Ciklus slika Utopija/Distopija, Ane Marković, distopijski je omaž prirodi uništenoj klimatskim promenama. Prizori bliske prošlosti, konture nesigurne budućnosti ali i otrežnjujuće sadašnjosti, nagoveštavaju buđenje kolektivne svesti. Savremeno društvo je doseglo ono što mnogi smatraju nekom vrstom ekološke tačke bez povratka. Priroda u plamenu  na Aninim pejzažima, granična je  tačka koja može postati temelj nade za uzdizanje sa dna.

 Jedna od najranijih pejzažnih slika renesanse je „Šumski požar“  Pjera di Kozima iz 1505. godine.  Interesantno je da, pored različitih  tumačenja, postoji i ono koje sliku sagledava kao moralnu kritiku čoveka kao eksploatatora prirode, neka vrsta opomene umetnika upućene savremenom ili čak budućem posmatraču. U vremenskom  prostoru između požara  Pjera di Kozima i požara Ane Marković, beležimo blistava civilizacijska dostignuća. Ali eksploatacija prirode na koju je umetnik upozoravao pre 500 godina, sada je dostigla vrhunac i nalazimo se na čuvenoj Kafkinoj tački bez povratka. Ako se prisetimo da vatra u umetnosti predstavlja simbol pročišćenja, da se Feniks rađa iz pepela, onda  i požar na Aninim slikama, osim što je stvaran, istovremeno postaje  i  metafora novog početka. U vatri tinja dihotomija  sila desrtukcije i regeneracije.  Kako sama kaže, u prizorima uništenja, umetnica pokušava da pronađe lepotu, iskre života. Utopiju u distopiji. Na malim formatima predstavlja fragmente utopijskih pejzaža, među  kojima se izdvaja maslačk kao metafora krhke i ranjive prirode. Veći deo izložbe posvetila je prizorima  šumskih požara, zgarišta i usijanih predela. Dominiraju horizontalne linije tišine. Lazurnim, nežnim pokretom četke, kao da strepi da će dodatno povrediti ranjenu prirodu, zgušnjava dimne oblake. U prizorima zgarišta oštrim linijama i ekspresivnim gestom podvlači konačnost prizora.

Nekako u isto vreme dok je Pjero di Kozimo slikao „Šumski požar“ kao moralnu kritiku, Tomas Mor je izmislio reč Utopija. Utopija je Ne- Mesto, mesto koje ne postoji. Mesto koje još uvek postoji je planeta Zemlja, i koliko znamo, jedino mesto u univerzumu u kome je vatra  moguća. Zabrinuta  za budućnost planete  Ana tematizuje temeljni odnos ljudske egzistencije prema celini sveta.  Njene slike su opomena i plamičak nade da se koren ljudskosti nalazi  u čovekovom  izvornom odnosu prema prirodi koja je i omogućila njegovo postojanje, i da od nje neće načiniti Ne Mesto.

                                                                                      Nataša Rill, istoričar umetnosti
(povodom izložbe „Utopija / Distopija“, Galerija Atrijum, Biblioteka grada Beograda, 2024.)