Top

Rekli su

  |  Rekli su

Svetlana Jovanović – INTO THE WATER

Svetlana Jovanović najveći deo svog slikarskog opusa posvetila je istraživanju materije od koje je sve satkano, proučavajući je kroz četiri elementa koji su osnova njenog slikarskog interesovanja. Ta potraga za materijom je ujedno i potraga za smislom, za osnovama i (pra)počecima, za pokretanjem materije i duha. Njena slikaraska istraživanja su iskonska, lična i univerzalna potraga za izvorima, trajanjem i smislom. Ona je kroz ta istraživanja vođena okom, rukom i duhom, a njene slike prožete su promišljanjem, emocijom i intuicijom. Neposredni i dubinski doživljaj prirode jeste osnovno polazište Svetlaninog rada. Inspirisana je njenog snagom, transformacijom, povezanošću, ljudskom potrebom da je razume, da se sa njom saživi, ali i da je savlada, a nažalost i uništi.

Bavila se Svetlana do sada na različite načine i kroz različite medije čulnim i duhovnim istraživanjem materije i sila prirode, posebno kroz “odnos ograničenosti ljudske materije i nadmoći zakona prirode”. Ovoga puta, u aktuelnoj seriji vraća se vodi kao izvorištu života, njenoj dubini i snazi. Vodi koja stvara ali i uništava, vodi mirnoj i blagoj, ali i uzburkanoj i zastrašujućoj. Slikarski se poigravajući sa tehnikama, od akvarela do akrila i ulja, ona vodi daje sve njene prirodne suštinske osobine, iste one koje definišu i nas kao ljudska bića, materijalna i duhovna. Svetlana kroz svoje radove uranja, pliva, pluta, formom presijava, lomi i lebdi, tražeći odgovore na pitanja o sopstvenom postojanju i suštini. Iz te vode ponekad izranjaju čvrsti oblici, mreže i pulsirajući krvni sudovi. Voda je čista ili zaprljana, čime otvara metaforička ali i ekološka pitanja o izvorištima našeg postojanja i opstajanja naše planete i nas kao njenog dela. Njene su slike likovno raznolike i snažne, kao i voda sama, od kapi i površine do dubine, one se kreću od površinskih odsjaja do dubinskih i likovno bogatih i snažnih izraza. Ko god je bio zagledan u površinu vode i njene odsjaje, ili se prepustio modrim i tamnim dubinama, pokretom ili mirovanjem , razumeće i osetiće potrebu, emociju i beskonačnost koju Svetlana gradi kroz svoje slike. Svetlana svojim kolorističkim, bogatim, taktilnim i uzbudljivim slikarskim jezikom, površinom i dubinom, pokretom i mirovanjem, pokreće egzistencijalne teme našeg postanka i opstanka.

Iva Subotić Krasojević, istoričarka umetnosti

Svetlana Jovanović upravo supstancijalno stavlja u svoj tematski fokus, gde elementi vode, vazduha, vatre i zemlje čine neku vrstu konceptualnog polazišta i inteligentnog izgovora za njen umetnički eksperiment. Radovi koji su pred nama predstavljaju veće i manje površine, plohe ili bojena polja čiste materije, u ovom slučaju pigmenta koji se u neposrednom gestu nanosi na podlogu. Ta neposrednost u postupku reflektuje se kroz jednu samosvojnu tehnologiju korišćenja pigmenata i neophodnih veziva, ali i kroz postupak nanošenja materije samim rukama. Uz sporo i pažljivo komponovanje bojenih površina i struktura, slike na kraju poprimaju osobine neke tvrde reljefne kore, poput spaljenog i sagorelog tla na kome nikada više neće moći da opstane nikakav trag niti nagoveštaj života; ili se pojavljuju partije jarkih boja kao iskre života i događaja u okruženju smeđih i braon tonova; ili su površine pretvorene u blještave strukture sa slojevima i podslojevima različitih boja čime delo postaje jedna vizuelna senzacija, ili se finim variranjem i oscilovanjem teksture postiže efekt strukture mesečevog/vulkanskog tla, ili su to brašnjave i suve površine nanesenog pigmenta bez analogije sa realnim ili imaginarnim predelima, već jednostavno slike bez naziva, slike kao takve, sasvim autonomne slike-slike. Sa takvom slobodom u izrazu i drastičnošću u izgledu slike, posebno u onim radovima gde autorka privodi recipijenta slici kao zidu, gde pred njim ne postoji mogućnost nekog daljeg kretanja ili drugog pogleda, najočiglednija je referentna veza ove i ovakve umetnosti sa istorijskim enformelom i apstraktnim ekspresionizmom. Takođe, ove slike doslovno su upakovane u kutije, duboke drvene ramove sa staklom na frontalnoj strani, čime se sa jedne strane čuva nepostojano svojstvo pigmenta, dok se sa druge strane slika posvećuje, na neki način sakralizuje kao dragocen i vredan predmet u kontekstu svakodnevnog okruženja. Zato svi mi koji stojimo pred slikama-objektima Svetlane Jovanović, spontano se prisećamo energije, značaja i značenja nekih od najsjajnih ostvarenja Iva Klajna.

