Rajka Boškovića

PREDVIDLJIVOST I NEPREDVIDLJIVOST UZDIZANJA

Životne vertikale Ivana Gračnera

“Svaki izduženi oblik stremi ka gore, ka svetlosti. Izduženi oblik je oblikovani polet koji se pokazuje u čistom vazduhu, vazduhu   punom svetlosti. Ne možemo ni da zamislimo kakav bi to izduženi oblik stremio nadole, nagoveštavao pad. Bio bi to – u poretku imaginacije – besmislen aerodonamični profil.”

Gaston Bašlar

Tok, uzdizanje, vertikala života, oblikovani u drvetu, u najnovijem ciklusu skulptura Ivana Gračnera dobijaju svoj autentičan izraz, obelodanjujući svu raznolikost životnog toka kroz krajnju svedenost oblika. Minimalnom intervencijom u monolitnoj masi drveta postignuta je  ne samo maksimalna izražajnost  izvornog materijala (drveta), nego je  sačuvano i njegovo iskonsko svojstvo potencije rasta odnosno pokreta uvis.  Lakoća izrastanja “iz sebe sama“ na ovim skulpturama u sebi sadrži elan rasta kao prirodnog stanja izduženog oblika (stabla). Ostvareni zamah na uvijenim veritkalama ne „obećava“ dalje prostiranje toliko svojom silovitošću pokreta koliko istrajnošću, odnosno ubedljivošću postojanog dinamizma spiralnog toka.  Blagim spiralnim uvijanjem izduženih oblika koji streme uvis, ove skulpture, i u doslovnom, i u simboličkom smislu, označavaju prepuštanje životnom toku koji ih „nosi“.

U promišljanju i oblikovanju vertikala života „korak dalje“  predstavlja ciklus  skulptura u kojima taj prirodni polet biva preoblikovan u „lomne“ izdužene oblike, čime se gubi ideja „prirodnog“ toka uzdizanja i uvodi ideja izmenljivosti poleta i uzmicanja, nailaženja, ali istovremeno i prevazilaženja teškoća odnosno prepreka na tom putu.

Elan vertikale u najnovijim skulpturama prekidaju ugaoni „ispadi“ u pokrenutoj masi drveta,  stvarajući „grčevitost“ pokreta, unoseći dimenziju dramatike. Sa umetnutim „klinovima“ koji ometaju tok vertikale, stvoren je sasvim nov izraz, izraz  životnog toka sa preprekama „unutar sebe“ , simbolizujući time unutarnje mukotrpno uzdizanje.

Fina tekstura drveta na Gračnerovim skulpturama pojačana je mekim, ublaženim pokretima dleta, najavljujući „bit“ materijala drveta, njegove topline, taktilnosti i podatnosti; za razliku od hladne, nedodirljive, skoro do nelagodnosti glatke, ogledalne površine prohrom (nerđajućeg) čelika (pravo)ugaonih oblika na vrhovima vertikala koji skoro „oholo“ zaustavljaju odnosno sprečavaju dalji oblikovni elan pokreta uvis.

Odnos dva oblika, dva bića, dva stremljenja, odražava većina radova iz ciklusa Životone vertikale, koja, u svojoj pojedinačnosti i prostornoj odvojenosti teže jedan drugom, u “živom”odnosu međusobnog naizmeničnog približavanja i udaljavanja. Fenomen dvojstva muškog i ženskog načela, „igra“ dve vertikale, ostvaren je bez ikakve doslovnosti pa čak i naznake antropomorfnih odlika. Ideja bliskosti ta dva načela u Gračnerovim delima nije u potpunom spajanju, istovetnosti, “gubljenju sebe”, već u stanju bliskosti kao dinamičnog, neprekidno pulsirajućeg odnosa međudejstva, uzajmanosti delovanja, u ideji dvojstva kao latentne težnje za jedinstvom, i u toj težnji ostavljanja dovoljno prostora i mogućnosti za povremeno udaljavanje, povlačenje “u sebe”, čime se upravo oplođuje sam odnos dvojstva.

Praznina, stvorena takvim odnosima između dve vertikale, dva životna toka, dva oblikovna poleta, postaje polje proširenih značenja sa izuzetno ubedljivim energizovanim dejstvom. Upravo veoma dobro osmišljeno i uspostavljeno stanje  praznine dinamizuje njihov odnos,  izrazom tek nagoveštenih mogućnosti međusobnog dejstva. Na taj način,  dva „zamaha“ pokrenute mase drveta, u svom „lomnom“ toku uzdizanja i naizmeničnoj težnji zbližavanja, udaljavanja, i ponovnog zbližavanja, stvaraju stanje jedinstva u dvojstvu, odnosno stanje bliskosti.

Raznovrsnošću ideja u shvatanju i oblikovanju životnog toka, Životne vertikale Ivana Gračnera daju širok uvid u mogućnosti njegovog poimanja, simbolizujući svu predvidljivost ali i nepredvidljivost toka života odnosno životnog uzdizanja.