„NEVIDLJIVI TALAS –
EKSPERIMENTALNI TAKTILNI
STRIP“
Nevidljivi talas – tabla 2
Nevidljivi talas – tabla 19
Nevidljivi talas – tabla 28
Nevidljivi talas – tabla 29
Nevidljivi talas – tabla 34
Nevidljivi talas – tabla 35
Nevidljivi talas – tabla 36
Nevidljivi talas – tabla 38
Nevidljivi talas – tabla 40
Nevidljivi talas – tabla 43
Dragana Kuprešanin
Dragana Kuprešanin (1982) diplomirala je na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu (2005), a zatim na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (2008), na odseku Primenjena grafika, smer Grafički dizajn. Specijalizaciju iz oblasti crteža na odseku Slikarstvo, stekla je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2011. godine. Doktorske akademske studije završila je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2021. godine.
Izlagala je na više desetina samostalnih izložbi i učestvovala na više stotina grupnih nacionalnih i međunarodnih izložbi, festivala i likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu. Stipendista je nekoliko državnih i privatnih fondacija. Dobitnica je većeg broja nagrada iz oblasti likovne i primenjene umetnosti (crtež, dizajn, strip). Bavila se umetničkim radom u statusu samostalnog umetnika od 2012-2018. godine. Član je ULUPUDS-a, ULUS-a, USUS-a, UFUS-a i UFAS-a.
Radila je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (2014-2016), u zvanju saradnik u nastavi na predmetima Crtanje i Slikanje i na VŠLPUSS u Beogradu (2018-2019), u zvanju saradnika iz umetničkog polja. Nastavnik je na Akademiji Politehnika (od 2019. kao asistent, od 2022. kao predavač), na predmetima iz uže oblasti Grafički dizajn.
Foto © Danica Trajković
Rekli su
Nevidljivi talas ‒ eksperimentalni taktilni strip
Činjenica da je doktorski projekat „Nevidljivi talas” Dragane Kuprešanin, pripreman na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, u toliko segmenata obeležio veliki deo protekle i tekuće godine, osvajajući nagrade u okviru različitih disciplina savremene likovne scene, svedoči da je reč o jednom od najreprezentativnijih dela iz celokupne produkcije savremenih vizuelnih umetnosti u ovom periodu.
Polazeći od premise realizacije dela koje će biti dostupno i osobama sa oštećenim vidom, umetnica je otvorila mnoga polja savremene umetničke knjige, kao značajnog, sveobuhvatnog i pregnantnog umetničkog polja. Ključ se nalazi u radu na teksturi. U odbrani taktilnosti, materijalnosti objekta i fizičke esencije u digitalno i posthumano doba. U nesvakidašnjoj ozbiljnosti pristupa prema sopstvenom radu i umetničkom delu. U profesionalnosti i čvrsto utemeljenoj ambicioznosti koncepta, ali podjednako i u najvišim standardima njegove realizacije i organizacije teksta i vizuelnog materijala, koju odlikuje visoka grafička kultura, sofisticiranost i preciznost izraza, te hrabri istraživački prodor u druge dimenzije percepcije, kako u doslovnom smislu, tako i u najšire shvaćenom smislu prodora u prostore zahtevnog umetničkog čina.
Umetnički objekat – knjigu „Nevidljivi talas”, inače nastao na osnovu obrade čuvenog romana Virdžinije Vulf „Talasi”, možemo doživeti isključivo u galerijskom, javnom, izložbenom prostoru. Tri postojeća primerka ove knjige-objekta jasno pozicioniraju ovo delo u prostor savremene likovne umetnosti. Ali, poput svake knjige, a posebno osnažen taktilnim kvalitetom, ovaj objekat kao svaka knjiga omogućava prisnost doživljaja svake strane. Kao i u okviru većine knjiga kao umetničkih objekata, i ovde postoji vrsta očekivanja, narativnog nadražaja, na osnovu kojeg nestrpljivo, ali i pažljivo otvaramo nove strane knjige i sukcesivne likovne svetove.
