„UNDER (DE)CONSTRUCTION“

Aktuelni ciklus slika je zasnovan na kontradikciji urušavajuće, nestabilne novogradnje. Taj poligon poput simulacije dozvoljava testiranje najrazličitijih hipoteza. Takođe, predstavlja očit kontrast figurama starih radnika, asketa koji uporno pokušavaju da održe ravnotežu u obrušavajućem svetu. Tenzija između novog i starog pomirena je činjenicom da su figure i arhitektonski elementi jednako goli, bez odeće, odnosno fasade. Spajanjem religijske ikonografije zasnovane na vizantijskom modelu i motiva koji pripadaju radničkoj klasi, dobija se kolaž duhovno uzvišenog i nečega što bi se na prvi pogled smatralo prizemnim.

Verujem da je apsurd najplodnije tlo za stvaranje umetnosti, jer rađa neočekivane spoznaje, a često se ispostavlja da su ipak nabijene smislom. Posebno su važni anegdotalni detalji koji spontano niču iz apsurdom vođene misaonosti. Kada dođe do interakcije takvih motiva, delo dobija slojevitost pa i samo podseća na živo biće, izazivajući snažnu empatiju u nama. To je način da se izbegne degutantno pogađanje u metu, već gađanjem oko nje čini da prazan, neproboden prostor dobije obrise sadržaja koji može još dugo da živi. Zbog pomalo groteskne i neafirmativne radoznalosti prema didaktički orijentisanim umetnostima, prva serija ovog ciklusa bila je inspirisana likovnim, religijskim jezikom kontrareformatorskog baroka oličenog u Karavađu, kao i jugoslovenskim socijalističkim realizmom Bože Ilića. Ta sinteza morališućeg i propagandnog istovremeno manifestuje eksplicitnu patnju i forsirani optimizam.

Posebnu ulogu u mom radu ima poezija, pogotovo pesme Novice Tadića, koje me podsećaju da ne diram već pomenutu metu ako želim da slika živi. Poezija nas prirodno usmerava ka anegdotalnim detaljima, često se služeći apsurdom, zamućuje nam vid, da bismo oštrije osetili sadržajnu međupovezanost mogućih značenja. Iako ne izgleda uvek tako, ja ne smišljam ideje unapred, da bih ih vizuelno ilustrovao, već do spoznaja dolazim naknadno, posmatrajući gotove slike. One su samo simulatori za misaone konekcije često kontradiktornih motiva. Zbog toga sam u poziciji publike, pa su ove moje interpretacije samo jedno od čitanja, za koje ni sam nisam siguran da je poslednje.

Odabir motiva vezanih za radničku klasu dozvoljava mi da metaforički analiziram uopšteno buran odnos koji prati rad, postignuće i produktivnost. Sa jedne strane daju nam osećaj smisla i lične vrednosti, a sa druge postaju sredstvo kojim kažnjavamo sebe. Zato mi nije bilo previše teško da povežem religijske motive askeze, srama, kajanja, krivice i žrtve sa motivima rada. Čest je slučaj da postignućima pokušavamo opravdati sopstveno postojanje, što samo po sebi nosi duhovnu komponentu, pa je stoga neminovno da manjak produktivnosti i doprinosa društvu stvara osećaj nedovoljnosti. Može se reći da mnogi ljudi grade kult rada, i zato je zanimljivo spajanje duhovne ikonografije sa motivima koji se mogu naći na svakom gradilištu u Srbiji.

Estetiku ovih serija je u velikoj meri odredilo i odrastanje na periferiji grada tokom devedesetih godina prošlog veka, gde su zbog sankcija i rata mnoge kuće dugo ostajale nezavršene. Kao deca smo sve vreme provodili u njima. Socijalna komponenta je tu posebno važna, jer je upravo činjenica da su na ovim prostorima kuće lako započinjane, a vrlo teško završavane, dovela do toga da mnoga naselja budu skoro u potpunosti sačinjena od crvenih blokova. Kao da se radi o nenamernom ali autentičnom arhitektonskom stilu jedne klase ljudi. Podizane su višespratne građevine, sa nadom da će ih verovatno nekada u budućnosti potomci završiti. To je vrsta zaostavštine, i liči na ktitorsko pravo, koje se prenosi generacijama. U mnogim slučajevima, potomci su se odselili, a kuće su ostale gole.

