Polazeći od ličnog doživljaja, percepcije likovnih fenomena gradske svakodnevice i njihovog prepoznavanja u aktuelnom likovnom radu, ovo istraživanje ukazalo je na važnost uticaja iz okruženja, kako njegovih vizuelnih, likovnih pojava, tako i nevidljivih karakteristika gradskog života na stvaralačku ličnost i istaklo ih kao najznačajnije faktore koji su uticali na formiranje umetničke poetike.

Specifičnim izgledom, geometrijskim arhitektonskim formama, koloritom i organizacijom, grad predstavlja likovni fenomen sam po sebi: percipirajući ga kao takvog i prelamajući ga kroz strukturu vlastite umetničko-stvaralačke ličnosti, pokušavam da prikažem preciznu sliku današnjice. Međutim, to je samo spoljašnji okvir, likovna predstava u kojoj stambeni blokovi i soliteri, kolovozi, trotoari, nizovi obeleženih parking mesta, semafori, pešački prelazi, razdelne linije, rasveta, neonske reklame, bilbordi, izlozi, čak i grafiti na zidovima, obeležavaju grad kao prepoznatljivu, organizovanu, uređenu i realističku sliku koja nije jedini, niti primarni predmet mog interesovanja.

Važan element u radovima koji pripadaju mom doktorskom umetničkom projektu jeste gest kao zbir podsvesnog, onog što prethodi misli i priziva je, i svesnog, onog što je stečeno i naučeno. Gest u kontekstu mog rada odnosi se isključivo na proizvod umetničkog izraza koji je stvoren pod snažnim uticajem gradskog okruženja, u značenju koje mu je dato pojavom slikara apstraktnog ekspresionizma sredinom 20. veka. S druge strane, odnosi se i na likovne fenomene koje grad svojim postojanjem stvara i prepušta ljudima koji u njemu žive, koji žele ili su u stanju da ih prepoznaju – nekontrolisane tragove svakodnevnog života: otisci točkova na asfaltu, fleke prskanja, pukotine, otpaci…

Sve asfaltirane i iskrpljene ulice kojima sam koračao i vozio bicikl, svi pređeni pločnici, svi tragovi kočenja, svi pešački prelazi i semafori, sva svetlost, svi bilbordi, svi grafiti, svi otpaci razbacani po ulicama, sva gradska buka, sva gužva i sav organizovani haos, sve je bilo na tim grafikama – kao jedna moguća slika gradske svakodnevice, onakva kakvu sam je video. I ne samo to – na tim grafikama bilo je vidljivo i ono što obeležava mene kao likovnog stvaraoca ali i moj karakter: od prepoznatljivog likovnog izraza, do jasnih ali i duboko skrivenih i teško uhvatljivih poruka.

Šta je, međutim, ono što uz navedene karakteristike danas čini sliku grada potpunom i celovitom? Pre svega, to su brzina, nervoza i komunalna buka, ali i neprijatni mirisi saobraćaja, beton i otpad, zujanje bilborda i neonskih reklama, otpaci kišom natopljenih i vetrom nošenih oglasa, plakata, letaka, prospekata, brošura i flajera za reklamiranje proizvoda masovne potrošačke „kulture“. Grad je mesto koje je i noću osvetljeno, okruženje koje 24 sata, bez pauze, napada i draži očne živce i ceo nervni sistem. Grad je gužva i organizovani haos. Svetlosno i zvučno zagađenje.

Pronalazeći i vadeći iz konteksta, skicirajući, grubo beležeći i kolažirajući konkretne vizuelne fenomene, prepoznatljive simbole i elemente iz svog okruženja, a kasnije ih uz minimalne intervencije organizujući u jedinstvene likovne celine, svojim grafikama sam sve dublje zalazio u područje apstraktnog.

Smatram da će upravo sintagma „vizuelna distorzija“ u najkraćem obeležiti karakter aktuelnog rada, jer upravo je to suština, u ovom slučaju gradska svakodnevica u punom obimu i sa svim svojim manifestacijama, viđena vlastitim očima i doživljena svim preostalim čulima i celim bićem, stvorena mojom rukom i do neprepoznatljivosti izobličena pod uticajem različitih faktora, i konačno, stvaralačkim činom predstavljena na komadu hartije.

