Misao  i  sećanje

„Najveća iz roda ptica pevačica.

Veoma inteligentna.

Živi gde hoće.“

Ovako je, u nekoliko udarnih rečenica, Igor Kolarov opisao gavrana. Takav je i na crtežima Mike Lovre. Nije ptica selica kojoj se zna put i vreme – jesen-proleće-jesen. Gavran sam bira vreme i mesto. O tome priča priču potez, bezbroj linija od kojih se na kraju izdvaja jedna, koja je jedino i moguća u tom trenutku. Posmatraču jasno ukazuje na smer, ali i na sam pokret, svojevrsni sinkretizam slike, pokretne trake i boje. Na ovim, naoko dihromatskim crtežima, boja i linija spajaju se u jednu kategoriju. Preklapanjem suvog pastela, oštrog poteza olovke, raznih vrsta ugljena, i prstiju koji služe umesto četke, gavran-boja se dobija neslućene odsjaje, preko mutnog sjaja sedefa, blistavog antracita pa do vizantijski ljubičastog. Dostojansveni stogodišnjak, kome ništa na svetu nije nepoznato, traži prostor na velikim formatima. Jer, gavran je poslat da donese poruku. Ili da je prenese.

Umetnički izraz Mike Lovre duboko je ukorenjen u tradiciju, bez obzira čiju. U ovom slučaju, nordijsku. Njen gavran je sjedinjeno dvojstvo, Odinovi pratioci i pomagači, njegove oči i uši, Hugin i Munin, misao i sećanje. Međutim, bez obzira na velike formate, nema mesta za Sveoca, pa čak ni za oba gavrana. Oba su se spojila u jednog, ogromnih krila i svetlucavih očiju, sveznajućih i tužnih. Bilo da u u kljunu nosi jaje iz koga će nastati svet, ili besno uzleće prema nečemu samo njemu znanom, on je dvojstvo. Jer jedno bez drugog ne može. Sećanje, kolektivna svest rase, polako se potiskuje i sigurno briše. Bez sećanja, nema ni misli, ni čoveka. Ako se prekine ta nit, i zaboravimo šta je bilo (ili šta će biti, svejedno je), neminovno se gubi sposobnost stvaranja. A to je ona nevidljiva iskrica kojom je Stvoritelj prema liku svome načinio svoje završno delo. Dakle, nestanak pamćenja, nestanak misli i stvaranja, i nestanak čoveka. Mika Lovre ne postavlja pitanja, i ne nudi odgovore. Kao i njeni moćni glasnici ona prenosi poruku, jedino što može. Kome, znaju samo stvaraoci i glasnici. Da li će je razumeti, ni to nije od presudne važnosti. Važno je saopštiti, glasom, slikom, mišlju, rečju, bojom, pokretom. I time je poslanstvo ispunjeno.

Ana Bujić
(tekst iz kataloga izložbe „Gavranovi“, Galerija Singidunum, Beograd, jul 2024.)

Ptice, u stvarnosti i simbolički, pripadaju pitomom i divljem, ljudskom i vanljudskom svetu, čija se značenja prepliću. S lakoćom prelaze ili pak prevazilaze granice, leteći iz jednog sveta u drugi, po potrebi iz ljudskog u božansko i onostrano. Osim što su čuvari i lovci koji osmatraju s visina, zbog svoje mogućnosti da lete, da se uzdignu, da odlete do nepristupačnih i dalekih mesta, simboli su slobode, a imaju i uloge učitelja i glasnika. U drevnoj Vinčanskoj kulturi ponikloj na našem tlu, ptice nisu bile hrana – čuvane su i poštovane kao zaštitnice gradova i useva. I mnogi predmeti svakodnevne namene imali su za likovni i magijski dekor pticolika obeležja, ističući važnost bića koja su osvojila vazdušni prostor, lakoću kretanja i nepoznate daljine. Otud ptice u mitologiji, pričama, basnama i legendama, u narodnoj poeziji, zauzimaju veoma važno mesto, a neretko su posrednici između ljudi i bogova. Među njima, Gavran se ističe kao magična ptica, čudesni letač koga prati bogata i raznovrsna simbolika. Nosilac je i dobrih i loših znamenja, jer su ptice u istoj kulturi često imale dvojako značenje. Priroda ga je obdarila sjajnim crnim perjem, snagom letenja i izuzetnom inteligencijom, ali ne i tako lepim glasom, niti privlačnim navikama i karakterom. Zbog svoje mračne pojave i uloge „čistača“ u prirodi, gavran ostavlja zloslutan utisak i povezuje se sa smrću i razaranjem. Međutim, ova čudesna ptica, u simboličkom smislu ima sasvim drugačije i dublje značenje – nije samo vesnik nesreće, gavran je mudrac i zaštitnik. Kod Slovena, u pratnji je Morane, boginje smrti i uništenja, ali je istovremeno i simbol lukavstva i mudrosti, te je kao takav poštovan – postojala je narodna zabrana ubijanja ove ptice. Gavran u našoj epskoj poeziji najčešće ima ulogu glasnika – o hrabrosti junaka, ali neretko i o stradanju, o čemu svedoče narodni stihovi „Polećela dva vrana gavrana…“. Teško je breme onog koji donosi vesti i otkriva istinu. I u nordijskoj mitologiji gavran simbolizuje mudrost, pa su u pratnji vrhovnog boga Odina i dva gavrana. Grčka i rimska mitologija beleže kako je gavran nekad davno bio srebrne ili pak bele boje, ali da su ga zbog loših vesti koje je donosio bogovi kaznili, pretvorivši njegovo sjajno perje u zift crno. S druge strane, legenda plemena Haida američkih indijanaca, ispreda herojsku i plemenitu priču. Kada je ukrao Sunce i na svet doneo svetlost, pocrneo je i ostao garav zauvek – to je bila njegova žrtva i kazna, te su ga Haide poštovale i smatrale svetom pticom. U umetnosti, do danas je nezaobilazan motiv bremenit značenjima. U delima Mike Lovre Milović, čiji likovni rad beleži upravo svet ptica, Gavranovi su godinama prisutni, likovno i metaforički, izašavši iz okvira malih formata i grafičkih tehnika. Ističu se pojavom, sugestivnom i mističnom dvojnošću svoje prirode, sjajnim crnim perjem i veličanstvenim letom, koji je među pticama jedinstvena, a u umetnosti vekovima inspirativna sprega snage i lepote forme.

Zorica Atić, istoričarka umetnosti- kustoskinja
(tekst iz kataloga izložbe „Gavranovi“, Galerija Rančićeva kuća, Grocka, maj 2023.)