„OGLEDALO NEBA“
ALEKSANDRA RAKONJAC
Aleksandra Rakonjac(1966. Beograd) završila je studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (1990), a potom i postdiplomske studije na istom fakultetu (1993). Tokom studija dobila je nagrade za rad u oblasti crteža, mozaika i slikarstva. Pored slikarstva bavi se grafikom i umetnošću ručno rađenog papira. Dobitnik je nagrade Mali pečat Grafičkog kolektiva 1997. i nagrade Funkshion konkursa iz oblasti slikarstva 2003. Do sada je izlagala na 14 samostalnih i mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Član je ULUS – a i u statusu samostalnog umetnika.
Samostalne izložbe:
2019. Galerija 73, Svetlucanje u nama, izložba radova od papirne pulpe – ručno rađenog papira, Beograd
2009. Centar za grafiku i vizuelna istraživanja ”Akademija”, Personality & Look of the Bloom, izložba drvoreza , Beograd
2008. Galerija savremene umetnosti Pančevo, Papirni univerzum, radovi od ručno rađenog papira -sa Zoranom Graovcem, Pančevo
2008. Prodajna galerija “Beograd”, Svet od papira – za devojčice, izložba radova od ručno rađenog papira, Beograd
2003. Galerija SULUJ – a , Radovi od ručno rađenog papira i slike na papiru,Beograd
2002. Dom kulture, Izložba slika, Starčevo
1999. Mobtel,Izložba slika- sa Zoranom Graovcem, Beograd
1997. Galerija 12 +, Otkrivanje Meseca, Izložba crteža, Beograd
1997. Galerija “Sopoćanska viđenja”, Izložba slika, Novi Pazar
1995. Galerija Kolarčeve zadužbine , Izložba slika i crteža, Beograd
1993. Galerija FLU, Magistarska izložba slika, Beograd
1992. Dom omladine, Izložba slika i crteža, Beograd
1991. Kulturni centar Beograda -”Paleta”, Izložba slika, Beograd
1990. Galerija FLU, Izložba slika – sa Zoranom Graovcem, Beograd
Rekli su
Recentni ciklus radova umetnice Aleksandre Rakonjac pod nazivom „Ogledalo neba“ predstavlja novu etapu koja se nadovezuje na odnegovnu stvaralačku poetikui autentičan autorski rukopis prepoznatljiv po projekciji motiva preuzetih iz prirode – floralni, sferični, astralni…Više od mimetičkog podražavanja, ove forme izdvojene iz svog prvobitnog konteksta, stilizovane su do nivoa delikatnih simbola. Za Aleksandrin rad karakteristična je upotreba ručno pravljenih papira, koji nikada nisu svedeni na funkciju podloge, već deluju kao integralni deo plastičke celine i njenih taktilnih vrednosti, bilo da se radi o slikarskom ili grafičkom mediju. U tom kontekstu autorka naglašava značaj procesualnosti u materijalizaciji ideje i promišljanju biti prirode kao fluktuirajuće materije. Novi radovi sugestivnih naziva (Tragovi, Univerzum, Svet, Putovanje, Svetleća bića…) realizovani su kao instalacije sačinjene pravilnim ortogonalnim i ritmičkim nizanjem manjih i i naizgled unificiranih gradivnih jedinica kompozicije, međusobno sličnihpo obliku i veličini. Ipak, svaki pojedinačni element u repetitivnoj strukturi je ćelija unikatnih vitalnih svojstava, posebno zahvaljujući boji koja je umesto finalnog apliciranja utkanau samo tkivo papirne pulpe tokom postupka modelovanja objekata. Ovo autorsko rešenje u vidu ponavljanja sa razlikama, iako blisko minimalističkim ili konceptualnim umetničkim praksama, ostaje van definisanih matrica postojećih istorijsko-umetničkih kategorija. Pažljivo grupisanje kružnih ili zvezdastih fragmenata tek u makro planu generiše celovitu likovnu zamisao i otvara vizuru ka mogućem meta-prostoru, svojevrstan putper visibilia ad invisibilia, nalik skladnom mantričkom taktu uzdizanja duha do stanja prosvetljenja. Harmonizujući istraživački pogled koji fokusira detalje i unutrašnje oko intuitivne percepcije, viđeno i doživljeno, Aleksandra postavlja univerzalna pitanja o poreklu i poretku stvari, poziciji egzistencije u odnosu na trajanje, kretanje… Ona ukazuje na dignitet svakog pojedinačnogoblika života, čak i kada svedoči o njemu kao trenutku jedne čestice u eonsko-kosmičkim razmerama vremena i prostora. Afirmišući tezu o umetnosti kao „opredmećenoj filozofiji“, umetnicaelaborira problem postojanja na dubok i slojevit način, ujednonepretenciozno artikulisan, lišen mračne rezignacije i pesimizma. U Aleksandrinom radu vidljivo je vitalističko bujanje, ludička lakoća kreativnog čina i gotovo plemenita jednostavnost haiku poezije preneta u sferu vizuelnih formi. Ona evocira doba nevinosti, slobodan i neopterećen svet detinje imaginacije. Ambijent koji stvara Aleksandra Rakonjac može nas asocirati na narativ i atmosferu doma čuvenog Sent-Egziperijevog junaka Malog Princa. Aluzija nije slučajna, jer ogledajući svoj identitet u njenim radovima, posmatrač ponovo otkriva magiju svog pradavnog ishodišta i oseća svetlost zvezdane prašine koja je sastavni deo njegovog sopstvenog bića. Naslov jedne celine, „Ono što jesmo“, sublimuje suštinu ovog umetničkog iskaza.
