Top

JELENA ŠALINIĆ TERZIĆ

„ OŽILJCI – USMENA ISTORIJA PLANINE“

OŽILJCI – USMENA ISTORIJA PLANINE

IZ CIKLUSA OŽILJCI - USMENA ISTORIJA PLANINE 2

IZ CIKLUSA OŽILJCI - USMENA ISTORIJA PLANINE 3

IZ CIKLUSA OŽILJCI - USMENA ISTORIJA PLANINE 4

IZ CIKLUSA OŽILJCI - USMENA ISTORIJA PLANINE 5

IZ CIKLUSA OŽILJCI - USMENA ISTORIJA PLANINE 6

IZ CIKLUSA OŽILJCI - USMENA ISTORIJA PLANINE 7

IZ CIKLUSA OŽILJCI - USMENA ISTORIJA PLANINE 8

IZ CIKLUSA OŽILJCI - USMENA ISTORIJA PLANINE 9

IZ CIKLUSA OŽILJCI - USMENA ISTORIJA PLANINE 10

Jelena Šalinić Terzić

Jelena Šalinić Terzić (1976. Kraljevo) diplomirala 2000. godine kao student generacije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, u klasi profesorke Anđelke Bojović. Magistrirala 2003. i doktorirala 2016. godine na na istom fakultetu. Radi na Filološko-Umetničkom fakultetu u Kragujevcu (FILUM) kao vanredni profesor na predmetima Crtanje, Slikanje, Crtanje i slikanje. Član je ULUS-a od 2001. godine. Od 2000. godine izlaže samostalno i učestvuje na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Mađarska, Poljska, Francuska, Velika Britanija, Meksiko…) Dobitnica više prestižnih nagrada i priznanja za svoj umetnički rad: 2007. Prva nagrada za crtež, VII beogradski bijenale crteža i male plastike, Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić”, Beograd; 2010. Prva nagrada za crtež fonda “Vladimir Veličković” i druge. Učestvovala u radu brojnih likovnih kolonija i nekoliko međunarodnih umetničkih projekata.

Rekli su

OŽILJCI – USMENA ISTORIJA PLANINE

Ne znam da li je fotografija Durmitora, koju sam napravio prilikom jednog od brojnih prolazaka pored te čudesne planine, razlog zbog kojeg me je pozvala Jelena Šalinić Terzić da pišem o njenim novim radovima nastalim posle viđenja te fotografije na društvenim mrežama. Laskalo mi je, ali ne verujem. Pisao sam i ranije o njenim slikama, crtežima, iskreno podstaknut njenom delikatnom umetničkom prirodom i posvećenošću. I uvek sam žalio što nisam pesnik, jer samo poetski tekst primeren je kao uvodnik ozbiljnom umetničkom delu. Ipak, bilo mi je zanimljivo kako se sasvim različito pokrenuo podsticaj istim motivom. Jelenin i moj. Različito viđenje, ali sasvim slična ponesenost i opčinjenost motivom. 

Dok sam fotografisao, bio sam zadivljen snagom, stabilnom i moćnom formom ogromne stene; njenim grandioznim nadnošenjem nad prostranom dolinom. Stena mi je izazivala utisak kao da je čuvar impresivne prirode u njenom podnožju.

Kada je usledila Jelenina molba da iskoristi fotografiju, kao predložak za svoje slike, znao sam da će to biti beskrajno kreativna igra njenih prefinjenih i dubokih umetničkih opservacija. 

Oslanjajući se, ali sasvim neznatno na jedan raniji ciklus “Kratki rezovi”, Jelena se upušta u slikarsku avanturu, koja se može opravdano podvesti pod, često zloupotrebljeni termin, istraživanje, a možda i pre – traganje za suštinom i bićem stene, što u njenim radovima postaje subjekat sa sasvim posebnim unutarnjim životom i dušom. Već u “Kratkim rezovima” nagovestila je iskorak ka drugačijem pristupu crtežu. Gotovo da je u maniru japanskog sumie crteža beležila impulse i titraje unutrašnje prirode i duševne pokrete, dodeljujući ih motivu brda iz Sićevačke klisure i osvešćujući jedan sasvim osoben pogled na (ne)živu prirodu. Danijela Purešević u katalogu izložbe proniče suštinu Jeleninog odnosa prema motivu ili je tačnije reći odnosa sa motivom: “Brdo, statični i nepromenjivi deo predela, bogatstvom načina na koji ga je slikarka, doživela i interpretirala, svedoči o njegovoj egzistencijalnoj dinamičnosti i raskoši.” 

Već nakon tog ciklusa radova, koji sam sticajem okolnosti fotografisao za katalog, opazio sam da je Jelenin dinamični umetnički život ušao u rukavac, koji je odvodi još dalje i dublje u neku vrstu Zen misaonosti. 

