Deca Sunca
Ostajući verna portretu, Ivona Pleskonja nastavlja svoje istraživanje sveta i čoveka kroz sopstveno iskustvo. I ranije, kao i sad, umetnost je za Ivonu poligon istraživanja sebe i drugih, pronalaženja izlaza iz haosa svakodnevice.
Proučavajući različite aspekte savremenog života i ljudi u njemu, pronalazeći različite puteve i izlaze, kao i na svojim ranijim slikama heroja, Ivona se vraća, ponovo i ponovo, poput antropologa u prošlost, nalazeći rešenja za budućnost. Njena velika želja da predstavi ljude kao pozitivna bića, kao bića koja prevazilaze sve svakodnevne probleme i kao heroje svoga vremena, sada je kulminirala u predstavljanju portreta u trenutku spoznaje, prosvetljenja, uzvišenosti, trenutku ushićenja ali i smirenja, sklada.
Na 20 metara dugom frizu portreta u natprirodnoj veličini, ona čisti pozadinu, briše joj vremensku i prostornu komponentu. Slika likove iz prošlosti ali i iz svog života, poznate i nepoznate i na taj način spaja prošlost i sadašnjost u budućnosti, u ostvarenju večne čovekove želje da dosegne sunce, da dosegne nedostižno.
Prilikom koncipiranja i slikanja ovog friza, Ivona koristi teoriju Pavla Florenskog koji prilikom analize ikona, subjekta na njoj (svetitelja) vidi kao materijalizaciju unutrašnjeg, duhovnog sveta. Ikona je za njega objekat koji isijava metafizičku svetlost nevidljivog, duhovnog sveta. Tako i umetnica kroz portret ističe duhovno stanje čoveka i podvlači ga belinom pozadine koja materijalizuje jaku sunčevu svetlost. Na taj način ona ističe paralelizam duhovnog i materijalnog sveta. U ranijim radovima Ivona nam je dodatnim simbolima ukazivala na karakter i osobenosti portretisanog, ali sada potpuno briše bilo kakva dodatna obeležja i insistira isključivo na čistom duhovnom stanju spoznaje. Razliku u prihvatanju tog uzvišenog trenutka ona ističe u samom fizičkom stavu portretisanih. Neki nas gledaju direktno u oči, neki nam okreću pogled zagledani u sebe krijući svoje lice ili su obuzeti trenutkom potpuno odsutni.
Istražujući predstavljanje čovekovog lika u trenutku spoznaje ona koristi dva medija – slikarstvo i grafiku. U oba medija ponavlja gotovo identičan prizor i iste likove ali sa njima želi da postigne različite efekte. Kroz istraživanje ona dolazi do maksimalne iskorišćenosti karaktera samog medija. Slikarstvo joj omogućava monumentalnost, naslikana lica deluju zastašujuće, čime se izaziva neka vrsta strahopoštovanja kod posmatrača. Na taj način posmatrač biva probuđen iz sna svakodnevice i nateran da razmisli i preispita svoje stavove prema svetu oko sebe. Sa druge strane, grafika omogućava jedan daleko suptilniji i intimniji prikaz, gde se isti likovi stavljaju u poziciju posmatrača i obrnutoi ističe umetnicin lični i emotivni odnos prema portretisanima. Spajanjem monumentalnog i intimnog, Ivona postiže da se svako od nas može videti u poziciji višeg bića ali i običnog čoveka.
U oba slučaja na frizovima je predstavljena ljudska potreba da se izađe iz sveta materijalnih stvari, prevaziđe svakodnevica i dosegne nešto drugo, neopipljivo i drugačije, da se zakorači u jedan duhovni svet u kome nema dilema!
