„Untill The End of the World, revisited“

Zapisi autorke o slikama iz ciklusa
Untill the End of the World, revisited
2018-2025.

Praznina i čekanje

Figura u mom radu često tematizuje čekanje.„A Simple Wish“ možda najbolje oslikava to stanje: čovek na vrhu planine sedi zavaljen u stolicu, dok je njegov pogled usmeren u beskonačnost neba. To nije aktivno čekanje, to je pasivna kontemplacija –neizvesnost koja i ne zna šta je očekuje. Sartr je jednom zapisao da je „čovek osuđen na slobodu“ i da je upravo u toj slobodi izvor naše teskobe.

Osećaj praznine, ipak, ne predstavlja samo melanholiju ili ništavilo u mojim radovima: on je i oslobađajući agens. U toj tišini planinskog vrha, na slikama „Boketto“i „Simple Wish“ po pravilu nema spoljnog sveta, nema društva, nema upliva realnosti. Tu postoji samo čovek i njegov horizont. Heidegger je govorio o Dasein-u, biću-bačenom-u-svet, koje tek u suočavanju sa ništavilom postaje autentično. Moj lik(ovi) na planini suočavajuse sa tim ništavilom, ali bez tragičnog prizvuka, i kroz pomirujuću jednostavnost.To čekanje je jednovremeno i meditacija i ironija – i kao „jednostavan pogled u ništa“i kao „otpor hiperprodukciji smisla“.

Isto stanje se prenosi u „Disclosure“, gde se ledeni breg prikazuje kao metafora psihe. Vidljivi deo je mali, ali skriveno je ono što određuje čitavu strukturu. Tu se otkriva frojdijanska podela između svesnog i nesvesnog: ono što vidimo nikada nije celina, već tek vrh. Slika time postaje vizuelna lekcija o tome koliko je čekanje i introspektivno istraživanje nužno da bismo dotakli dubine sopstva.

Moje slikarstvo nije toliko vezano za događaj, koliko za stanje. To su prizori u kojima nema akcije, nema zapleta, već samo trajanje. To čekanje može biti i apsurdno –poput Kafkinog junaka koji nikada ne dolazi do Vrata Zakona –ali upravo u toj apsurdnosti prepoznajem autentičnost postojanja. Ako ništa drugo, umetnost može biti mesto gde praznina dobija oblik, gde čekanje postaje prizor, a tišina –boja.

Tišina u slici

Kada započinjem rad na platnu, retko kada imam jasnu ideju šta će na njemu nastati. Proces počinje tišinom –onom unutrašnjom, koja zna biti i utešna i zastrašujuća. Tišina koja podseća na trenutke kada zastanemo na vrhu planine, kao u „A Simple Wish“ („Endless Winter“/ „Theory of Everything“/ „Sum of All“), i pustimo pogledu da se izgubi ka nebu. Taj prizor, koliko god delovao jednostavno, za mene uvek predstavlja metaforu čekanja  – čekanja na smisao, na promenu, na neki znak. Ali upravo tada, dok čekam, shvatam da se ništa spolja neće dogoditi. Tišina je tu da nas vrati nama samima.

U radovima poput „Disclosure“ ili „Aspen Extreme“ vraćam se ideji onoga što se krije ispod površine. Ledenjak koji samo delom izlazi iz vode oduvek me podsećao na ljude: na ono što pokazujemo i ono što prećutkujemo. Površina je glatka, hladna, privlačna, ali istinska masa, prava težina, ostaje skrivena. Tako i mi, čak i pred najbližima, ostavljamo deo sebe u senci.

Moje slike nisu samo likovi i pejzaži; one su tišina koja govori. One su pokušaj da prikažem ono što ne može da se kaže. Ako publika oseti da pred njima ne stoji samo slika, već ogledalo njihove sopstvene unutrašnje tišine, tada je moj posao završen.

