VEGETACIJSKE  SUPSTANCE   

Marija Maša Jovanović: likovna optika ’lepote što povezuje’

Spektralne raznobojne magline i fluidna oskudna vidlјivost definišu prizor osmatranja Jupitera, najveće planete Sunčevog sistema.  Prilazak gigantu najpreciznije do sada, nedavno je zahvatila  foto kamera satelita Juno Cam, tokom jenjavanja globalne pandemije, razdoblјa kada su opstanak i individualnu snagu miliona zemlјana prispelih u obećanu stabilnost  novog milenijuma snašla drukčija iskušenja. Nesigurnosti protičuće treće decenija 21. veka nisu bile odraz olakšanja tehnoloških bogatstava i bezbednosno osiguranje podesnije, naučno dokazive sudbine. Uz zagrcnut trijumf digitalne pouzdanosti, stigle su potresajuće razlike opšte nestabilnosti, eruptivni  ratovi  i ekološke strahote polјulјanog opstanka prirode. Otud, u tesnacu opstanka moguće je da umetnost kao jedinstvena sila posebne predanosti pokatkad osigurava snagu i vlastite dubine predstavlјenog, prizivajući u fokusiranim primerima raspone mitskih prauzroka i polazišta nataloženih u prošlosti.

Izmenjeni tragovi postojanja, premda se zasnivaju na direktnoj ekspoziciji likovnog dela odaju  skrivene posredne matrice, ne samo evolucije već i poletnih predanja. S pravom je vezati se za svojstva pohranjena u davnim, ili isto tako novonastalim delima likovne umetnosti gde se naučna dokazivost i umeće izbora i ostvarenja stapaju u obrt opažajnog iskušenja. Takvu delikatnu sabranost u tematskom smislu, u slikarstvu i crtanju pokazuje pristup Marije Maše Jovanović, otvarajući izražajni ogled o slikama intimnosti, o postojanim pojavama obnavlјanja vitalnih tragova postojanja.  Nјena slika ’Jupiter’ dimenzija 14×10 cm nije samo fascinacija dalјinom kosmičkih tajni, već i nalaz osobene, sada rastvarajuće ornamentike kovitlanja dalekog nedokučivog pružanja.  Oko kamere zahvata transmisiju gustine udalјenih prepoznatih elemenata ukazujući se kao alegorijska granica za prelaženje. Slično se i odvajkadašnja istinska dimenzija sagledavanja mikrokosmosa, datog kao sanjarija realnog sveta prenosi u likovnu metaforu postojanja.  Tom pravcu i drukčijoj borbi shvatanja i afiniteta opažanja moguće je uvesti poznati Vilijem Blejkov poneseni izraz detinje nedužnosti.  Nјegov iskaz ’videti svet u zrnu peska, nebo u divlјem cvatu, držati Beskraj na dlanu ruke i Večnost u jednom satu’ nastao usred prosvetitelјstva odaje se u umetničinim delima kao pozadinsko načelo, pravac sublimacije njenih  pomno izvedenih uskovitlanih kompozicija, u rasponu od ulјa na platnu, do tananih crteža i raznobojnih valerskih i akvarel deonica na papirima.