Kao što govore neka kosmološka tumačenja, u ciklusima večnog nastajanja i nestajanja sve počinje vodom i završava zemljom, tako možemo primetiti da su pećinske slike u Altamiri rađene zemljanim pigmentima, nekom vrstom krede ili praha crvene, smeđe i žute oker boje. U tom kontekstu i umetnost Svetlane Jovanović je po mnogo čemu esencijalna i sublimna; ona nas svojom poetikom, izborom teme i materijala inicira u iskonska svojstva magije slike, istovremeno nam prezentujući osobene i sasvim sveže artefakte u ambijentu pluralne umetnosti i kulture XXI veka.

Filip Kovačević, istoričar umetnosti
(predgovor u katalogu povodom izložbe “Voda Vatra Vazduh Zemlja”, Galerija SULUJ, 2010)

Nestvarni pejzaži Svetlane Jovanović

Svetlana Jovanović je umetnica koja neumorno istražuje fenomene iz prirode, kroz eksperimentisanje različitim strukturama, materijalima, odnosima boje, linije i ritmova.
Na crtežima velikog formata, realizovanovanim skromnim tehnikama tuša i ugljene prašine, nižu se brda i planine Boko-kotorskog zaliva kao zvuci veličanstvene simfonije, pri tom lavirajući kontraste svetlo-tamnog, koji daju uverljivost apstraktnom poimanju viđenog. I zimski predeli Kopaonika omogućili su slikarki – skijašu velike mogućnosti kontrastiranja i stvaranja atmosfere na granici punoće.
U ranijim ciklusima, ova slikarka davala je primat boji kao fenomenu prirode, da bi je u ovim crtežima svela na pojavljivanje u malim flekama, i to na mestima gde za to ima opravdanja. Na taj način postiže čistu likovnost u svom izrazu. Njena poetika je zasnovana na transponovanju stvarnosti kroz nestvarne odnose, koji posmatrača ne mogu ostaviti ravnodušnim.
Svetlanu Jovanović karakteriše to što su svi njeni ciklusi okrenuti prirodi čije joj bogatstvo daje velike mogućnosti za dalji istraživački rad, a koji će za ovu vrednu, mladu umetnicu svakako biti i izvor velike kreativnosti.

 