Naučno odgonetanje raznih pitanja vezanih za prirodu sveta i čoveka, u našoj psihi, nije dovelo opipljivi svet u red ali je učinilo da nestanu osnovni mehanizmi koji su do tada činili taj red. Svet nauke je zamenio svet mita ali nije uneo harmoniju i hijerarhiju u čovekovo viđenje materijalni svet, več je doveo do potpunog disbalansa u čoveku. Mirče Elijade to objašnjava na sledeći način:
„…iskustvo (svetog prostora) podrazumeva da ispoljavanje svetog prostora omogućava zadobijanje “tačke oslonca”, orjentisanje u haotičnoj homogenosti… profano iskustvo podrazumeva homogenost i, dakle, relativnost prostora. Iščezava svaka prava orijentacija, jer “tačka oslonca” nema više jedinstven ontološki status, ona se javlja i nestaje prema potrebama svakodnevnog života. Istinu govoreći, nema više ni “Sveta”, već samo fragmenata jednog skrhanog univerzuma, amorfne mase jedne beskonačnosti “mesta”, više-manje neodređenih, gde se čovek kreće upravljan zahtevima egzistencije uklopljene u industrijsko društvo.“
Te tačke oslonca sada su se premestile u sveru privatnog i ličnog iz nekada javne svere religioznog ispoljavanja. Potreba za ritualnim uporištima ljudske psihe sada su prepuštena snalažljivosti pojedinaca, što je dovelo do potpunog haosa i izgubljenosti savremenog čoveka. Ivona svoje tačke oslonca nalazi u svojim slikama u svojoj umetnosi. Ovi frizovi su njeno „sveto mesto“ i ona ga deli sa nama, ona nas podseća na to što nam je potrebno da bi našli ustrojstvo sveta oko nas.
Upravo potreba čoveka da dosegne nemoguće, da doživi nesvakidašnje, na kraju se pretvara u pobedu nad samim sobom, pri savladavanju sopstvenih mana i nagona, u pobedu nad svakodnevicom. Mešajuči sveto i profano, stanje prosvetljenja sa stanjem pobede nad svakodnevnim problemima, ona zapravo slika svakog čoveka sa svojim sopstvenim putovanjem kroz život. Iako svoje figure postavlja u vanvremenski pejsaž, u potencijalnu budućnost, ona aludira na moguće stanje saznanja svakog od nas. Ivonin izrazito humanistički pogled na čoveka izražen je izborom likova na slici. Insistirajući na likovima iz starih i „primitivnih“ civilizacija, ona podvlači ono iskonsko u čovekovoj prirodi, sklad čoveka sa svojom okolinom. Sa druge strane, tehnološki napredak omogućio je čoveku da u materijalnom svetu prevaziđe svoja ograničenja i bukvalno se vine ka suncu, poput astronauta. Te dve krajnosti fokusiraju disbalans i pocepanost današnjeg čoveka koji niti ima oslonac u religioznom prostoru niti ima mogućnost da dosegne neopipljivo visokom tehnologijom. U tom prostoru se nalaze likovi iz umetnicinog života.
Ivona kroz svoj rad kritikuje savremeno društvo, ali ne kroz konkretne probleme, već kroz isticanje nedostajućeg mesta koje bi ovom svetu donelo malo reda, a to je balans između čoveka i tog sveta. Ističući humani i pozitivistički odnos prema čoveku ona podcrtava prave vrednosti koje bi trebalo da ponovo postanu mesta oslonca za izgubljenog čoveka sadašnjice. Ako friz sa natprirodnim portretima iz prošlosti i sadašnjosti ima nekakav apokaliptični prizvuk i svojom impozantnom veličinom on deluje zastrašujuće na posmatrača, to je u cilju ukazivanja na mogući „kraj“ koji možemo sami uzeti u svoje ruke. Umetnica nas njime poziva da svoj život ne prepuštamo slučaju već da proneđemo u sebi one najhumanije vrednosti koje nas sve čine jednakima i daju nam onaj najvažniji oslonac u životu. Ivonin umetnički svet nam daje nadu da smo svi mi na kraju ipak Deca sunca.
Aleksandra Mirčić