Crtački i koloristički ciklusi, kao i ulјa na platnu Marije Maše Jovanović usredsređeni su na botaničke spomenike i isto tako prisustvo stilizovanih zoomorfnih antičkih izduženosti, na vegetativnu vizuru poimanja sveta u dosluhu pronalaženih matrica. Neskriveno od početaka civilizacije, njena dela donose razmeru između minijaturnog vegetacijskog i kosmički udalјenog viđenja. Likovni unosi, bilo dati u kolorističkim akcentima ili u linearnom grafizmu svedoče intenzivnost pronicanja u dinamizme dubine. Vezanost za mitski prauzrok je složen odnos interakcije sa pretpostavkama izgublјenih niti ’Arkadije’ naslova kakav je i umetničin raniji ciklus dela u nijansama intenziteta i tradicijskog predanja izgublјenog rada. Motivske različitosti su mesta kružeće energije kompozicijskog sastava postajući fragmentarna malena likovna drama tematskih sličnosti i isto tako različitosti i za novije cikluse, pokrenute predstavama Istanbula te kapitalne zajednice stapanja ne samo u memoarskoj prozi Orhana Pamuka, već i kroz muzejski ogled o stapanju rimskih tragova vizantijskih i otomanskih prepleta i rascetavanja, u delima primenjene umetnosti svojevrsne obove antičke ekfraze, verbalne i poetične molitvene zamene grafičkog prikaza. Prepuštena izvedenost razmišlјanja u tematski prepoznatlјivim primerima opažanja. I mada se u crtežima promičućih figura uočavaju  stari zanati i vreva stavova i običaja, na način ličnih slojeva gradskih celina koje se menjaju ali i stolećima ostaju iste, kojima Pamuk ispisuje svoju poetiku prostora rodnog grada kao stecišta sećanja. Nagoveštavajući ono što postaje umetnicina preokupacija ornamentskim mozaičkim rasponima i njenih ranijih usredsređenosti na idealne svetove arkadijskih fragmenata, botaničkih i personifikovanih izgublјenih bašti i rascvetavajućih sanjarija. Pod nazivom ’Topkapi memorije’, dela se stapaju ne samo kao otomanski trijumf ukrašavanja istorijske hijerarhije i veličine u izdancima detalјa kao zasebnim predstavama, gde se u svakoj izdvojenoj kompoziciji na papirima pred pogledom otvara neskriveno sabrana posveta, zgusnuta emocionalna putanja posvećenja kao što u zapadnoj kulturi čine Florilegium ili Hortus Botanicus vrsta prenesenih u savremenu likovnu ispovest gde svaka bilјka danas odfaje i svoju DNK.  Crteži  shematski  nalik kamenčićima tesere odvajaju se od prenosa i predloška rimske mozaičke tradicije ka civilizacijskom otvaranju tema i jezičkih i materijalnih deonica. Kompoziciono dolazi do doslovne pojmovne detonacije stapnja bilјnih blizina poput ukrštenih i naslojenih mogućnosti odnosa, hijerarhija i medjuzavisnosti. Likovni svet popisane prošlosti sugeriše u svom miru i nevidlјive spomenarske deonice afektivnih ucrtanih nalaza.

Likovna leksika svedoči da se botanička arhitektura, pojavlјuje u izbavlјujućoj fantaziji stapanja. Iskustvo ciklusa ’Vrt Livija’ podseća ne samo na ilustrativnost čuvenih zidnih slika iz 1. veka p.

1. e. Avgustova supruga pojavlјuje se kao nadahnuta kooordinatorka nezamislivo raskošne lepote koja unutar hijerarhije carstva stvara rajsku sliku pra-sveta idealizovane neiskvarenosti, sa zidova muzealizovanih u rimsku Palatu Masimo. Takav nasleđen prtlјag prizora postaje savremeno dekodiranje botaničkih i animalnih susreta predstava drukčijeg i umilnijeg sveta. Postojanje unutar iskušenja novog vremena pribežište je stvaranja bogatstva u uspomenama, koje se slikovito javlјaju u minucioznim opisima, koji i prah cvetnih izdanaka, i latice i savijene vitice pronosi u samoobnavlјajuću igri istrajnosti. Jedno od ulјa na platnu ’Feniks i cvet’ opravdava mitsku dimenziju obnavlјajućeg vraćanja.

Botanički arhe-oblici, bilo da su izvedeni ili likovno dozvani  na delima na papiru, gde se prepoznaju mak ili irisi, kao i lјilјani, dokazuje snagu upravo u razdoblјima izgublјenog ili potisnutog sećanja. Jer, nema kolebanja u  usredsređenosti likovnog izvođenja, između zanosa i začudnosti, pa i spomenika stoplјenim senkama i vegetacijskim  tragovima koje je Marija Maša Jovanović pokazala i u ranijim primerima i različitim formatima i iznenađujućim podlogama.

