“Dan kada je zemlja stala” ostaje jedan od kultnih ostvarenja ne samo naučne fantastike već i žanra koji će pre svega obeležiti period zaoštravanja hladnoratovskih ideoloških podela i inteziviranja trke u nuklearnom naoružavanju. Zanimljivo je da je to i film koji je bio svojevrsni stejtment o potrebi za međunarodnim mirom i da se može tumačiti kao tadašnji kritički pogled na militarizam i ksenofobiju. Intersantno je da Jovanović za predmet interesovanja uzima ovaj film zbog današnjih okolnosti, novih antagonizama između istoka i zapada, zveckanja oružjem i nuklernih pretnji. Stanja panike, paranoje, neizvesnosti, straha od “drugog” i nepoznatog je danas sve prisutnije. Pedestih godina su se popularna i mass kultura koristile u propagandne svrhe, ali danas je reč o mnogo naprednijoj industriji i proizvodnji straha i panike, njihovom plasiranju kroz sve medije. Da se vratim na Ivanov izbor kadrova iz filma, koji možda sem u dva slučaja uglavnom ostaju bez tog, kako je naveo, neposrednog govora o temama masovnih stanja panike i straha. Prizori na njegovim slikama su fragmenti, koji tek sagledani u celini otvaraju jedan novi vizuelni sadržaj i narativ kroz koji treba da se nasluti situacija izrazite psihološke tenzije. Važan obrt u radu ostaje i to što nije samo preuzimanje, citiranje postojećih slika (u ovom slučaju pokretnih) i njihovo prevođenje u medij slikarstva (kao vrlo uobičajen postupak). Naime, uvođenje kolorita (proizvoljno tj. po sopstvenom nahođenju) u originalno crno bele vizuelne sadržaje ne daje samo posebnu dimenziju u dramatizaciji scena već mi se čini da je ovde pre svega u funkciji da učini temu živom i reaktuelizovanom. Naposletku, prizori masovnog bega, panike, straha iz filmova postaju deo kolektivne memorije ili zajedničke projekcije mogućeg kraja sveta bez obzira da li isti nestaje u napadu vanzemaljaca ili pod kišom nuklearnih raketa.

Miroslav Karić, istoričar umetnosti
Kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu