Telo u okruženju

Vizuelna poetika Brankice Končarević izražena je u složenoj likovnoj formi. Ovako kompleksnu formu stvara linija koja prolazi kroz tkivo predstavljajući bogate nanose i ispunjene preplete. Na taj način nastaju kombinovana rešenja koja su načinjena od fragmenata ljudskog tela i objekata iz predmetne realnosti. Linija je ove forme vešto oblikovala i povezala. Značaj linije primetan još u ranim radovima ogleda se u mogućnosti da ona menja fizionomiju čime se potvrđuje da se sve izmene oblika najpre javljaju i određuju u crtežu. Svako istraživanje isprva mora da bude sprovedeno kroz liniju. Otuda se svaki novi oblik rađa najpre u crtežu. Ako pratimo iskustva nastanka moderne slike i odvajanja od prethodnih reprezentativnih kodeksa formiranja slike primećujemo da se odmaci isprva javljaju u crtežu. Stoga je uloga linije analitička, istraživačka i predstavlja konstitutivni elemenat što se u izloženoj seriji crteža eksplicitno opaža. Druga odlika takođe primetna već na početku opusa jeste interesovanje umetnice za sopstvenu bazu vizuelnih podataka. U pitanju je vizuelni materijal koji je autorka sama sakupila i koji je načinjen od starih anatomskih ilustracija. Posebno poštovanje će umetnica gajiti prema ovoj kolekciji. Zanimljivosti tih vizuelnih reprezentacija pokazaće se kao vrlo indikativne za razumevanje izloženog likovnog sadržaja. Ilustracije preuzete iz starih anatomskih atlasa poslužile su kao osnova za novonastalo vizuelno štivo. One su zapravo predlošci za detaljan opis nervature mišićnih vlakana i fragmente predstavljenog ljudskog tela. Preciznost koja jeste bitna u ovakvoj predstavi s obzirom da anatomija uslovno traži detaljan crtež, umetnici nije od presudne važnosti. Insistiranje na suvoj tačnosti detalja neće fokusirati njenu pažnju. Daleko joj je važnije da zadrži zanimljivost repertoara starih ilustracija čuvanih poput ubledelog i od vremena otežalog albuma. Pored toga važna je konceptualna dimenzija rada i struktura sastavljena od telesnog materijala i promišljeno odabranog predmeta koji se značenjski, konstitutivno i vizuelno može uklopiti u celovit prikaz. U tom smislu banka vizuelnih reprodukcija poslužila je kao platforma za formiranje vizuelnog izraza. Tako je uspostavljena dinamična komunikacija sa vremešnim predstavama anatomskih formi i onih preuzetih iz predmetnog sveta. Percepcija umetnice usmerena je na oblik i na mogućnost njegovog umeštanja u postojeći sklop. Primećuje se da obrada elemenata često čini formu statičnom, gotovo bezvremenom. Modeli su do te mere uspešno povezani da se čini kao da su srasli u nekakvoj čudnoj simbiozi. Ovakvo posmatranje ide u prilog veštini odabira predmeta koji će biti implantiran u telesni sastav. Ponekad ovi sklopovi čine dramatične figuralne aranžmane što čitav prizor određuje kao fantastičnu viziju. Ideja jeste konceptualno materijalizovana fantastičnim odnosom postavljenih formi. Na ovaj način izneti skup fizionomija predstavlja jednu vrlo rečitu vizuelnu formulaciju. Sadržaji se nagomilavaju i definišu kroz tvrdu zakopčanu kragnu multiplikovanu i uklopljenu u strukturu kičmenog stuba, ili  kroz oblik kose ažurirane u vidu pletenice i izvijene oko vrata figure. Ujedno ovo su i elementi kojima se umetnica uvek iznova obraća i nadalje ih razrađuje u novim primerima. Umetnica je sklona doradi forme do stadijuma kojim će biti zadovoljna ili do drugog papira i novog rešenja. Neretko kičmeni stub se zapaža kao noseći element oko kojeg se razvija konfiguracija. Taj stub je i mesto oko kojeg su izvedeni brojni prepleti i u kojima se prati dominirajuća funkcija linije. Umnožavanje linije i njeno kretanje u istom smeru stvara linearne tokove koji generišu gusto nagomilani bojeni sadržaj. Crtež je najčešće izveden olovkom u boji i tek ponegde je papir pokriven pastelom. Lazurni nanos bojene partije će zauzeti mesto u pripremi podloge na kojoj će se ukazati crtež. Tako pripremljen papir umetnica postavlja na tvrdu osnovu. I ponovo analitička linija koja je od samih početaka zahtevala otpor tvrde podloge pronalazi formu. Ono za čime se takođe traga jeste optimalan format. Crtež u malom formatu omogućava da ideja lakše bude zahvaćena. Da bi ideja bila valjano zabeležena istražuju se moguće granice funkcionalnog formata. Ovakvo ispitivanje biće izvedeno u opsegu manjeg formata koji podesno podržava potez olovkom.

