Predstavnica mlađe generacije umetnika, prevashodno aktivna na savremenoj grafičkoj sceni, Maja Vranić spada u red autora koji su ostvarili zapažen nastup na izložbama tokom prethodnih godina (Grafički kolektiv, Dom kulture Studentski grad, Beograd; Dom kulture Čačak…). Imali smo priliku da vidimo deo produkcije u kojoj umetnica na autentičan način istražuje vizuelne osobenosti likovne forme, kao i prirodu i logiku same grafičke matrice. Naime, preuzimajući fragmente predmetne pojavnosti iz neposrednog okruženja ona ih apstrahuje sa fokusom na projekciju ritmičkih linearnih struktura i potencijala njihove likovne ekspresije. Sa druge strane, strukturalnost je vidljiva i u postupku repeticije i kumulativnosti tekstualnih elemenata gde delikatnim grafizmom poentira kodove i prepoznatljive klišee komunikacijskih i socijalnih relacija našeg vremena.^[1]

* * *

Na izložbi u galeriji Centra za grafiku i vizuelna istraživanja Akademija, Maja Vranić novom serijom radova u tehnici sitoštampe čini izvestan iskorak u pogledu upotrebe jezičkih mogućnosti grafičkog medija i artikulisanja problemskog sloja lične poetike. Ideja o strukturi sada je preneta na plan serijalnosti i grupisanja mikronarativa fotografskog prosedea u uslovima prostorne dispozicije fragmenata u okviru više celina. Efekat apstraktnog grafizma ustupa mesto gotovo lirskoj i kontemplativnoj poetizaciji tela, objekta i prostora. Kadriranjem detalja tela, lica, tkanine, predmeta i njhovih međusobnih dodira u različitim, često i neuobičajenim rakursima, kao i kompozicionim manipulisanjem u vidu presecanja/pauza ili kolažnog jukstaponiranja, autorka razotkriva deo intimnog ambijenta. Može se reći da je u ovim radovima postignuta skladna sinergija analitičke studije forme i psiholoških aspekata u vizualizaciji odabranih motiva. Poliptihalno nizanje prizora nalik horizontalnom prorezu ili upadljivo umanjen otisak u odnosu na dimenzije lista, simulirajući vizuru kroz tajni otvor na zidu ili refleksiju u minijaturnom ogledalu, naglašavaju utisak o (auto)voajerskoj poziciji umetnika/posmatrača. Iako inicijalno lični, ovi kadrovi su dovedeni do nivoa depersonalizovanog pogleda koji nameće doživljaj univerzalne identifikacije. Takva mogućnost distanciranja od ličnog u percepciji postignuta je transferom fotozabeleške u sitoštampu, odnosno posredstvom specifičnih svojstava likovnosti i reproduktivnosti odabranog medija – odnos monohromnosti i kolorističkog akcenta, rasteri, valerske gradacije i njihovi volumeni, modelovanje čvrste ili porozne forme u nestajanju, belina margine kao integralni deo plastičke celine. U tom kontekstu sugestivni su i naslovi radova nastalih u okviru ovog ciklusa – „Obični ljudi i realnost svakodnevnog života“, „Vikendom“, „Nepostojanost tela“, „Ništa“, „Sećanje čovečanstva“, „Poslednje uspomene“, „Rastezale niti kože, krvi i postojanja“.

* * *

Globalne kataklizme savremenog sveta, društveno-političke, zdravstvene, humanitarne i ekološke, reaktualizovale su suštinska pitanja o graničnim pozicijama egzistencije. Preispitivanje prostora doma u svojstvu oaze i sigurnog mesta, zone komfora kao uslovi sreće ili njene nepostojanosti i privida, pogled okrenut ka telu i njegovoj krhkosti, jesu neki od problemskih okvira savremenog stvaralačkog diskursa vidljivi i u radu Maje Vranić. Vizuelno-taktilnim opipavanjem tela i ličnog prostora, autorka vodi beščujni dijalog sa sobom koji ispod mirne površine krije dramu unutrašnjih previranja, stanja opšte tinjajuće anksioznosti i nemira. Taktove pređašnjih linearnih formi u novom ciklusu zamenila je ogoljenost Bića satkana od premreženih nedoumica i pitanja o identitetu i svrhovitosti, o odnosima ja-svet, želje-očekivanja… o radosti, punoći življenja, vitalnosti i lepoti običnih stvari ili banalnosti, ispraznosti naših dnevnih rutina, malih (lažnih) trijumfa, preuzetih i beskrajno ponavljanih fraza dok se ne potroše u besmislu i ništavnosti… o klonuću duha, bodrenju i ponovnoj borbi da se pronikne u ipak neki smisao koji život čini posebnim i vrednim, da se ukloni mrena i utiša šum zaslepljujućih i zaglušujućih informacija. Umetnica govori o konstantnom preispitivanju i uodnošavanju mogućnosti i rizika – kako ostati jedinstveno i (samo)osvešćeno Ja; kako sačuvati njegovu nepatvorenost, a ujedno biti deo kolektivnog Bića, pripadati nekome i nečemu, ne biti usamljen a ostati nepovređen? Šta je lični cilj, a šta opšti imperativ? Stvoriti nešto veće od sebe, ostaviti trag koji prkosi efemernosti postojanja i upitnost nad istim porivom sa pretpostavkom da u eonskim merama trajanja svaki trag jeste efemeran. I dalje, u procesu stvaralačkog rada ona postavlja pitanje, da li uopšte trošiti energiju kada sve ima rok trajanja, ili je jedino dragocen ovaj pogled, sada i ovde, na parče kože, mladež, pupak, nabor, pregib, kosu, češalj, dlaku, senku? Ovekovečiti ih jednim klikom kao jedinu otelotvorenu istinu dostojnu pažnje. Ukoliko je u svakom telu kodirana sveukupna memorija Čovečanstva, da li umetnica nastoji da evocira i strukturiše sekvence one verzije istorije koja nam je nedovoljno poznata i prepričavana? Može li jedna koža obuhvatiti sve funkcije tela i telesnosti – biološku, društvenu, statusnu, senzualnu, erotsku, političku – ili je njena površina mala za sve te nasleđene i očekivane uloge? Gde se završava telo a počinje neživa stvar, jesu li međusobno srasli ili ipak deluju deluju kao dva odvojena i strana entiteta? Koja je funkcija grafičke matrice kao materijalnog i idejnog alter-ega vidljive telesnosti? Da li su telo i prostor u kome ono obitava imuni i nezavisni u odnosu na invazivnu moć naših pogleda ili ih arbitraža budnog oka menja shodno normativnim vrednostima većine?

Miroslav Sapundžić

Preuzeto iz teksta „Zamrznuti kadrovi“,

Centar za grafiku i vizuelna istraživanja,

FLU, mart 2024.

[1] Rad „Nemam reči“ (sitoštampa), nagrađen na Bijenalu studentske grafike Srbije, DKSG Beograd (2022)