Iz teksta ARHITEKTURA TIŠINE, autorke Mine Rakidžić Dostanić

povodom izložbe u Galeriji kulturnog centra Šabac, 2022.

Svaki Teodorin rad obično ima vrlo konkretan naziv, koji odagnava pomisao da bi data predstava trebalo da bude neko kretanje ka apstraktnoj kompoziciji. Ime rada upućuje na vrlo određenu misao ili asocijaciju kojom se ona bavi tokom stvaralačkog procesa. Ove likovne studije, ipak, jesu svedene pojavnosti i geometrizovanih oblika, koji sugerišu njenu težnju ka skladu i organizaciji, ka planiranju sledećeg koraka. Teodorin metod likovnog savladavanja motiva, čini mi se, polazi od fokusa na konkretnu misao koja leži u naslovu rada, a kulminaciju dostiže u promišljenom vizuelnom sadržaju.

A osnovni sadržaj jedne njene kompozicije je svetlost. Kontrasni prizori enterijera ili fasada kreiraju iskošena, karikirana šahovska polja od senki i ravni koje se sudaraju i seku u bici za prostor njenog papira ili platna. Svetlost kao pojam, u svom značenju nosi punoću ili pak blještavu prazninu, odnosno, podrazumeva izvesnu neograničenost, beskonačnost. Teodorine marljive studije ovu rasplinutost pokušavaju da ukrote, objasne i artikulišu. One od blještavo belog platna, od zastrašujuće praznine i zaslepljujuće svetlosti, zidaju okvire i šeme, polja i planove, organizuju i smiruju.

Novonastali planovi nisu samo elementi jednog krupnijeg likovnog iskaza. Oni su male slike, izrazito materijalizovana polja, koja nam razložno pevaju o starosti površina, o tragovima i istorijama. Prigušeni, slojevito sabrani potezi nagoveštavaju od čega su sazdani podovi i zidovi monumentalnih kompozicija. Monumentalnost ovih radova ne pokazuje se u njihovoj veličini, koliko u hrabrosti ispunjavanja prostora slike. Dve naizgled oprečne stvari odlikuju Teodorin rad, upravo ta monumentalnost sa jedne strane i detalj sa druge. Ovaj detalj je ugao, ćošak, parče zida, jedinstven fokus, polje njene kontemplacije. Taj detalj je samoća jednog dugačkog trenutka ili jedne male večnosti. Kada vidim njen novi rad, vidim nju pre tog rada, nju, koja u haosu od neizvesnosti dana i nepredvidivosti okruženja, kroji svoj uporni plan, zagledana u samu ivicu zbivanja. I u tom detalju otkriva čitav jedan (sve)mir.

Iz teksta 34 zlatna minuta, autorke Teodore Nikolić

povodom izložbe u Gradskoj galeriji Kotor, 2025.

Teodorini radovi u kojima je svetlost glavni protagonista, ukazuju i podsećaju na važnu istinu. Ona je saopštena kroz odraze različitih, svakodnevnih objekata – znakova, bandera, žica, ograda i grana, čije se senke prostiru preko fasada kuća, zgrada i sakralnih objekata. Arhitektura kao sinonim hladnoće i statičnosti, oplemenjena je toplinom zraka, i neretko živom igrom senki organskih elemenata, poput lišća sa grana.  U kontrastu neravnih površina zidova i lazurnih, neopipljivih senki, stvara se skladna celina koja zadržava pažnju posmatrača i poziva ga na interpretaciju i stvaranje sopstvenih asocijacija. Gradnja u slojevima pastela i uljanih boja pomešanih sa peskom i kaolinom, u korelaciji je sa elementima prikazane arhitekture, dok su lazuri, prozračni i tanki, namenjeni senkama, odnosno svetlosti koja je zamenjuje na nekim radovima.

Кroz crtež i sliku autorka se oslanja prvenstveno na sopstveni utisak i doživljaj, koji je pretočen u likovni jezik u kome dominira bogatstvo tekstura, boja, linija i površina. Za razliku od impresionističkih pokušaja „hvatanja“ trenutka slikanjem po prirodi brzim, kratkim potezima četke, u Teodorinim radovima, iako je namera ista, postupak se ogleda u procesu u kome se smenjuju i spontani, ali i planirani i promišljeni potezi. Apstrahovanjem prizora, izdvajanjem  bitnih elemenata ili uklanjanjem za rad nevažnih detalja, nastaju radovi koji predstavaljaju jedinstvene fragmente stvarnosti. Dok su neki prikazi vrlo jasni i čitljivi u kontekstu prepoznavanja i identifikovanja motiva, drugi se u potpunosti graniče sa apstraktnom umetnošću, gde je asocijacija posmatrača koji ima informaciju o nazivu slike, podjednako važna u stvaranju i tumačenju dela.