Miroslav Sapundžić,
istoričar umetnosti
Iz ateljea
Umetnik kaže
Nebo
Ništa lepše od vedrog dana.
Zlatne zvezdice putuju po vedrom plavom nebu, igraju i gube se u svojim kratkim putanjama u svim pravcima međusobno titrajući u etru.
A kad fokusiram pogled u stvarnosti beli tragovi aviona.
Filozofija svetlosti.
. . .
Vreme
Svako vreme ima nešto svoje. Kretanje je osnovni princip promene.
Protok vremena je kretanje par excellence.
Svi tokovi (procesi) u nama nezaustavljivo žure zbog protoka vremena. Svojim fizičkim kretanjem – pokretom, mislima… mi usložnjavamo proces, nadograđujemo, obogaćujemo iskustvom, značenjem.
Ostalo je kao što ptice pevaju.
. . .
Umetnost
Svaki čovek je umetnik. Ima taj potencijal.
Umetnici se svesno odriču (realizacije) prikupljanja novca.
Možda je to ono što ih u startu razlikuje.
Ono što umetnika zanima je istraživanje kroz posmatranje; shvatanje kroz direktan kontakt sa stvarnošću u celini.
Svaki crtež je istraživanje i saznavanje nečeg novog.
Ono što u trenutku zaokuplja pažnju postaje predmet istraživanja. Generalno to je život sam po sebi, svet.
Na kraju se sve složi u zaokruženje jednog projekta a nekome je ceo život jedan projekat. Tema koja se istražuje sa različitih aspekata.
I svaki pojedinačni projekat onda je deo u saznavanju celine.
U stvari to je istraživanje života.
Umetnost je malo više koncentrisan put u saznavanju života. Kad fokusirano istražuješ život.
Za društvo je umetnost važna jer obraća pažnju, pravi rekapitulaciju bilo da se radi o trenutno važnim stvarima ili večnim istinama.
To je neka vrsta opipljive (opredmećene) filozofije, filozofije trenutka ili filozofije u realizaciji.
Inspiracija je bilo šta na šta se fokusira pažnja.
Kada nešto želiš da uradiš ili izvedeš to se samo od sebe pojavljuje na ulici kao prizor, u knjižari ili biblioteci samo knjige koje su ti potrebne se pojavljuju i sve izgleda kao unapred predodređeno, to je fokusiranost ili osetljivost na određenu temu ili problem.
Unutrašnji problem, zainteresovanost polako počinje da dobija oblik kada rešiš da ga opredmetiš ili izvedeš. To je važno jer inače ostaje samo u mislima.
Ako ga ne bih izvela postoji prazan prostor koji izaziva tugu ili prazninu. Kao da time što realizuješ nešto potvrđuješ svoje postojanje.
Sledeće je da mora da dostigne nivo dopadanja. Da ti se svidi i da kažeš to je ono što sam htela. Posle toga pojavljuje se osećaj ispunjenosti i zadovoljstva. Kao kad pojedeš dobar ručak. Sa dezertom. Mljac.
Aleksandra Rakonjac