Na primeru sopstvenog oca vidim krajnost traženja duhovnog u produktivnosti. Iako je književnik, on u sedmoj deceniji radi teške fizičke poslove za dnevnicu, mada mu je to finansijski nepotrebno. Do penzionisanja je imao isključivo kancelarijska radna mesta. Njemu težak rad verovatno služi da opravda sopstveno postojanje. Stoga mi je posebno fascinantan motiv srednjovekovnog flagelanta koji je u vreme epidemije kuge samobičevanjem pokušavao da produži život, u nadi da će se tako iskupiti i izbeći božiju kaznu. Može se reći da je samožrtvovanje paradoksalno pokušaj da se postigne bezbednost i spasenje. Bičevanje je veoma neočigledno zaštitno sredstvo, ali ima istu ulogu kao rukavice, šlem i čizme. Askeza nije patnja, jer ima svrhu, pa tako produktivnost postaje sredstvo za pretvaranje očaja u običan, podnošljiv bol. Naravno, moja pozicija je cinička, jer krivicu zbog neproduktivnosti ne vidim kao kvalitet, već kao uslovljenost koju nismo dovoljno dobro preispitali. Ironični momenat na mojim slikama je upravo to što čovek koji se bičuje po leđima do krvi nosi zaštitne rukavice, čizme i šlem, da slučajno ne povredi ruke, noge i glavu.

U seriji slika sa kaskadama talasa urušavajućih zidova novogradnje citiram par dela iz istorije umetnosti, od Kurbeovog Talasa, kubističkih faceta do valerski i koloristički bogatih kompozicija Paula Klea. U centru te serije je moja fascinacija teorijom romantičarskog kritičara i filozofa Džona Raskina o sublimnom, tj. uzvišenom koje se može osetiti pred Tarnerovim delima, a potiče iz strahopoštovanja prema prirodi. Naime, Raskin analizira katarzu do koje dolazi kada se suočimo sa snagom njenih elemenata, npr. kada osetimo da smo mali pred spektaklom oluje. Moji talasi urušavajućih kaskada zidova novogradnje predstavljaju Veliki potop i dionizijsku silu prirode, čak iako smo pokušali da je sputamo arhitektonskim, apolonijskim metodama. Ovu Vavilonsku kulu nije potopilo neko božanstvo, već je ona sama obezbedila materijal za svoj potop.

Poslednja serija slika kao centralni motiv ima figuru ktitora. Na vizantijskim freskama je to zadužbinar prikazan u odori ukrašenoj zlatom i dragim kamenjem, dok u rukama drži model arhitektonskog zdanja. Ktitor je obično bio imućna osoba, pripadnik vlastele, bogati trgovac ili zanatlija. U mojoj interpretaciji umesto da bude ovekovečen za sva vremena u raskošnoj odeći, kao najbolja, idealizovana verzija sebe, ovaj ktitor je go i nosi nezavršenu kuću, jednako golu. Posebno mi je važna ideja ranjivosti i pokazivanja sopstvenih defekata, bez sakrivanja iza grandiozne zaostavštine ili dekorisane spoljašnjosti. Pitanje je da li uopšte naša zaostavština može biti bolja od nas samih, ili je najveće postignuće upravo prihvatanje sebe. Ovi ktitori suočeni sa vlastitom golotinjom pokazuju raspon emocija od užasa, stida, do mira u svojoj ranjivosti. Naravno, nije u pitanju samo pozicija pojedinca, već generacijska zaostavština konstantno urušavajuće novogradnje.

Dragan Bibin