„Простори игре“

„Простори игре“ представља уметнички пројекат који истражује однос између памћења,  времена и идентитета, полазећи од игре као једног од основних механизама кроз које човек обликује сопствено искуство света. Ослањајући се на концепт Homo ludens холандског историчара Јохана Хуизинге, изложени радови посматрају игру не само као мотив детињства,  већ као културни и егзистенцијални простор у коме настају први облици сећања, припадања и личног идентитета.

Изложба обједињује више циклуса радова који кроз сликарски и цртачки поступак преиспитују природу сећања – његову фрагментарност, нестабилност и немогућност потпуне реконструкције. Полазиште једног дела радова чине архивске и породичне фотографије у чијем настанку ауторка није учествовала. Ови призори не третирају се као документарни записи, већ као визуелни остаци времена, својеврсни археолошки трагови туђих живота. У том контексту, прошлост није предмет реконструкције, већ простор интерпретације и емотивне рефлексије.

Такав приступ блиско је повезан са појмом рефлективне носталгије који формулише Светлана Војм – носталгије која не тежи обнови изгубљеног, већ свест о његовој неповратности претвара у простор мишљења и стварања. Сликарским интервенцијама фигуре и призори издвајају се из анонимности архиве, прелазећи из приватног и заборављеног у универзални визуелни језик.

Упоредо са овим радовима, изложба укључује и циклус заснован на личним фотографијама и сећањима, у којем се интимно искуство детињства и игре појављује као нестабилан и променљив простор. Фигуре су често делимично измењене, замагљене или фрагментиране,  чиме се наглашава непоузданост самог процеса памћења. Сцене одрастања, игре и свакодневице не функционишу као дословна аутобиографија, већ као простор препознавања колективног искуства.

Мотив напуштености, присутан у појединим савременим призорима и цртежима животиња,  додатно проширује тематски оквир изложбе. Напуштена фигура – било да припада давној фотографији или садашњем тренутку постаје метафора пролазности, губитка и рањивости.  На тај начин, изложба излази ван оквира личног и носталгичног, успостављајући дијалог између прошлости и савременог искуства.

„Простори игре“ стога не посматра прошлост као затворен временски простор, већ као слојевиту и живу материју која наставља да постоји у чину гледања, памћења и стварања.

Слађана Савић Јовановић, кустоскиња (пратећи текст виртуелне изложбе ,,Простори игре“ Virtuelna galerija – Prodajna Galerija Beograd , јун 2026)