Vegetacija struji u svojoj slavi poput primera akvarela ciklusa ’Veštački svet’ nadahnutog japanskim tradicijskim krošnjama wisterie ’plavih kiša’ ili ekološki ugroženih i nestalih amimalnih vrsta  u slikama raznih tehnika ’Nestali svet’, te ciklusi ’Istanbul’ i ’Vrt Livija’ produžuju izražajno poniranje u kosmološku dalјinu minucioznih detalјa, poput vijugavih Jupiterovih površina sasvim nepoznatog i udalјenog mesta.

Botanika to i omogućuje, ne samo u stilizaciji i odnosima već i orfičkim simbolima o činjenici krajnosti materije na zemlјi, koje kompozicionim sekvenciranjem nipošto nisu mesta raspoznavanja popisanih herbarijumskih ili zoomorfnih vrsta, već i umetnost prikrivene drame postojanja.  Okrugle lukovice u tondo površinama ciklusa ’Vrt Livija’, odaju brižlјivost morfološki idealizovanig habitata floralno animalnih mitskih susreta. Dela se tanano prenose u tenziju između saznatog i nepoznatog kao potencijal stvaralačke svesti. Dodiruju se u prenosima oslonjenim na antičke ornamentske i vijugave pravce i istorijski narativi i tragovi mitologije, i mada se figurativna telesnost tek ponegde naznačuje ili izostaje, refleksivna fascinacija likovno struji beskonačnim savijanjima i varijacijama, u pružanjima, grafičkim i bojenim odrazima po matricama nekadašnjih vremena. Oneobičene konstrukcije, kao u zasićenim kolorizmima ranijih dela nadrealne osnove kakve su ’Stolica’ ili ’Baroque Love’, stvaraju dokaze slične nadahnutim rimskim zidnim slikama slivanja vegetacijskog trijumfa.

Opšte uzev. dela su ispunjena utočišta i  imaginacijski kenotafi dragocenosti prepoznate lepote. Ostvarena je izražajnost procesualne igre likovne posvećenosti, prevod u jezičku putanju svake od kompozicija i formata. Tragovi uklјučuju raspon od mikro sveta ka makro-kadrovima zaustavlјene dinamike primordijalnog vitalnog spleta. Rezultati takvog, pre svega angažujućeg dejstva ushićenja prirodom čine duševnu i afektivnu vezu u kojoj tematizacija slika i naše prepoznavanje ostvaruje krajnje, ispunjeno dejstvo. Ostvarenja izražajnih motivskih opažanja što u izvedenim delima čuvaju od iskušenja i nestalnosti vremena.

Nikola Šuica,
Istoričar umetnosti

Et in Arcadia Ego – Svetovi koji nestaju i njihova tanana opomena

Od samih početaka civilizacije, Čovek je težio savršenim i nedostižnim svetovima, svetovima u kojima su se stapale vrednosti i vrline stvarajući sliku apsolutnog ideala. Pojam tog idealnog mesta je još u klasičnoj antici nazvan outopia – mesto koga nema. Tokom istorije, utopijski prostori zadobijali su različite oblike, ali najpostojaniji je sigurno bio prostor vrta. Od Jelisejskih polja do Zemaljskog raja prikazivao je prirodu van prirode, idealizovanu prirodu sačinjenu od snova i žudnji. To je bio nedostižni i neuhvatljivi zabran van poznatih parametara prostora i vremena. Upravo su ti zabrani nemogućeg postali jedna od omiljeih tema novovekovne uobrazilje, koja je svoj pravi odraz našla u knjigama Tomasa Mora i Kampanele, i na platnima Belinija ili Pusena.

