„Zaista je užasavajuće teško uraditi nešto što je celovito u svakom smislu, i mislim da je većina ljudi zadovoljna aproksimacijom… I kada gledam u prirodu osećam se kao da bih mogao sve da naslikam, da zabeležim… Put se pronalazi u snazi posmatranja i promišljanja. Zato moramo neprestano da kopamo i uranjamo.“ Klod Mone

Šta se dešava ako se celovitost ogleda u krajnjem utisku kao posledici aproksimacije? Zabeleške koje autorka pravi, zasnovane su na sećanjima i utiscima. Njen cilj nije verno prikazivanje prirode, već ospoljavanje unutrašnjih doživljaja primenjenih na pejzaže. Ti doživljaji čine pejzaže samo aproksimacijama stvarnih predela. Međutim, stepen sličnosti nije moguće utvrditi iz pozicije posmatrača, ali to se od njega i ne očekuje. Posmatrač je pozvan da uživa u ličnom utisku autora, u ishodu radosti stvaranja i želje da se komunicira određeni sentiment. „Nisam zaista video manje mračnu boju, ali sam osetio kao da postoji potreba za manje mračnom bojom, pulsiranje oklevajućeg zraka koji se muči da oslobodi svoju svetlost“. Prustov citat, čini mi se, odgovara prikazanim delima, osim što zraci koji oslobađaju svetlost na predstavljenim krajolicima ni jednog trenutka ne oklevaju. Prizori su zapušeni gustim nanosima boje, treperavim potezima i intenzivnim koloritom.

Kolorit je dominantan u prenošenju utiska, bivajući kanalisan u krupne geometrizovane celine koje svojom dinamikom aludiraju na topljenje. Treperenje, kao posledica vidljivih poteza doprinosi kinetici prizora, a gustina uljanih pastela, kao i faktura slike, njihovoj fovističkoj atmosferi. Za razliku od Monea koji želi „sve da naslika, da zabeleži“, autorka dopušta potpuno oslobađanje Prustovih zraka na svoje prizore. Ne zanima je verodostojan prikaz, već aproksimacije predela koje vode ka celovitosti utiska. Što se tiče kompozicije, zasnovana je na oprobanoj metodi impresionista da slikar „zaboravi kakav prizor ima pred sobom“ dok ne postigne „svoj naivni utisak“. Za nju, nebo, njiva, ili arhitektura, nisu nebo, njiva i arhitektura, već krupne geometrije od kojih se neke jasno prepoznaju kao pomenuti motivi, dok druge ostaju u domenu apstrakcije.

Upravo je momenat u kojem pejzaž, kao jedna od najstandardnijih tema u likovnoj umetnosti, pravi iskorak ka apstrakciji ključan za stvaralaštvo Sofije Rakidžić. Obojeni ličnim doživljajima i nabijeni snažnim koloritom, ovakvi prikazi pripadaju domenu referencijalne apstrakcije.

Kroz upotrebu arhaizama u nazivima radova, autorka ostaje dosledna temi tradicije i nasleđa, iako se fokus prenosi na atmosferu radova i prikaze rasterećene simbola i nedvosmislenih aluzija na prošlost. Umetnica je našla i uspostavila diskretan odnos između prošlog i savremenog u svom likovnom izrazu.

  Jovan Đorđević
konzervator i restaurator

Tren, časak, momenat u pejzažu postaje centar slikarskog istraživanja sa impresionizmom, u cilju da predstavi svet kakvim ga vidimo, a ne kakav je objektivno. Ipak, pejzaž oduvek, pa i danas, kontekstualizovan savremenom hektikom, u svom pojmu vuče neki odjek statičnosti. Pejzaž stoji, dok je kroz istoriju umetnosti domaćin kultnih istorijskih događaja, pozadina mitoloških predstava – prostor, svedok i žrtva ljudskog delovanja, koje je dinamično i nestalno. On je, sa druge strane, u svakom tom slučaju nepromenljiv.

Pejzaž Sofije Rakidžić je živ i titrav, kao da je progutao i ljude i događaje i u neočekivanim kombinacijama i u prodornom volumenu boja, on pulsira nekakvo iskustvo. Njen pejzaž je zapravo aluzija na pejzaž, koja je uznemirena čudnom smenom kolorita. Slika na prvi pogled jasna kao znak, zahvaljujući snažnim kontrastima, posle nekoliko momenata navodi nas da krivimo glavu, tražeći drugi ugao i perspektivu, jer više ne vidimo pejzaž, nego ritam. Taj ritam potom odjednom asocira na neko sećanje, koje, kako to sećanja često naprave, izlazi oskudno u detalju, ali vrlo određeno u raspoloženju.

Kako se oblici i boje smenjuju na tom platnu, tako se smenjuju i utisci o njemu. Njegov predmet je trenutak prepun emocionalnog naboja, ali je i njegovo dejstvo na posmatrača jedna snažna momentalna recepcija. Susret sa slikom Sofije Rakidžić suočava nas sa vibrantnim doživljajem koji pada kao udarac – iznenadno i žestoko, ali ovaj doživljaj ostaje neizoštren i nedorečen tek toliko da nas pusti da se predomišljamo u borbi asocijacija, samo malo duže od trenutka. A u tom sažetom vremenskom okviru, svojom izražajnom silinom, osvrće se na jedan utisak, koji je zaslužio svoje ostvarenje na platnu, jer je bio baš takav, poseban – utisak i po.

dr. um. Mina Rakidžić Dostanić