Zbog transkripcije na Brajevo pismo, osobe oštećenog vida mogu pratiti tekst. No, na osnovu reljefnih rešenja formi kompozicije svake strane ponaosob, publika može da proširi polje čulnih senzacija u doživljaju ovog dela i obogati kanale komunikacije sa njim. To svakako usložnjava iskustvo doživljaja dela i mnogo šireg kruga publike.
Treba skrenuti pažnju i na činjenicu poetske kontrole novih tehnoloških mogućnosti demonstrirane u ovom delu. Do nedavno, ovakva reljefna obrada strana ne bi bila ni moguća. Ali, zahvaljujući novim štamparskim operacijama, dobili smo delo koje u sebi objedinjuje 45 strana, odnosno 45 grafičkih i reljefnih iskaza, izvedenih podjednakom pažnjom i ozbiljnom osmišljenošću. Visoka likovna kultura jasna je ne samo po uverljivim kompozicionim rešenjima svake strane ponaosob, po preciznom balansu volumena i linija, vedrom i zvonkom kolorističkom senzibilitetu, već i po sofisticiranosti opreme dela kao celine.
„Nevidljivi talas” kao svojevrsna kapsula sukcesivnog likovnog poretka, vraća kategorije ozbiljnosti, posvećenosti, profesionalnosti izvedbe i poetičnog eksperimenta na našu scenu.
mr Anica Tucakov, istoričarka umetnosti
(tekst iz kataloga izložbe „Nevidljivi talas ‒ eksperimentalni taktilni strip”
Likovna galerija, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd, 2020)
Zajednički doživljaji
Doktorskom izložbom Nevidljivi talas, Dragana Kuprešanin po prvi put otvara polje stripa slepim i slabovidim osobama. Ovoj formi sekvencijalne umetnosti, Kuprešanin uz tekstualni deo dodaje prevod na Brajevo pismo, a vizuelni deo stilizuje u formu koja je čitljiva svima. Likovni prikazi na izloženim radovima su minimalistički kolaži različitih tekstura koji su koloristički vrlo jednostavno grafički rešeni, korišćenjem crno-belog kontrasta i nekoliko osnovnih boja. Blaga reljefnost, različite teksture i dva sistema pisanih znakova daju specifično bogatstvo ovoj seriji koja time postaje čitljiva slepim osobama. Izložba Nevidljivi talas poziva i sve nas da priču doživimo i taktilno, a ne samo gledanjem, te da iskustvu stripa priđemo na nov način.
Tako nam u jednom momentu jedna od junakinja stripa, Suzana, prenosi kako vidi gospođu Konstabl kako navlači debele čarape i kao ilustraciju onoga što Suzana vidi, Kuprešanin uz tekst dodaje dve čarape od crnog somota. Slonova koža je od papira čija tekstura podseća na debelu slonovu kožu, na njegovoj nozi je okov. Kasnije tri psa kruže oko kuće, ribe plivaju uz struju, voda kaplje preko skuše u posudi. Kako slepima boja nema značaj, crveni karanfil iz priče je na slici beo, ali je njegova kontura opipljiva i ovaj postupak izmeštenosti boje Kuprešanin često koristi da bi omogućila da bolje razumemo način na koji slepi doživljavaju svet. U nekim slučajevima stvara i jezive mentalne slike koje dodirom postaju još užasnije nego kada su doživljene vizuelno, poput leša slona koji je sav beo od crva koji ga jedu.
Kao i u svakom stripu, Nevidljivi talas poziva na zajednički doživljaj, kako sa junacima priče tako i sa drugim čitačima. Tako junakinja Džini u jednom momentu oseća šljunak pod nogama koji je predstavljen rebrastim hamerom i ispupčenjima u obliku belutaka, a u drugom trenutku oseća pod nogama travu. I jedno i drugo možemo videti kao poziv da i mi osetimo iste teksture pod stopalima kada bude lepše vreme. Stvaranjem stripa izvan uobičajenih okvira, autorka nas sve poziva da ispratimo pročitanu priču putem dodira, čime ne otvara samo strip slepim i slabovidim osobama, nego i nas otvara za doživljaj likovnih umetnosti na drugačiji način. Ovom izložbom, Galerija SULUV nastavlja da programski bude pristupačna i slepim osobama, što je prošle godine ostvarila prikazivanjem izložbe Trodimenzionalne slike Marije Jevtić Dajić. Ovo je takođe i druga izložba realizovana u Galeriji u saradnji sa projektom Inkluzivna galerija, nakon izložbe Kada bi svi stavili maske Milice Dukić, koji je pokrenula Škola za osnovno i srednje obrazovanje Milan Petrović sa ciljem da umetnost učini inkluzivnom i pristupačnom svima.