Milijana Juca Jovanović
slikar i istoričar umetnosti

Svetlana Jovanović spada u onu skupinu umetnika za koju bismo mogli reći da promišlja svoje slikarstvo u smislu temeljitosti i potpune posvećenosti odabranom tematskom i umetničkom sižeu. Njen umetnički razvoj ima smisleni sled u kojem se na prethodni ciklus naslanja naredni, bez manirizma i ponavljanja proverenih rešenja, stalnim proučavanjem zakona u prirodi, te sledstveno tome i zakona sopstvenog slikarstva. Taj kontinuirani tok koji predano gradi godinama, započet je serijom Strukture u kojoj je eksperimentisala sa neslikarskim materijalima, radeći sa različitim prirodnim materijama, istražujući njihovu složenost i taktilnost. Zainteresovanost za gustu strukturu sočne, zelene trave i smeđe teksture zemlje ispoljava u svom narednom ciklusu slika, Zeleno, volim te zeleno, nastalom snažnim tkanjem zelene i smeđe boje. Ne napuštajući osnovnu ideju, Svetlana i dalje istražuje mikro svet, verujući da su travke, biljke, zemlja, grumenje, kapljice, jednake važnosti kao i makro univerzum. Transformacija mikro u makro svet odigrava se upravo na velikim formatima ovog ciklusa, te slaveći lepotu i moć prirode, umetnica zapravo stvara sopstveni umetnički univerzum.  U narednoj fazi Svetlaninog opusa VodaVatraVazduhZemlja, ćelija slike postaje pigment, kojim prekriva slojevitu strukturu svojih radova, nešto manjeg formata, ali ne i značaja. Ove slike-objekti važna su spona prethodnih i sledujućih radova, inherentne sa slikarkinim umetničkim temperamentom i najposrednijim načinom na koji doživljava prirodu. U to vreme radi i na ambijentalnoj instalaciji Kiša, koju čine podne slike-objekti kružnog oblika načinjeni od gipsa, peska, vode, lepka, preliveni srebrnom bojom. Osnovnu ideju podržavaju zvuk kiše i svetlo, koji u priču uvode i ostala čula, kako bi utisak bio intenzivniji. Dalja razrada ove teme čita se i u radu Razmazivanje u kojem prirodu i njene fenomene (kiša, grmljavina, vetar, voda, reka) predstavlja kroz digitalnu formu uz pomoć programa MAX I JITTER, baziranom na algoritmima. Zvuk odabrane pojave (kiša, vetar) „razmazuje“ sliku na ekranu, a od jačine i gustine zvuka zavisi stepen deformacije slike, koja se od realne pretvara u titravi, pulsirajući video rad. Kompjuterski program, poput kakvog umetnika, pretvara konkretno u apstraktno, razlaže na piksele realne slike okruženja izložene dejstvu virtuelnih prirodnih pojava. Proces daljeg kontinuiranog promišljanja prirode i njenih zakonitosti, Svetlana primenjuje i u svom višemedijskom magistarskom radu Četiri elementa: Voda, Vazduh, Vatra i Zemlja. Ova prostorno-vremenska instalacija, koja obuhvata video rad, fotografije, zvuke, tekst, zapravo je vizuelni prikaz ideje o ograničenosti ljudske materije, cikličnosti svega u prirodi i celovitosti makro i mikro kosmosa.
U nizu kojim stvara svoj umetnički opus, najnoviji ciklus nosi naziv Colourful nature nastajao tokom 2015-2016, koji zapravo predstavlja povratak svom prvom likovnom opredeljenju – slici. U ovom medijumu umetnica svojim ekspresivnim načinom rada (koji podrazumeva istiskivanje boje direktno na platno, slikanje prstima, ubodima i raznosmernim potezima četkom, slojevito nanošenje paste) uspeva da likovno izrazi sve svoje, prirodom inspirisane, slikarske interpretacije.
„Colourful nature“, kako sam naziv kaže, podrazumeva kolorističnost prirode, njenu slojevitost, višeznačnost, ekspresivnost, zavodljivost, svevremenost…. Predlošci ovoj seriji bili su pasteli cvetnih polja kasnog proleća, vatromet boja, oblika i pokreta, pretočeni u apstrahovanu arabesku mirisnih i kolorističkih nota, paletom širokog registra. Autorka, govoreći rečnikom boja, objašnjava da je reč o toploj, negde reskoj i drskoj  žutoj, da je ljubičasta nežna, crvena u boji maka, zelena dominantna ili prožimajuća, da je plava modra, tirkizna, ultramarin, azurna, purpurna smela ili smirena, oranž reska i opora, katkad neophodna, a boje zemlje u tonovima oker, smeđe, sijene, crne , čađave, umbre…
Dinamičnost, kretanje, rađanje i odumiranje, sve to kao cikličnost prirode koja se sagledava u cvetnim poljima, travkama, mahovini, reci, moru, kapima, lišću, njivama, barama, nebu, oluji, talasima, kamenju…. Sve u prirodi nestaje da bi nastalo, miruje da bi se uznemirilo, pada da bi se podiglo, truli da bi se rađalo, u večitom kovitlacu boja, materije, pokreta, nemira i smiraja. Svetlanina boja i dalje je sočna, titrava, živa, poput kakvog organizma koji se kovitla na površini platna, vođen idejom o nastanku sveta nalik onom koji nas okružuje. Ako materija stoji u osnovi svega, ovde je neizostavni sutvorac i Svetlanine umetničke realnosti nastale raznim preplitanjima, prožimanjima, usložnjavanjima, ali i svođenjem, apstrahovanjem, smirajem… Pronalaženje smisla u malom, naspram besmisla velikog, zagledanost u dubinu plitke vode i širinu uskog procepa, razumevanje lepote trajanja u konačnosti života, prepoznavanje apstraktnog u konkretnom, prednosti su onih koji lepotu prirode prepoznaju u svim njenim pojavnostima. Na njenim slikama osećamo miris vlažne zemlje, vetar koji unosi nemir, huk talasa uznemirenog mora, titraje boja pod sparinom leta, opipavamo materiju od koje je satkana priroda i njen odraz na platnu. Taktilnost njenih slika likovna je determinanta njenog novog opusa, nastala spontanim, ekspresivnim potezom i arabeskom u punom intenzitetu, jednom rečju izražena senzibilnost i tvorca i dela. Vođena time i sama autorka pojašnjava kontekst svog umetničkog promišljanja: „Mikro univerzum ostaje zauvek moj makrokosmos, a materija – priroda slika MAJKE ZEMLjE.“

 

Tatjana Marković, viši kustos, Narodni muzej Šabac,
(predgovor iz kataloga izložbe „Colourful“, Narodni muzej Šabac, 2016)