Često smo razgovarali o umetnosti i bliskim temama. Tada, suočen sa novim radovima, pomislio sam da je upitam za njen stav ili pre razmišljanje o radovima Džeksona Poloka, uveren da joj ta tema nije strana, naprotiv. Nije je iznenadilo pitanje. Kao da se obradovala što nekom sličnomišljeniku može da prenese ideju kako Polokovo stvaralaštvo veoma poštuje, pre svega zbog te strasti sa kojom je rušio rampu između slike i sebe, ulazeći bukvalno, fizički u njen prostor u cilju boljeg razumevanja i osećanja njene autohtone egzistencije. Zbog viđenja slikarstva kao poprišta u kojem se stvara novi život, slika kao živa materija, biće po sebi; zbog otvaranja novih prostora u jeziku slike, prostora kroz koje je mogao da postigne jedinstvo izraza i duševnih nemira sa kojima se borio kroz proces slikanja. Nije se saglasila oko uvreženih estetskih sudova o njegovom slikarstvu. Ta automatska psihička akcija nikada nije bila prepuštena potpunoj slučajnosti, niti je bila podređena samom procesu i zbog samog procesa, već je vodila ka visokoj estetici u konačnoj egzekuciji rada, iza kojeg bi posle mnogo provedenog vremena znao da saopšti: “To je to”. Slike Džeksona Poloka su estetske kategorije visoke vrednosti. Jasno je bilo da, kroz taj razgovor, sugerišem na suštinsku povezanost njenih potonjih radova i nekih principa na kojima je stvarao ovaj velikan modernog slikarstva.

Kada je usledio ciklus crteža sa durmitorskim motivom, gotovo fascinantno je bilo videti to oslobađanje, ali ne može se reći da se nije dogodio, na neki način, očekivani zaokret, čak i u repertoaru plastičkih sredstava. Uranjanje u apstrakciju nije slučajno, već je imalo svoje izvorište čak i u vreme kada je slikala isključivo lutke, insekte i plastične igračke životinjskog sveta, a osnov apstraktnog mišljenja je u odnosu prema motivu koji, objašnjava umetnikov unutrašnji, autentičan svet ideja i vizija, a ne odnos prema konkretnoj prirodnoj stvarnosti. 

Linija je pripovedala kao linija kardiograma, kolorit je eksplodirao, kontura oblika je gubila na značaju i vodila ka osvajanju ukupnog formata slike. Sve su to plastički znaci, što ih je sabralo iskustvo i sigurnost, u sasvim jedinstvenu misiju umetnosti – da demijurškim procesom svedoči o jedinstvu sveta i svega živog, da skrene pažnju sa efemeralija na biće egzistencije. Kao kada je u “Ostrvu dana pređašnjeg” Umberto Eko glavnom junaku podario moć tumača govora i razmišljanja kamena. A kako ne bi, ako već znamo da je stena/kamen, nekada bio biljka i životinja, pre nego je ušao u ovaj zgusnuti, mineralni oblik života. Paradigma postojanja i svakog života, upravo je kamen/stena. “Petre ti si stena, na tebi sagradiću crkvu” (veru u smisao egzistencije) -reči su stvoritelja. 

Put autentične misaonosti vodio je Jelenu Šalinić Terzić ka spoznaji jednog i jedinstvenog života prirode i stvari i opšte samosvesti; spoznaji svima jednakog sadržaja, od kojeg su satkani i cvet i kamen i čovek – zvalo se to bozon ili ništavilo, sasvim je svejedno. 

Tako je Durmitor progovorio snagom svoje lepote i čudesna stena izmamila dijalog sa umetnikom. Nataloženi život u zgusnutim stenama progovorio je jezikom razumljivim samo posvećenima.

Pristup Jelene Šalinić Terzić u procesu stvaranja njenih poslednjih radova je gotovo polokovski. Protok najtananijih titraja njene duboke osećajnosti sasvim je spontan i sa oslobođenom percepcijom i uosećavanjem u prirodu i stvarnost. Ona veruje u jedinstvo žive materije, zgusnute u trajanju bremenitom pripovestima od postanka sveta do jutra kada se dosetila da jeste i postoji u njemu.

Planina je postala svedokom sveopšteg postanja i opstanka. Čak i ono retko bilje, koje se hvata za ispošćene stene poslednjim naporom cedi vlagu i hranu za opstanak, bez svesti da je to hrana ugašenog života predačkih generacija, porodica i vrsta. Sve je živo i samosvesno i tako ga treba doživeti i tako se odnositi prema svemu u prirodi. Otuda je stena ispletena od mnoštva žila i kapilara, dinamična i živa, kao što su živi aboridžinski didžeridui, pirotski ili indijanski ćilimi, nastali na dubokoj veri u magijsku povezanost svega u prirodi i okruženju. Ta ista magija sveopšte povezanosti i kontinuuma rađanja i umiranja Sveta zrači i sa ovih radova Jelene Šalinić Terzić.