dr Sonja Jankov, teoretičarka umetnosti i medija
(tekst iz kataloga izložbe Nevidljivi talas ‒ eksperimentalni taktilni strip,
Produkcija SULUV 2019, Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine,
Galerija SULUV, Novi Sad, 2019)
Iz galerije
„Nevidljivi talas ‒ eksperimentalni taktilni strip”
Likovna galerija, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd, 2020
Foto © Milan Kralj
Umetnik kaže
„Nevidljivi talas ‒ eksperimentalni taktilni strip”
Doktorski umetnički projekat „Nevidljivi talas ‒ eksperimentalni taktilni strip” uvodi taktilitet u strukturu stripa, čineći medij dostupnim publici specifičnih vizuelnih čulnih kapaciteta. Uvažavajući saznanja iz oblasti tiflologije, haptička adaptacija u radu omogućava razvoj koncepta inkluzivnog stripa i univerzalnog dizajna, istovremeno ispitujući strukturu medija. Adaptirani sadržaji oblikuju novu, vizuelno-haptičku estetiku dela sa sopstvenim zakonitostima, distribuirajući strip ka publici u izlagačkim prostorima. Pristupačnost prostora, kao uslov recepcije dela, strip pozicionira u polje umetničkog i delu omogućava status artističkog artefakta. Taktilitet u stripu „Nevidljivi talas” ne prevodi vizuelno delo u formalnu adaptaciju, već ostvaruje pun inkluzivni kapacitet dela, čineći njegov sastavni element.
***
Razmatrajući prostor kao kategoriju u stripu, odnosno prostor kao kategoriju koja može da obuhvati strip, u prevođenju ovih aspekata iz jednog u drugi, taktilitet se u eksperimentalnom stripu pozicionirao kao element koji prostor može da podrži višeznačno. Taktilitet koji u okviru stripskog polja otvara prostore metafizičkog u narativu, u eksperimentu se od vizuala postepeno diferencira kao element koji prelazi u njegovu jezičku strukturu.
Polazeći od različitih definicija stripa, njegove pozicije u okviru teorijskih, umetničkih i medijskih sistema, razlaganja na strukturalne elemente i karakteristične konvencije, projekat „Nevidljivi talas ‒ eksperimentalni taktilni strip” uvodi u medij tiflološke i haptičke zakonitosti i principe, sa idejom da taktilitet dela upotrebi kao gradivni element i medij otvori publici kojoj strip nikada nije bio dostupan ‒ publici sa nedostacima ili oštećenjima vida.
Kroz upoznavanje taktilne umetnosti, kompleksnih organizacionih postulata pristupačnosti dela, savremenih stremljenja u adaptaciji stripa i uopšteno umetnosti, projekat rezultira uspostavljanjem osnovnih aspekata inkluzivnog stripa. Na granici digitalnog, tradicionalnog, alternativnog i eksperimentalnog, autorskog i autentičnog i potencijalno opšteg mesta, taktilni strip nastupa u pristupačnim izlagačkim prostorima koji ponovo reaktuelizuju status medija.
Sveobuhvatno analizirajući oblast ilustracije i stripa, odnosno oblast sekvencijalne umetnosti, alternativnog principa kao pokretačkog i subverzivnog, strukturalnih nivoa organizacije medija, taktiliteta i eksperimenta, projekat se pozicionira kroz prizme reaktuelizovanih značenja koje taktilni strip oblikuju u art-objekat.
Novi model recepcije stripa koji haptičku adaptaciju integriše u vizuelnu percepciju uvođenjem elemenata neestetskog doživljaja, postavlja strip u pristupačne izlagačke prostore, uspostavljajući relacije sa umetničkim u radu. Taktilno u stripu oblikuje novu (ne)vidljivu vizuelno-haptičku estetiku, preliva je na estetiku pristupačnog prostora i u delu otkriva ekskluzivitet inkluzivnog.
