„Noćas sam sanjao plavog slona“
Bog visoko, Rusija daleko
Love me tender
Nauči da se opustiš
Ne plaši se dubine
Niko nije rekao da će biti lako
Ništa nije konačno
Sve je isto kod mene
Udahni duboko
Udahni
Želim da isplivam
JELENA MILIĆEVIĆ
Jelena Milićević rođena je 1992. godine u malom, rudarskom mestu u Centralnoj Srbiji. Zbog toga je mislila da je logično da finansijsku nezavisnost i stabilnost traži na polju umetnosti, što s pravom može dovesti njenu uravnoteženost u pitanje. Nakon završenih osnovnih i master studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, stiče potrebno i željeno zvanje i zvanje master- likovni umetnik/ca i prepuštena je pravo sa Univerziteta na beogradsku vetrometinu i neizvesnu budućnost. Stanje se naglo popravlja kada počinje da radi u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja kao majstor štampe u tehnici litografija. Tu će steći iskustvo i prijatelje za ceo život i čir na želucu od kustoskih prohteva, ali će i dalje nastaviti da veruje više kustoskinjama nego svojim očima. Pokušava da stvara i crta pored posla, povremeno izlaže, iako ne voli gužvu, ali svako nosi svoj krst. Za dosadnije detalje obratite se umetinici putem mejla ili dopisa.
jelenaof@gmail.com
Rekli su
Jelena Milićević, Noćas sam sanjao plavog slona
Crteži pred nama i bez konteksta svojom temom unose vedrinu koliko i tehnikom rada i koloritom. Bazeni su umetnička fascinacija kroz sve ere, što zbog treperave površine plave, likovno interesantne umetnicima/cama, što zbog različitih značenja koja kroz istoriju umetnosti imaju bazeni i kupališta. Velike plave površine bazena inspirišu Jelenu Milićević iznova budući da su po drugi put dominantne u njenim serijama radova. Međutim značenja koja impliciraju motivi u ovoj seriji razlikuju se od prethodne. U dosadašnjim radovima ona je bazene predstavljala kao mesta koja i dalje nose aure statusnog simbola, mesta na kojima se susreću ljudi i dešavaju tenzije – ona je u fokus stavila socijalnu dimenziju bazena kao mesta interakcije i uspostavljanja identiteta u očima drugih.
Nova serija „Plivača“ zadržava sličan odnos prema tretmanu forme, posebno kada su u pitanju odnos tela i pozadine: u njoj svojstvenom maniru bojenim poljima i jakim kontastima razdvaja telesno od predmetnog. Ljudi i dalje ostaju fokus Jeleninog istraživanja, ali kada je značenje u pitanju fokus se pomera sa društvene dimenzije na individualni doživljaj. Plivačice i plivači predstavljaju sada svakog od nas, oni više nisu nužno oznaka luksuza ili klase, već se radi o prikazima unutrašnjih stanja koja se povezuju sa plivanjem kao takvim. Reč je o metaforičnom „zaranjanju“, „zadržavanju daha“, „utapanju“ i „izranjanju“ – slikovito prikazanim radnjama koje označavaju pokušaje premošćenja jaza između realnosti i mašte, sna i jave. Voda kao element koji čisti, ali i kroz koju kada se gleda stvari gube svoju čvrstu strukturu i obrisi formi se razlivaju, tretirana je u radovima kao međuprostor istine i fikcije. Katarzični element boravka u vodi upućuje na „spiranje“ od suvišnosti, dok izranjanje i uzimanje daha vraća u realnost kojoj ne možemo da pobegnemo – telesnost i njeni limiti, kao i naše oročeno trajanje ovde i sada. Kako vreme ne možemo pobediti koliko god bili sposobni da se izgubimo u podvodnom maštarenju, ovi radovi su svedočanstvo i ljudske želje i nasušne potrebe da fantazijom nadomesti nemogućnost da ubrzano okonča agoniju realnosti pokušavajući da produži trenutak u kome je odsustvo svesti o realnosti i sebi doprinelo makar prividnom spokoju. Ovaj spokoj najviše liči na lep san, fikciju koja dovoljno liči na realnost da je moguća i time je naslada maštom veća, a dovoljno odskače od nje da ne želimo nikad da se probudimo. A simboličkim buđenjem, doslovnim „izranjanjem“ na površinu kao suočavanjem rizikuje se ono najcenjenije u našoj civilizaciji – Razum. Kao što kaže pesma po kojoj izložba nosi naziv: „Ne želim da se probudim, jer mogu da poludim / Kad vidim ko sam / Kad vidim gde sam“.
