O slikarskom ciklusu Moja Afrika

,,Da bi se moglo napredovati, postoji samo jedno: Priroda; u kontaktu sa njom oko biva odgajano“ Pol Sezan, iz pisma Emilu Bernaru, 25. jula 1904.

Nastali kao svojevrsne ,,vežbe viđenja“ radovi Minje Čvorić iz ciklusa Moja Afrika svedoče o neprekinutoj vitalnosti nasleđa ranog modernističkog slikarstva u savremenim interpretacijama pejzažnog žanra. Oslobođen, energičan gest, raslojavanja materije u postupku građenja planova, umerena dezintegracija prizora uporedo sa lakoćom izvođenja, u ovom slučaju proizilaze iz bliskog odnosa i osećanja suživota sa prirodom i neposrednog iskustva obitavanja u njoj.

Metaforička igra u naslovu izložbe nije zasnovana samo na bliskosti specifičnih kolorističkih odnosa ili geomorfoloških odlika predela istočne Afrike i prizora iz okoline Avale gde umetnica boravi i slika, već upravo na epskom osećanju pripadnosti i istinskom divljenju zatečenim okruženjem.[1]Analitički pristup u brižljivom posmatranju, u slikarskom postupku fokusira se na  kontrasno smenjivanje ,,zažarenih“ partija koje evociraju svetlošću obasjane padine, i akumuliranih vazdušnih masa u kretanju iznad horizonta. Smenjivanje ritmova u usložnjavanju prostornih planova postignuto je svedenim izražajnim sredstvima –  konturama izvedenim u jednom dahu i upotrebom različito struktuiranih elemenata i postupaka: od kompleksnih šrafura u crtežu, do geometrizovanih formi i kolorističkih  mrlja u radovima na platnu;  od kondenzovane slikarske materije do transparentnog raslojavanja lazura.

Srodno Sezanovim postimpresionističkim eksperimentima u slikarstvu, u pogledu odabira  motiva opservacije i fascinacije atmosferskim preobražajima, ovo crtačko i slikarsko  istraživanje pejzaža, postaje pretekst za razradu idealizovane vizije jedinstvenog meta-predela. U kontekstu delatnog odnosa prirode i čoveka/umetnika u re-kreiranju realnog okruženja,  iluziju pogleda kroz prozor zamenila je predstava pejzaža kao metafore priželjkivane univerzalne harmonije. Apstrahovanje  početnog motiva  ujedno čuva suštinske karakteristke zatečenog, ali i zadržava mogućnost da slikani prizor (p)ostane realitet po sebi. Slikarska ploha tako postaje trag transformativnog iskustva –  prelaska vidljivog u viđeno, percepcije realnog u jedinstveno osećanje sveta.

Sanja Todosijević, istoričarka umetnosti (prateći tekst izložbe)

[1] Aluzija na strast i divljenje prema predelu opisano u autobiografskom romanu danske spisateljice Karen Bliksen, Moja Afrika,, 1937.

Vid…vidik…vidikovac…videti…predvideti…posmatrati…gledati…sagledavati.. stvarati…postojati…biti…trajati… Opus slika prati vid kao jedno od osnovnih ljudskih čula. Od spolja ka unutra, rušeći koncept sačinjen od betona i stakla, delo nastaje u prepletima sumraka i svitanja, preobražajem jednog čula u drugo, naizmeničnom transformacijom energije i materije. Postavljajući pitanje vidljivog i nevidljivog VIDIКA, slikom se preispituje sposobnost ljudskog “gledanja”

(…)

A sa Vidikovca vidi se Avala, večni simbol Beograda.  Umetnost Minje Čvorić pretače u boje pitanje slobode stvaranja i postojanja kroz prizmu “realnog” posmatranja jer šta je realno ako je svako juče bilo i sutra će biti – danas. Van kategorije vremena je tišina koja baš kao i zemlja, kao i umetnost, ostaje mirna, strpljiva, tiha… i diše… Vid…vidik…vidikovac…videti…predvideti…posmatrati…gledati…sagledavati.. stvarati…postojati…biti…trajati…

Suzana Vukićević, slikarka

iz pratećeg teksta izložbe „Vidik“, Galerija Centar, Beograd, 2022.