Za mene je grad tamo gde asfalt puca kada se ulica lomi, kada ga seku, buše i krpe, popravljaju. Gde vetar raznese staru hartiju po pločnicima, gde kiša pocepa bilborde i gde se smeće raznese na sve strane. Tamo gde saobraćaj nakon letnje kiše iscrta najzanimljivije likovne forme i gde trag naglog kočenja povuče crnu crtu preko razdelne trake na ispucalom pa zakrpljenom kolovozu. Tamo gde na parkingu ulje iscuri iz motora, gde moleri i farbari spuste na asfalt kante sa kojih se sliva sveža boja i gde čoveku na izlazu iz prodavnice pukne kesa i razbije se tegla sa cveklom ili karton sa jajima. Gde se ugažene žvake zalepe za beton a bušne kese za đubre ostave trag na trotoaru sve do kontejnera. Moja poetika crpi iz svakog onog mesta gde živi organizam svojim nekontrolisanim gestom stvori i ostavi vizuelni trag.

Šetnja je u mom slučaju nezaobilazni činilac i prvi korak u realizaciji konkretnog kreativnog procesa. Kako je osnovni likovni motiv predstavljen u mojim radovima vizuelni trag gradske svakodnevice, teren za njegovu percepciju jeste grad i gradske ulice, ono što je najuočljivije upravo prilikom hodanja i vožnje biciklom, ono što omogućava neposredan i direktan kontakt, tačku dodira čoveka i grada.

U mom izrazu gestualni crtež je jedan deo likovnog rada. Neretko veći deo, a nekad osnovu crteža, čine kolaži od isečaka, nekad ispisanih sopstevenom rukom, a nekad rukom poznatih ili nepoznatih autora, otkinuti delovi reklama, odbačeni, iscepani, čitki ili nečitki rukom ispisani tekstovi, spisak za kupovinu, zapisi davno otkucani na pisaćoj mašini ili odštampani štampačem, zamazani isečci iz novina, fleke, ali i namerno i slučajno proliven tuš, zaprljana hartija, pronađene skice, nacrti, nalepnice i drugo, sve nastalo bez umetničko-stvaralačke namere.

Seriju grafičkih listova koje sam realizovao u okviru ovog umetničkog projekta uradio sam prema crtežima čiju osnovu čine četiri jednaka dela, četiri kvadrata koji tvore jednu veću, takođe kvadratnu celinu, baš kao i pločnici po kojima hodam.

Osnovna karakteristika življenja u gradu su kontrolisani i organizovani haos ali i brzina. Upravo sam u njima pronašao direktnu analogiju sa gestualnim crtežom čime tumačim prisutnost gestualnog likovnog izraza u svom radu. Likovni gest kao umetnička reakcija na ritam i zakonitosti života u gradu.

Kada o gradu govorim kao o „likovnom stvaraocu“, „gestualnom slikaru“, živom biću koje svakodnevno stvara bezbrojna umetnička dela i pruža ih onome ko je u stanju da ih vidi, mislim na grad baš onako kako sam ga opisao – kao na autonoman, posesivan, samoživi, pohlepan, agresivan i nezasit organizam. U ovom slučaju sebe vidim kao jednog od retko privilegovanih da njegovu umetnost opazi, percipira i na neki iščašen način uživa u njoj; konačno da i drugima skrene pažnju na ovaj fenomen. S druge strane vidim sebe kao ćeliju tog organizma koja je kroz svoj likovni rad zadužena za realizaciju i promociju njegovih umetničkih iskaza.

Aleksandar Botić

(deo teksta iz doktorskog umetničkog projekta „Gestovi gradske svakodnevice – prepoznavanje likovnih fenomena u okruženju i njihov uticaj na ličnu poetiku“, Akademija umetnosti, Novi Sad, 2020.)