U svom najnovijem korpusu radova, Maša Jovanović istražuje međe upravo tih utopijskih prostora. Njen cilj je da dosegne iste one ideale kojima su sve Arkadije težile – vanvremenost, raskoš i graciju. Na slikama Maša kombinuje, poput svojih slavnih prethodnika, biljke i drveće koji u prirodi nikako zajedno ne mogu postojati, dok cveće doneto sa svih meridijana prekriva imaginarne krajolike. Njena Arkadija u sebi nosi i jedan zlokobni aspekt. Istovremeno, to je projekcija ideala i opomena o njegovom neminovnom urušavanju. Na ovim delima prikazana je prolaznost prirode, kratkovekost svih ideja, i trenutnost nas samih. Njena dela oslikavaju upravo onu prirodu koju mi dovodimo do uništenja.

Svet Maše Jovanović je tako krhak da izgleda kao da će nestati, tako delikatan i efemeran da deluje kao da iščezava pred pogledom posmatrača. To je posebno uočljivo na crtežima predstavljenim na ovoj izložbi. Izvedeni najtanjim četkicama, sa jedva primetnim paperjastim linijama, oni stvaraju iluziju polaganog nestanka i utapanja u ništavilo.

Istu efemernost vidimo i kod protagonista koji nastanjuju Mašine svetove koji nestaju. To su životinjske vrste na ivici izumiranja, ili bića koja već pripadaju carstvu prolaznog. Snežne srne, retke vrste majmuna, albino jeleni, rajske ptice, zebre i lemuri su jedini dostojni stanovnici iščezavajućih vrtova. Oni su delikatni poput prirode koja ih okružuje, načinjeni od istih tananih niti od kojih se grade snovi i sećanja…

Kao što Prospero kaže na kraju Šekspirove Bure:

Iščezla nestvarna povorka, i neće

Za sobom nikakav ostaviti trag.

Mi smo građa od koje se prave

Snovi, i naš mali život nam je snom

Zaokružen.

[Prevod: Živojina Simića i Sime Pandurovića]

Jelena Todorović,
istoričar umetnosti

Arkadija

Nežno, ali ipak promišljeno, posmatrajući sveukupnu atmosferu zemaljske kugle i njen živi svet, akademska slikarka Marija Maša Jovanović ovom postavkom zaokružuje cikluse koji pripadaju njenom autorskom projektu „Svet koji nestaje”. Predano istražujući sopstveni likovni izraz, decentnim dijalogom crnog i obojenog mastila, odnosno, klasičnog crteža i prozirnih akvarelskih efekata, ona gradi crteže takoreći monumentalnih razmera komponovane od jednakih segmenata globalne forme. Odmereno i tanano ženski, ovi fragmenti, po sebi, ali i udruženi u celinu, korespondiraju sa arhetipskim predstavama koje sećaju na večne mitske projekcije Raja na Zemlji, prisutne u svim epohama i kulturama koje su u istoriji sveta dosegle visok civilizacijski domet.

Budući da živimo pod pritiskom sveopšteg nametljivog globalizma koji, s jedne strane, nudi privide ravnopravnosti, dostupnosti kvalitetnih informacija svima i svugde na planeti, umesto da se utiče na rast kulturne emancipacije, događa se ono, upravo paradoksalno –  uništavaju se posebnost, prirodni i socijalni ambijent i, naposletku, ono najdelikatnije – suptilne veze i ravnoteža između sveta čoveka i animalnog sveta. Kontrastima savremenog doba takođe pripada jednovremena prisutnost kampanja ekološkog aktivizma i bujanje projekata arteficijelnih parkova u kojima se trava zamenjuje plastikom, a hladovina se, umesto senovitošću prirodnih krošnji, postiže konstrukcijom rogobatnih veštačkih nadstrešnica. Opredeljujući se za izazov dosezanja materijalnih vrednosti, ljudska vrsta je istovremeno produbila teško premostivi jaz sa prirodom i, u, krajnjem ishodu – sa sobom samom kao njenim delom.  Era klimatskih promena, ekstremno agresivne politike, produkuje isto takve ratove, pa i u novije doba – istoriji nepoznatih formi ljudskih migracija. Kao da se čitavi gradovi i sela premeštaju ka nečemu, negde dovoljno daleko, gde će „živeti” oslobođeni od bede, straha i nedostatka budućnosti. U suštini, iskorenjenost od prirodne i socijalne sredine vodi ka još jačoj otuđenosti i pažljivo projektovanoj propasti.