Ironija kao (moj)jezik

Moj svet je često protkan ironijom, jer bez nje ne bih mogla da podnesem težinu stvarnosti. Kada Isus u „Mamma Mia! Holy Shit“ skače sa krsta, to je i šala i očaj. To je moj način da kažem: „Dosta je.“ Dosta je patnje koja se ponavlja, dosta simbola koje više ne osećamo, a koje i dalje obožavamo. Ironija me oslobađa i daje mi prostor da preispitam ono što se podrazumeva.

U „Simply Irresistible BFF“ zmija nosi zečije uši, ležina našem krevetu, prerušena u prijateljicu. To je slika koja govori o tome koliko često sami dopuštamo da nas prevare, koliko se lako opasnost prerušava u bliskost. To je humor, ali i upozorenje.

„Arschkriecher“ – scena koja je možda najbrutalnija. Gledajući VIP goste kako ulaze u čoveka koji se ponosno ponižava, želela sam da pokažem spektakl naše svakodnevice. Koliko često pristajemo na poniženje samo da bismo bili deo događaja? Ironija ovde nije samo smeh, već i ogledalo.

Priroda, introspekcija i bliskost

Dok radim, često osećam da je priroda moj najiskreniji sagovornik. Planine, šume, ledenjaci – sve to na mojim slikama nisu samo pejzaži, već simboli unutrašnjih stanja. U „Who’s the Boy?“ mladić u šumi gleda u posmatrača, miran i izgubljen u isto vreme. Za mene je to slika introspektivnog trenutka – trenutka kada znaš da si prisutan, ali i dalje ne znaš gde zapravo pripadaš.

Priroda je i snaga i tišina. U „Aspen Extreme“ vrh ledenog brega stoji sam, izdvojen, gotovo ponosno. To je težnja ka čistoti, alii usamljenosti. U „Sum of All“ planine nadvijene nad bazenom pokazuju koliko je ljudsko malo u poređenju s prirodnim. Ipak, ta mala ljudska figura, ta devojka, meni je jednako važna kao i čitav pejzaž.

Religija, ironija i pobuna

Mnogi moji radovi tiču se religijskih simbola, bez namere da ih afirmišem, ali sa idejom da preispitam njihovu snagu i moć. Granice njihove upotrebe i prekoračenja. U  „Mamma Mia! Holy shit“ prikazujem Hrista koji skače sa krsta, kao da mu je svega dosta. To je čin pobune, ali i ironije. Nietzsche je pisao o „smrti Boga“ – o trenutku kada čovek mora sam preuzeti odgovornost za smisao. Moj Hrist je možda simbol te smrti: on odustaje od svoje uloge Spasitelja i postaje čovek u skoku i sukobu, čovek koji je iscrpljen i ironičan.

U radu „Till The End Of The World“ Jevreji su okrenuti leđima, prekrivenih lica, u pokretu ka nepoznatom. Njihov ritual, skriven od pogleda, govori o zajednici i tradiciji koja se prenosi kroz vekove, ali istovremeno i o zatvorenosti. Ne znamo kuda idu, ne znamo šta traže. Njihova lica su odsutna, a odsustvo lica predstavljai odsustvo individualnosti. Moj rad tako postaje meditacija o odnosu između zajednice i pojedinca, između vere i lične sumnje.

Ironija se provlači i kroz „Simply Irresistible BFF“, gde zmija nosi zečije uši i leži na postelji. To je maska prijateljstva, ali i opasnost prerušena u bliskost. Freud je govorio da nesvesno nikada ne zna za ironiju – ono što nam je najbliže može biti i ono što nas uništava. Ovaj rad je moj ironičan način da pokažem kako često ne razlikujemo opasnost od bliskosti, kako „najbolja prijateljica“ može biti maskirana pretnja.

Kao i drugi aspekti moje bavljenje religijom i ironijom nije blasfemično, već introspektivno. Ono što me zanima jeste trenutak kada simboli gube svoje značenje, kada ritual postaje prazan, kada maska otkriva opasnost. Kao što Žižek kaže, „istina je u samoj laži“ – u ironijskom otklonu od simbola možda leži njihova nova snaga.

Jelena Milo