Kroz talase

U svojim fragmentima „Iz podnevnih senki“ Valter Benjamin prepričava Šilerove reči da je „u svakom saznanju morao biti sadržan trun apsurda, onako kao što zapažamo antičke šare na ćilimima ili orijentalne frizove koji uvek negde pomalo odstupaju od svoje jednoličnosti“. Drugim rečima, nastavlja Benjamin, nije presudno kretanje od saznanja do saznanja, već neka tanušna naprslina u svakom pojedinačnom saznanju. Ona je neprimetan znak autentičnosti, koji ih razlikuje od svake serijske robe koja se proizvodi po šablonu. Ono što se pred nama nalazi u grafikama Marije Anđelković mogli bismo posmatrati upravo kao jednu takvu naprslinu. Autentičnost izraza, usudiću se da napišem, prikaza unutrašnjih pejzaža koji brišu granice između prostora vešto izbegavaju vremenitost koja bi mogla da optereti okvir jedne takve slike. Scene izgledaju kao lupom uvećani unutrašnji prostori koji u sebi kriju ne samo mapiranje duševnih stanja već i jedan sasvim tihi i nenametljivi vapaj za imenovanjem istih. Jer, kroz imenovanje ovde možemo iskazati duhovne pejzaže kroz koje nas Marijine grafike vode po lagumima u kojima su skrivena tajna imena njenih duhovnih identiteta. Ime u okviru njene slike jeste jezik kojim progovara unutrašnje biće samog čoveka. Pošto smatram da se osećanje ne može potpuno saopštiti kroz sliku, ono nam se nudi da ga kroz jezik kojim ćemo mi imenovati sliku spoznamo imenovanu intimu kojom nam se Marija u ovoj izložbi pokazuje. Čini mi se da tek ukoliko se usudimo da spoznamo i imenujemo njene grafike bez obzira što ih je umetnica imenovala kao „Srebrni talas“ dobijamo na dar saznanje koje kao „Srebrni obris“ u pesmi Četa Bejkera ucrtava i daje pečat svakoj  grafici najstrožim obrisom. Jer, upravo se u imenu duhovno biće čoveka saopštava Drugom. Time smo i sami ušli u odnos sa umetnicom i tog trenutka se možemo upustiti i u naizgled nedovršenu repetitivnost video rada kojim su neponovljivost i trajanje u slici isto onoliko isprepleteni kao što su prolaznost i ponovljivost u reprodukciji.

Saša Pajković
Tekst povodom izložbe Srebrni talas, Umetnički prostor U10, 2022.

MINDSCAPES

Rad Marije Anđelković, njenu potpunu posvećenost grafičkom mediju i metodično građenje prepoznatljivog likovnog jezika, pratila sam od našeg prvog zajedničkog časa ravne štampe. Sveukupnost njenog umetničkog delovanja odlikuje duboko promišljen i kontinuiran razvoj, kako teme i motiva koji su se nalazili u središtu njenog interesovanja, tako i izvođačkog postupka. Marijino umetničko sazrevanje se može posmatrati kao svojevrstan put ka redukciji na kom je odbacivala suvišno i usvajala jedan krajnje meditativan i pročišćen likovni izraz. Redukcijom viđenog i doživljenog, Marija uobičajene predstave o vremenu i prostoru transformiše u svetlosno-bojene zapise koji predstavljaju refleksije unutrašnjih predela bića

Naslov izložbe Mindscapes simbolično upućuje na skrivena mesta u predelima uma i daleki svet smešten izvan granica poznatog. Izmeštajući nam duh na ta nova mesta gde se dodiruju stvarni i prizori u nastajanju, gde se susreću vidljivo i nevidljivo, a senzacija prerasta u osećanje, umetnica ustupa imaginaciji mesto oka. Transformacija se odvija pred posmatračem, nastaju nove forme pejzaža i postaju način posmatranja jedne moguće realnosti. Proces sublimiranja misaonih, osećajnih i opažajnih iskustava iznedrio je dematerijalizovane predele umekšanih obrisa i neodređenih prostornih granica čija zamagljena svetlost horizonta predstavlja liniju iza koje započinje putovanje u drugi svet.

Prizori serije radova Mindscapes konstruisani su sa namerom da posmatrača uvlače u središte treperave svetlosti,  te mekih i vazdušastih bojenih vrednosti. Upotrebom svetlosno-kolorističkih parametara, a izrazite horizontalne linearnosti, slika se udaljava od realnosti, uklanja se barijera njene fizičke i psihološke ograničenosti i otvara beskrajna praznina, kao mesto svih potencijalnih projekcija duha. Varijacije horizontalnih linearnih ritmova stvaraju iluziju kretanja, dok svetlosni gradijenti istovremeno tvore beskrajnu dubinu prostora i dobijaju karakter prostiranja svetlosnog šuma. Posmatrač se poziva na pomeranje fokusa: da u njegovo središte ne postavlja objekte, pa čak ni misli, nego da se prepusti apsorbciji predela imaginarnog, jednostavnosti i lepoti sadržaja u i iza vidnog polja.

Jelena Petrović Luković
Tekst povodom izložbe Mindscapes, Galerija Zadužbine Ilije M. Kolarca, 2021.