„Flower Vincit Omnia“
1. Be runnin' up that road
2. Beautiful soldiers
3. Close to my skin I'm fallin' in
4. Be running up that hill
5. If I only could, I'd make a deal with God
6. Its you and me, we wont be unhappy
7. The kiss was beautiful
8. Only the fallen need to rise
9. See how deep the bullet lies
10. Unaware, I'm tearin' you assunder
Marija Čolić
Marija Čolić (1983. Beograd) diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odsek grafika, u klasi prof. Žarka Smiljanića, potom na istom fakultetu završila master studije, na odseku slikarstva, u klasi prof. Milete Prodanovića. Prethodno studirala filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izlagala svoje radove na sedam samostalnih izložbi i na preko 60 kolektivnih izložbi, festivala i projekta u zemlji i inostranstvu (Italija, Kanada, Sjedinjene države, Mađarska, Hrvatska, Severna Makedonija, Švajcarska, Indija, Meksiko, Bangladeš…). Dobitnica je dve nagrade za slikarstvo u Srbiji. Član ULUS-a. Živi i radi u Obrenovcu.
Samostalna izlaganja:
2024. „Maslačak uzvraća udarac“, KC Dorćol, Beograd
2023. „Kipuka“, Galerija Metodi Meta Petrov, Dimitrovgrad
2023. „Kipuka“, Galerija Meander, Apatin
2023. „Ratovi cveća“, Umetnička galerija Stara kapetanija, Zemun
2022. „Kipuka“, Galerija Zadužbine Ilije M. Kolarca, Beograd
2018. „Fluidnost forme“, Galerija Beogradske tvrđave, Beograd
2017. „Purple Horses of One Childhood“, SHA Gallery, Toronto, Kanada
Rekli su
U ovoj seriji radova sa motivom cveća Marija Čolić prikazuje konfliktnu, grubu i mračnu stranu ljudske duše kroz simbol nežnosti, lepote i ljubavi. Rat, kao vrhunac ljudskog (auto)destruktnivnog nagona, pretočen je u velike akvarele blistavih boja, kompleksnih kompozicija i snažnih efekata. Marijino ratničko cveće je puno života, ali i borbe i opasnosti, kao i večite konstante u prirodi – pokreta. Moramo se zapitati da li kao što u ljubavi pronalazimo patnju, u lepoti naznake ružnoće, u zdravlju najave bolesti, u ratu i stradanju možemo naći spas i život. Umetnica nema eskapistički pogled na svet i hrabro se suočava sa problemima realnosti, ali isto tako hrabro neguje nadu u ljudski rod i mogućnost da će iz svih tih silnih ratova i unutrašnjih previranja nekada nešto naučiti.
Utisku punog životne energije i moći doprinose kako svesni odabiri kompozicijskih rešenja, tako i sama tehnika akvarela, u svoj svojoj prozračnosti, tananosti i snazi. Kompleksnost ove tehnike i umeće koje ona zahteva najčešće ostaju neprimećene i necenjene upravo zbog efekta lakoće koju ostavlja na posmatrača. Svojim stvaralaštvom umetnica pokazuje kako se ovom drevnom tehnikom mogu izraziti univerzalna ljudska pitanja vizuelnim rečnikom razumljivim i prijemčivim savremenom čoveku. Pred nas postavlja dilemu (ne)potrebnosti malih i velikih konflikata koje vodimo protiv nas samih i celog sveta.
Jefimija Đokić, istoričarka umetnosti
Iz ateljea
Umetnik kaže
Ovo je priča o nama, ljudima. Svaki cvet je čovek, a svaki čovek je kompleksno biće. Pomešana osećanja i želje, ambivalencija, neretko i kompetitivnost, sveprisutne su pojave ne samo u najintimnijim relacijama poput prijateljskih i porodičnih, već i u globalnim odnosima (mikro i makro plan)…nikad nije jednostavno, i u tom nadmetanju pozicijama moći nikad niko stvarno ne pobeđuje.
Tehnikom akvarela, koja je sama po sebi suptilna, i motivom cveta, koji je kao i akvarel, skoro uvek nežna, lepa i prijatna pojava, pokušavam da prikažem te kontraste i ambivalencije, pomešanost mnogih emocionalnih i psiholoških stanja i nijansi – bes, agresiju, sukob, mržnju, rivalstvo, patnju, strast razaranja… Ipak, na posletku dolazi ozdravljenje, snaga i vitalnost, ponovni početak nalik proleću. Cveće se bije, lomi, kida, cepaju se latice, nežne stabljike… neki cvetovi venu, neki prežive, snažni ali ne bez ožiljaka.
Nazivi mnogih akvarela potiču iz pesme ”Running Up That Hill” autorke Kate Bush (kao i iz mnogih pop i rok pesama drugih autora – Depeche Mode, Mazzy Star, Norah Jones, David Bowie…). Pored muzike, književnost, strip i film predstavljaju kreativne impulse koji generišu snažne imaginativne doživljaje i sa tragom boje na slikarskoj podlozi zajedno čine neraskidivu celinu. Ova sinergija utisaka i ideja izliva se na papir u tehnici koja (ne) trpi sve, jer akvarel na vrlo specifičan način i ne oprašta greške i čini da greške budu ne inicijalno željena ali potrebna, nekad i idealna, vizuelna forma. Greška kao nedefinisana misao i emocija koja je umesto u reči i zvuku svoju adekvatnu artikulaciju spontano i intuitivno pronašla upravo u otisku likovne materije.
Marija Čolić