari. Ne samo da ih osvestimo, već I da ih se oslobodimo, da ih prihvatimo i da se na kraju usudimo da budemo ono što jesmo. Jer TKV je istinska zagovornica reafirmacije ženskog principa van bilo kog talasa feminizma. Ona kroz komunikaciju sa svetom oko sebe želi da otkrije koji je to realan prostor koji žena može da zauzme oslobađajući se sprega koje nam nameću društvene uloge, pa čak i one alternativne. Nju zanima proces oslobađanja od stereotipa i kakve bi mogućnosti tog oslobađanja bile za sve žene ne samo za one koje zauzimaju određenju nišu u društvu. Na kraju krajeva, kakve su mogućnosti ne samo za žene već i za muškarce,  jer proces osvešćivanja i osnaživanja funkcionše ako se odvija paralelno u svim sferama društva. Taj osećaj da samo svi zajedno u tome, bez obzira na to koliko nam se činilo da smo izmešteni, stvara značajajn motiv koji se provlači kroz njena dela – nit. Bilo da povezuje osobe na njenim radovima, bilo da povezuje ptice, bilo da vezuje ruke ili pak da je osobe pažljivo drže u rukama, nit je ona dimenzija, ono osećanje ona realnost koja nas sve međusobno povezuje. Drugi motiv koji se javlja u ovoj seriji je ptica. Ptica je univerzalni simbol slobode pa tako i u njenom delu. TKV ptice doživljava kao simbol novog života, slobode i kao sponu sa božanskim. Pa čak i vrane, koje u slovenskoj mitologiji predstavljaju nosioce loših vesti, u njenom radu nisu viđene kao simboli lošeg. Prihvatajući vrane kao simbol promena ona želi da pokaže kako su i loše stvari koje nam se događaju tu s razlogom, iz njih učimo o sebi, rastemo i razvijamo se. Jer iako nam neke stvari deluju suviše mračne i teške one su sastavni deo života i u zavisnosti od toga kako gledamo na njih mogu da nam upropaste ili obogate život. Na jednom od radova sa glavom žene ptice prekrivaju oči modela, to je predstava koja simbolizuje svesno oslobađanje. Sloboda ima svoju cenu, u ovom slučaju slepilo, jer kao ljudsko biće moramo shvatiti da se nešto uvek žrtvuje zarad slobode. Slepo verujemo da će nam ta sloboda dati novi prostor za razvoj i da tek tu počinje prava borba. Jer svako ko želi da praktikuje svoju slobodu u društvu mora iznova da se bori. Ali jedina prava sloboda smatra TKV je unutar nas samih.

Naše slovensko nasleđe, po mišeljenju autorke, daje nam osećaj slobode i divljine koji nije sretala u zapadnim zemljama. Ta iskonska divljina u duši je osnova autentičnosti  i daje nam mogućnost da se povežemo sa suštinskim stvarima, da dosegnemo neku sebi svojstvenu duhovnost. Kroz rituale i verovanja slovenski duh još uvek čini našu svakodnevicu. Dovoljno je pomenuti poštovanje Zapisa,  slovenskog svetog drveta, slavljene slave, zadušnica i kulta predaka, badnjak, poklade. Ovi rituali su se integrisali u hrišćanske i nisu nestali jer poseduju veliki potencijal za premošćavanje naše unutrašnje divljine i savremenog načina života. I oni su kao i naše neispričane priče iz prvog ciklusa prisutni ali nevidljivi. Mitološka pripovedanja su tu da bi smo se lakše povezali sa realnošću i duhovnošću gde su bogovi i mitska stvorenja predstavljeni kao neka vrsta superheroja, bolje verzije nas i ono čemu bi trebalo da težimo. Jer u slovenskom sistemu verovanja bogovi su stvorili ljude ne da bi im bili robovi već da bi im bili partneri u kreiranju sveta. Priče o bogovima su u stvari pirče o nama. Njihove uloge i svrha su fluidni, oni imaju svoje karakteristike i zadatke ali ih ponekad dele s drugim bogovima, u različitim društvima neke njihove odlike se gube a nove se dodaju. Njihova suština je u mnoštvu varijacija bez zadatog stistema kome obični smrtnici ne mogu da se prilagode. Postojanje fluidnih identiteta božanstava kao i postojanje tri sveta koji se preklapaju (Prav, Nav i Jav) stari sloveni nisu tumačili kao nešto suštinski dobro ili loše, to je jednostavno tako i to je sastavni deo mistične prirode sveta. Tako i naši identiteti ne moraju biti zacrtani društvenim normama, i mi kao i stari bogovi imamo mogućnost da biramo da se razvijamo da se menjamo. Tako su i predstave Svaroga, Lade, Žive, Velesa, Dažboga, Mokoše bile prilagođavane slovenskim zajednicama koje su ih kreirale što znači da ne postoji jednoobrazni sistem predstavljanja ovih božanstava. Naša autorka je u ljudima iz svoje neposredne blizine nalazila inspiraciju za predstave slovenskih božanstava. U nekima je videla moć stvaranja i davanja života, u nekima je videla čistu poeziju i lepotu prirode, u nekima je videla snagu i nepokolebljivu volju pa su tako nastale Rusalke, Dodole, Veles i Vesna. Ovo su bića koja u svom realnom životu i urbanoj džungli traže slobodu, snagu i ljubav i koja se bore za smisao svog postojanja. Oni  svojom snagom nadilaze svakodnevicu i kroz svoju unutrašnju slobodu postaju mitska stvorenja koja su spremna na sve. I autorka sama na neki način predstavlja silu prirode i kroz svoj rad legitimiše prostor iracionalnog i emotivnog. Što je razlog zbog kog ta njena ogromna, neobuzdana energija može da uplaši druge. Sa njenom idejom da smo svi suštinski povezani uklapa se i viđenje starih slovena. Oni su naime smatrali da nakon smrti duša dobija novo telo i drugačiji život, ali za razliku od hinuizma ne telo nekog drugog stvorenja već čoveka. Tako su sve duše na neki način povezane i međusobno se poznaju. U slovenskom svetu ljudi su povezani s božanstvima, sve duše su povezane međusobno a svi su povezani s prirodom. To znači da su pozitivne i negativne stvari deo svega i utiču na sve.

U ovom predstavljenom nerealnom svetu sadašnjosti i nerealnom svetu prošlosti ima zapanjujuće mnogo realnosti. To je ono što privlači ljude radovima TKV. Savremeni svet je postavljen na čvrste stubove racionalnosti i nauke, koje su apsolutno neophodne, ali se svet mašte i emocionalnosti često diskredituje kao dečiji domen. Zato mnogi ljudi pate, metaforički su im odsečena krila mašte, zato su nam izgleda sve više i više potrebni phisholozi i psihijatri, verovatno su zato najgledaniji filmovi čiste fantazije. Bitno je prepoznati činjenicu da ljudi umeju i mogu da spoznaju svet tako što ga osećaju i da je to još jedna dimenzija koja nam omogućava da bolje upoznamo sami sebe. Jer osećanja su naša primarna realnost i bilo bi strašno kada bismo je se odrekli. Deo tog unutrašnjeg bogatstva možemo sagledati kroz radove predstavljene na ovoj izložbi i kroz jedinstvenu viziju TKV.

Iz galerije….

Umetnik kaže……..

Povratak na sajt