Razmišljajući o crtežu umetnica misli vizuelni rečnik realizma, ali i realnost samu. Kodeks realistične prezentacije vidljiv je u smislu preciznog prikazivanja podrobno istražene unutrašnjosti ljudskog tela. Isti kodeks primetan je i u prikazanom kontinuiranom usavršavanju anatomskih spoznaja. Međutim, iscrtavanje sa pomnom predanošću veštog anatoma nije u centru pažnje s obzirom da se ne radi o predstavi biološkog dizajna, već se vizuelno artikuliše želja za iskorenjivanjem preostalih misterija o telu. Potreba za razotkrivanjem kao intencija za ukidanjem tajnovitog je snažno prisutna. Ovakvo podizanje velova omogućava pogled u nas same. Pitanje kakav je zapravo čovek iznutra razumeva se kao psihološki odraz ljudskog bića i kao bazično pitanje egzistencije čoveka.

Sa svoje strane specifičan je i zanimljiv način na koji umetnica vidi telo. Ovaj pristup čini je autorom o čemu svedoči likovna obrada izabranog motiva. Telo se razumeva kao potencijal, kao model za ponovno ispitivanje. Otuda je dijalog sa telom kao sa materijalom stalno otvoren. Posebna instanca jeste što je to materijal organskog porekla i što se oko njega nadalje može razviti diskusija o umetnosti organskih poriva ili ekoloških motiva i širiti dalje u smeru eko tematika. Ovakav pristup motivu u vezi je sa savremenom realnošću koju umetnica promišlja. Današnji izrazi rado konotiraju egzistencijalna pitanja o modifikovanim fizionomijama i mogućim hibridnim sistemima. U tom smislu anatomski otvoreno telo jeste povod za ozbiljnu psihološku i egzistencijalističku postavku. Iako su mišićna vlakna predstavljena kao ogoljena končana struktura, telo se ne svodi samo na biološka određenja. Ono je snažan inicijator produkcije značenja. Nadalje u istom smeru jezičko određenje ”telo u okruženju” na bitan način pojašnjava obavljeni umetnički zahvat. Izvodeći modulate telesnih sklopova umetnica radi na dva plana: na krajnjem otkrivanju tajni o ljudskom telu i na povezivanju tela sa predmetnim sadržajima iz spoljašnjeg sveta. Objekti su na konceptualan način umešteni u biološku sferu. Telesno otuda više nije ograničeno što znači da se sam pojam tela proširio i da spoljašnje zadire u unutrašnje, odnosno da komponente spoljašnjih konstitucija grade unutrašnje kompozicije. Ovakav nastanak hibridnih struktura povezuje se sa rasprostranjenim investiranjem u robotičke sisteme. Prateći ovu liniju radovi referiraju na eko investiranja kao na modele savremenog ulaganja. Pozicija hibridnih funkcionalnih sklopova sve više se utvrđuje što dovodi do pojave fantastičnih struktura sa jakom konotacijom realnog. Birgit Knop[1] pišući već uveliko za širu publiku postavlja pitanje da li evolucija stiže do izvesnih granica i da li razvoj ljudskog tela hibridno sastavljenog od mišićne mase i mašinski izvedenih delova pokazuje začetak? U prilog ovoj argumentaciji stoji teza da veza između medicine i tehnike odavno već predstavlja granično polje istraživanja. Ova povezanost tehnološke i prirodne discipline čini mogućim da izvesni evolucioni i drugi nedostaci budu ispravljeni. Time bi bila otvorena mogućnost konstruisanja ljudskog tela koje bi bilo moguće opraviti poput mašine. Predmeti su implantirani u fiziološku masu tako da se telo razmatra kao struktura promenljivih oblika. Telo je stoga shvaćeno kao materijal baš kao i u izloženim radovima i može se dalje modelovati. Indikativan momenat kojim se umetnica rukovodi kao pokretačem jeste da je telo poprište borbe, odnosno teren za sopstvene bitke. Ono je i tlo za spoznaju subjekta same spoznaje. Upoznajući telo iznutra autorka sagledava sopstveni identitet. Inicirana plakatom Barbare Kruger[2] ona će razviti ideju o telu kao samospoznajnom modelu. Prema ovome anatomija služi da bi se prevazišla, funkcioniše kao gradivni inicijal za konceptualnu celinu i otuda pojavu umetničkog subjekta. Ovako formirano telo konotira relaciju spoljašnje/unutrašnje. Na ovom odnosu eksternog i internog sazdan je čitav pojmljiv svet. Reč je o relaciji koja poznaje primenu još od praistorijskih vremena. U pitanju je pojava koja bazirana na juksta-pozicioniranim odrednicama može da objasni i postulate samog pojma ”relacije”. Zato i ostvarenja ove umetnice sežu do dalekih horizonata.

Katarina Radulović
(predgovor iz kataloga izložbe u Galeriji Otklon, Beograd, 2014)

[1] Birgit Knop, Züchten wir jetzt den supermenschen?, P.M.magazine, 07/2013,  p. 24-31, Deutschland

[2] Moto na plakatu Barbare Kruger nastalom osamdesetih godina određuje telo kao mesto za borbu: My body is my battleground.