Jelenini novi radovi, baš kao i plivanje samo, omogućavaju usporavanje ove intenzivne svesti o sebi i svetu, zaglušujući sve spoljne uticaje koji nas odvajaju od maštaranja, od sna kao „davno zaboravljene istine“.
Ana Simona Zelenović
Iz ateljea
Umetnik kaže
Noćas sam sanjao plavog slona
Jelena Milićević
Danas malo ljudi veruje u bajke, ali opet kada neko želi da iskaže nepoverenje, sumnjičavost koristi se rečenicom: ,,Nešto ne verujem da se duh vratio u lampu“. Pitanje je, kada su poruke tih bajki, pesama i crtanih filmova prestale da budu trud, rad, disciplina i na kraju, više nego što je protagonista mogao da očekuje od svake nagrade – ljubav, prihvatanje, razumevanje i pravda? Kada je aluzija na slobodu ili zatočeništvo Duha iz čarobne lampe postao novac koji je vraćen ili zloupotrebljen? Koliko često čujete da ljudi iz vašeg okruženja ne prate vesti, ne čitaju novine jer u njima stasavaju braća Grim našeg doba? Nekada je lakše poverovati u leteći ćilim i u pismo za školovanje na institutu za magiju nego li u našu namučenu stvarnost. Međutim, treba nastaviti gurati kola uz brdo, jer ako krenu silom zemljine teže, teško ih je zaustaviti. Svako vreme je za umetnika ,,Put za Eldorado“, ne smeš izgubiti sebe u pohlepi i nadobudnosti, a zauzvrat ćeš dobiti ono što ti zaista treba, a to nije zlato. Zato na tom putu za umetnički Eldorado, treba ponekad potopiti glavu. Naučiti da dišeš duboko. Disati pod vodom. Ne daviti se na površini. Savladati tehniku da bi se izborio u svojoj traci života i stigao do određenih preplivanih dužina. Bazen i život su luksuzi, koje hteli – ne hteli delimo sa drugim ljudima. Zato ne treba zanemarivati ljudski faktor na poslu, bazenu, parku, pošti i na kraju onaj faktor koji daje završnu notu, ljudi koji su sa nama pojeli kilo soli i šećera, odnosno sa nama žive. Svi nam na neki način boje život i učestvuju u njemu. Svoje crteže sam uspela da izvedem upravo u tim životnim bojama, nekada jarkim i toplim, nekada jako tamnim. Na kraju dana svaki mi je rad podjednako drag, bez obzira na kolorit, poruku koju nosi. Od detinjstva su me radovale dve stvari, to su voda i flomasteri, zato sam se opredelila za akrilne flomastere, istrajni su kao dečije želje, a i jednostavni za upotrebu. Dešava se da na tu jednostavnost zaboravimo dok nam nad glavom stoje sivi oblaci obaveza, poslovnih i privatnih. Dešava se i da zaboravimo na neke male radosti koje razbijaju te uragane obaveza i strahove odraslog života. Odlazak do knjižare u Kraljice Natalije i na bazen ,, 25 maj“ mogu privremeno da zaustave moje unutrašnje vremenske nepogode. Zato je potrebno da povremeno potopimo glavu i izdahnemo duboko. Ne vidim idealnije mesto za to nego bazen gde su junaci neke moje bajke upravo i postavljeni da svako bije neku svoju bitku i bude bolji od onog do njega, iako dobro znaju da niko nije pobedio vreme.