Marija Maša Jovanović u fokus svog ciklusa „Arkadija” postavlja faunu egzotičnih predela – lemure, zebre, slonove, žirafe, implicirajući neosetljivost rase čoveka na dramu sopstvene egzistencije, te na indiferetnost ugroženosti „onog Drugog”, udaljenog kako prostorno, tako i etnički. Simultano, radovima poput Kolonija, Migracije, Zebre, Rekvijem za slonove, metaforično se ukazuje na migracije živog sveta usled teških uslova i na plemenite vrste koje se ljudskim destruktivnim aktivnostima dovode pred apsolutno uništenje.

Kada prikazuje mnoštvo životinja jedne vrste, umetnica ne sugeriše dramu niti osećanje užasa kroz likovnu predstavu, već samo praćenjem oblika i boja iskazuje svoju empatiju prenoseći je suptilnim crtačkim delovanjem koje ne teži akcentualizaciji određenih segmenata slike. Predstave, tačnije himere životinja, nikako se ne sučeljavaju. Pre liče na istomišljenike, sapatnike čak… Pogleda uprtih u posmatrača kao da iskazuju tihu potištenost i svest o sopstvenom položaju. U pojedinačnim prikazima figura, u delima Zebra, Ničija zemlja, Afrički slon, Solitude i Per aspera ad astra, čini se da jedna životinja govori u ime cele svoje vrste, podižući glavu ka Stvoritelju, tragajući za rešenjem izvan Prirode, nadajući se boljem, možda i velikom povratku Raja.

Odsustvo ljudske figure na crtežima umetnice ukazuje da nam i nije mesto na nekim delovima planete, da smo uzrok ukupnog „nesrećnog udesa” na njoj. Slika Zebre u Arkadiji odlazi još dalje, aludirajući na metaforu odnosa muškarca i žene za koji je jedina konstanta upravo razmimoilaženje. Žrtva agresivnog procesa autodestrukcije društva, čovek predstavlja paralelno nusprodukt i činioca istog. Čak i kada dosanjamo nekakvu „svoju Arkadiju”, strah od doživljaja sreće i njenog mogućeg gubitka čini nas usamljenijim i udaljenijim od „drugih” s kojima bismo se na tom putu pronašli. Neretko, usred potrošačke stihije euforično težimo da iznađemo od boljeg bolje, te se i mi sami, izobličenih htenja, suočavamo sa nestajanjem pod teretom sopstvenih želja. Jovanovićeva kroz autentičnu „pačvork” formulaciju sugeriše da smo bića rascepkana i dezorijentisana, sklopljena po volji nekog nepoznatog Demijurga, bez unutarnjeg pokretača, puštena na volju stihije čiji izvor ni putanju ne znamo.

Vizuelna metafora je kristalno jasna. Svodi se na živu težnju da se delovi ovog „pačvorka” sastave po tragovima unutarnje energije i harmonije čiji smo izvor i cilj sami pronašli. Delimično, atmosfera proizašla iz slikarskog pristupa Maše Jovanović pruža moguće rešenje – u ambijentu vidljive, konsekventne uravnoteženosti i potpune autonomije jednog sveta prepunog spokoja. Ipak, ciklus Arkadija jeste umetnička himera, odnosno, idealna projekcija razrešenja protivrečnosti. Zbog svoje apsolutne harmoničnosti, magična i surealna u isto vreme, nije li ova „lična Arkadija” otelotvorenje jedne od najvažnijih svrha umetnosti, prenosa iz banalnog u magijsko, imaginarno, večno srećno polje izgubljenog Raja!?

Marija Ristić
kustos, istoričar umetnosti