Pastorale

Ciklus digitalnih kolaža

Digitalna štampa, 1/1[1]

2022-2023.

Radovi iz ciklusa „Pastorale“ izvedeni su u tehnici kolaž, klasičnim postukom rada uz upotrebu digitalnih alata i kompjuterskog grafičkog softvera. Izbor tehnike i postupka rada nije formalne prirode. Kolaž tehnika i podrazumevajući postupak rada zapravo predstavljaju vektor iščitavanja radova. U konceptualnom smislu, upotreba tehnike kolaž korespondira sa subverzivnim praksama istorijske avangarde i neoavangarde u službi društvene kritike, beskompromisnog suprotstavljanja preovlađujućim društvenim konvencijama ili rušenju poretka kapitala.

Tehnika kolaž i postupak sečenja i lepljena, i savremeni softverski ekvivalent cut-and-paste, preuređivanjem i rekontekstualizacijom slika, pružaju mogućnost za subverziju i dekonstrukciju konvencionalnih pojmova, značenja i reprezentacija. Glavni pojam oko kojeg je ispleten narativ ovog ciklusa radova je antropocen.

Kolaž, kao tehnika koja uključuje fragmentaciju i ponovno sastavljanje različitih elemenata, služi kao vizuelna metafora za fragmentiranu prirodu antropocena. Antropocen, termin koji je skovan da opiše trenutnu geološku epohu obeleženu ljudskim uticajem na ekosistem, postao je koncept koji definiše naše vreme. On označava dubok uticaj koji je čovečanstvo imalo na ekosistem, klimu i biodiverzitet. Iako termin nije zvanično usvojen, on se u naučnim krugovima u poslednje dve decenije često koristi za označavanje nove geološke epohe, obeležene čovekom kao dominantnom silom u oblikovanju geoloških i bioloških sistema planete, uporedivo sa kataklizmičkim poremećajima u geološkoj prošlosti planete.

Kroz jukstapoziciju i slojevitost različitih slika i materijala, tehnika kolaž omogućava kritičku refleksiju problema ekološke krize, narušenog odnosa čoveka i prirode i ljudskog stanja u eri antropocena. Na metanivou, kompozitne slike ovih kolaža sačinjenih od preuzetih, prisvojenih, isečenih, prerađenih, kombinovanih i fiksiranih singularnih delova, odražavaju rascepkane ekosisteme i rasturene vekovne bliske veze čoveka sa prirodom. Na narativnom nivou, na konkretnim pojedinačnim radovima različiti i raznorodni gradivni elementi koje čine citati iz istorije umetnosti, autocitati, zatim fragmenti preuzeti iz savremenog života, lokalni ili svetski kulturološki sedimenti, arhivski sadržaji, dokumentarna građa, knjižnje ili novinske foto ilustracije, vizuelno-grafički optički impulsi, itd., funkcionišu dvojako: sa jedne strane, oni metaforički sugerišu zamršenu mrežu života koja je ugrožena ljudskim aktivnostima, dok sa druge strane, kao slojevi suprotstavljnih značenja simbolizuju akumulaciju ljudskog uticaja tokom vremena, ukazujući na kumulativni efekat naših postupaka na životnu sredinu i život u najširem smislu.

Antropocen postavlja pitanja o održivosti naših akcija i uticaja na buduće generacije. Imperativ je kritički ispitati ulogu socioekonomskih sistema, kao što su kapitalizam i konzumerizam, u pogoršanju klimatskih promena i pozabaviti se strukturama moći koje održavaju takve neodržive prakse. Koncept antropocena služi kao oštar podsetnik na transformativnu moć čovečanstva i hitnu potrebu za kritičkom samorefleksijom. Dok priznajemo ljudska dostignuća, moramo kritički proceniti ljudski uticaj na planetu i nastojati da pomirimo paradoks naše sposobnosti da stvaramo i uništavamo. Samo kroz takvu introspekciju i kolektivnu akciju možemo se nadati da ćemo se kretati kroz izazove koje postavlja antropocen i stvoriti održiviju i pravedniju budućnost za sve. Od ključne je važnosti priznati da antropocen nije jednoobrazno iskustvo za sve, pošto marginalizovane zajednice često snose najveći teret štete po životnu sredinu dok imaju ograničenu moć da utiču na globalne odluke.

Štaviše, antropocenski diskurs rizikuje da legitimiše tehnokratska rešenja koja održavaju postojeće strukture moći. Nepoznavanje prave prirode problema antropocena jača slepu veru u tehnologiju koja u 21. veku poprima gotovo obličje sujeverja. Pozivi na geoinženjering ili tehnološke popravke za ublažavanje efekata ljudskog uticaja na planetu često zanemaruju društvene, ekonomske i političke dimenzije izazova sa kojima se suočavamo. Svodeći složena ekološka pitanja na tehnološka rešenja, antropocenski narativ odvlači pažnju od hitne potrebe za sistemskom promenom, transformativnom pravdom i rešavanjem osnovnih uzroka kao što su nejednakost i prekomerna potrošnja.

Umesto da nastavljamo narativ o ljudskoj izuzetnosti kao alibi antropocenskog sveta, moramo da prihvatimo ekocentrični pogled na svet koji vrednuje međusobnu povezanost i inherentnu vrednost svih živih bića. Ovo zahteva rešavanje društvenih i ekonomskih nejednakosti, osporavanje dominacije sistema vođenih profitom i negovanje inkluzivnih i participativnih pristupa donošenju odluka.

U tom kontekstu sagledano, tehnika kolaž izaziva naše konvencionalno razumevanje stvarnosti. Spajanjem naizgled nepovezanih fragmenata, tako nastale nove celine odražavaju nepovezanu prirodu našeg antropocenskog sveta i pozivaju gledaoce da preispitaju značaj svakog elementa i njihovu međusobnu povezanost. U antropocenu, tradicionalni narativi o napretku i linearnom razvoju više ne važe, i upravo kolaž tehnika subverzivno obuhvata ovu fragmentiranu stvarnost narušavajući linearno pripovedanje i nudi višestruke alternativne perspektive rasuđivanja i interpretacije društvene realnosti. Na taj način, ovaj ciklus radova odražava složenost i neizvesnost našeg antropocenskog doba, gde nema jedinstvene istine ili lakih rešenja.

Miloš Đorđević

[1] Svi digitalni kolaži su štampani u unikatnom tržišnom primerku pored kojeg je odštampan jedan autorski primerak namenjen isključivo i jedino stručnoj reprezentaciji, izvan komercijalnih ciljeva.