***
Vrednost eksperimentalnog dela visoko nadilazi sopstvenu samorealizaciju zbog toga što, izopšteno od uslovljavanja i oslobođeno kanonizacija, neposredno poriče uspostavljene dogme, osvetljavajući neistražena mesta novih prapočetaka. Značaj inovacije ne ogleda se u tehnološkoj usavršenosti ili otkriću, koliko u težnji za drugačijim pristupom i promišljanjem.
Celokupna istorija umetnosti se sa aspekta posmatrača i publike jasno, ali ne i isključivo (muzika) može skoro potpuno odrediti kao istorija vizuelnih umetnosti. Bez obzira na mnoštvo različitih formi, pristupa, intermedijalnih istraživanja, eksperimenata, koji od publike često zahtevaju sintezu čulnih iskustava ‒ percepcija dela, posebno u domenu likovnih i primenjenih umetnosti, ostaje za korisnike vizuelno dominantna, sledstveno nezamenljivosti vidnog čulnog doživljaja. Na koji god način razmatrali ili medijski određivali umetnost i delo, njihovu konačnu vrednost bismo mogli potražiti u odnosima kreacije i recepcije, odnosno svrsishodnosti stvaralaštva u odnosu na prijem dela. U mnoštvu kategorizacija i tumačenja artefakata stvaraju se vremensko-prostorni vakuumi u kojima inovativni stvaralački impulsi publiku oslobađaju perceptivnog konzervativizma. Potencijal ovih interakcija meri se trajnošću odjeka na pojedinca isto koliko i na društvo u celini, te inkluzivnost određenog dela predstavlja samo posledicu odnosa autor-publika i kolektiv-recipijent.
Vizuelni nedostaci i ograničenja formiraju semantički vrlo zatvorena perceptivna polja, lišena svake estetike i kreativnog delovanja. Kako medij stripa usled svoje društvene koordinatne (ne)određenosti, ka publici i dalje emituje svojevrstan šum, svojom strukturalnom fleksibilnošću otvara se za novi sistem elemenata, koji inkluzivnost postavlja ne samo na estetičku, već i strukturalnu ravan, a publiku poziva na nove perceptivne dispozicije dela. Izlagački prostori otvaraju se savremenom eksperimentalnom stripu kao distributivni centri posredstvom kojih publika može da stripu pristupi i označi ga aurom, te se pristupačnost prostora čini jednako važnom za strip koliko i inkluzivnost dela za publiku.
U simbiotičkom delovanju pristupačnog dela i pristupačnog prostora, taktilitet u strip uvodi novi koncept oblikovanja u kome strip, paradoksalno ‒ integrišući nevizuelno čulo ‒ uspostavlja novu, vizuelno-haptičku naraciju.
Dragana Kuprešanin
(izvodi iz teksta doktorskog umetničkog projekta „Nevidljivi talas ‒ eksperimentalni taktilni strip”, Fakultet primenjenih umetnosti, Beograd, 2020)
Nevidljivi talas Dragane Kuprešanin: Forma stripa nije apsolutna ni konačna
Intervju sa Draganom Kuprešanin povodom samostalne izložbe „Nevidljivi talas ‒ eksperimentalni taktilni strip” (Likovna galerija, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd, 2020) objavljen na veb portalu Noizz, 25. 05. 2020.
Razgovor sa umetnikom vodio Nikola Marković
https://noizz.rs/kultura/intervju-sa-strip-autorkom-draganom-kupresanin/71ljv98
Afirmacija ženskog strip stvaralaštva: Specijalna smesa koja se stalno menja
Intervju sa Draganom Kuprešanin povodom projekta „Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” (projekat podržan od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije) objavljen u Pressing Magazinu #88, Niš, decembar 2021 (e-izdanje dostupno od 15. 11. 2021)
Razgovor sa umetnikom vodio Marko Stojanović
https://www.pressing-magazine.rs/intervju-dragana-kupresanin/