Ljubiša Simović

Tako je govorila Planina

„Linija vidi, linija zna i otkriva tokove misli same prirode“.

 Jelena Šalinić Terzić

Razgranatost motivskih, poetskih i idejnih tokova u stvaralaštvu Jelene Šalinić Terzić svedoči o snažnoj i rafiniranoj intelektualnoj, emotivnoj i vizuelnoj/likovnoj radoznalosti. Jedan njen krak odvodi je u nevini detinji univerzum, drugi u prostore tenzije Erosa i Tanatosa, treći u psihodeliju podzemnog sveta, a jedan od njih u dubine sveta čiste, iskonske prirode. Upravo taj krak dovešće nas do serije crteža „Ožiljci – usmena istorija planine“ koji razrađuju jednu impresivnu gromadnu stenu Durmitora, sa kojom slikarka početkom 2016. godine ulazi u dugotrajan kreativni dijalog.

Samostalno izlažući od 2000. godine, svoj celokupni likovni rad Jelena Šalinić Terzić zasniva na istančanom crtačkom osećaju, senzibilnoj liniji, i na diferenciranosti i raznolikosti crtačkih postupaka. Priroda je uvek tu, kao detalj, misao ili ambijent. Na dugom putu ka durmitorskoj steni, posebno je značajna 2012. godina, kada se u njenom stvaralaštvu pojavljuje karakterističan motiv – zaobljena kupasta forma. Zapravo, reč je o brdu u okoloni Sićeva,  prizoru preuzetom iz fundusa viđenog i neposredno doživljenog, koji slikarku vezuje za trenutak spoznaje savršene sreće, za stapanje i poistovećenje sa prirodom, brisanje granica između vlastitog bića i okruženja. Inicirana tim doživljajem, ona tada pažnju usmerava na upravo taj motiv i ostvaruje seriju crteža „Kratki rezovi“, minimalističke i kompleksne stilske vežbe koje svojom višeslojnošću tvore delikatan esej o vremenu, kretanju, (ne)slobodi, trajanju i prolaznom, o zabludama koje se tiču shvatanja žive i nežive prirode, o savremenom svetu. Brdo, statični i nepromenjivi deo predela, bogatstvom načina na koji ga je slikarka opazila, doživela i intepretirala, ukazalo se u punoj egzistencijalnoj dinamičnosti i raskoši.

Na prvi pogled na liniji kontinuiteta, ali u svojoj biti značajno drugačiji, takođe sekvencijalno meditativno poniranje, jeste ciklus crteža „Ožiljci – usmena istorija planine“  posvećen jednoj durmitorskoj steni. Za razliku od „Kratkih rezova“, on nije potstaknut neposredno doživljenom fascinacijom prizorom planinskog masiva. Njega je inicirao doživljaj posredovan viđenom fotografijom (igrom slučaja, autor te fotografije je vrsni fotograf istančanog osećaja za prirodu, ali istovremeno i ugledni istoričar umetnosti i kustos Ljubiša Simović, ličnost snažnog pokretačkog duha).

Durmitor jeste planina izuzetne moći. A ta je posredovana moć snažno pokrenula Jelenu Šalinić Terzić da razgrne neprobojnu, monumentalnu zavesu nepokretnog  i vanvremenog, i da se upusti u traganje za tajnom planine. Konkretnu stenu ona sagledava kroz celinu i detalj, nezainteresovana za njegove spoljašnje, morfološke datosti. Vođena intuicijom ona prodire u samu unutrašnjost stene, njenu strukturu i masu, te kroz niz crteža, kako bojenih, tako i crno-belih, istražuje energetski naboj i skrivene, dubinske tokove i tenzije. Vešto vođenim i artikulisanim linijama ona sondira dubinu stene, zadirući tamo gde ljudsko oko, a često ni misao, ne može da dopre. Suptilnim prepletima i tkanjima linija ostvaruje vibrantne kompozicije koje opredmećuju tutanj nevidljivog kretanja. One opisuju treperenja, tanane vibracije, podrhtavanja, sudare nevidljivih sila i tokova, prostiranje energetskih polja, ali i nedokučivost vremena utkanog u materiju kamena.  Sve ono što je potpuno nevidljivo ali intenzivno prisutno. Slično moru, ovde je unutrašnjost stene nekad uzburkana, nekad lenja, katkad pred buru, a nekad mirna. 

Vođena linijom, Jelena Šalinić Terzić  zadire u tajnu onoga što se, paradoksalno, naziva „neživom prirodom“.  I dok ,s jedne strane, ritmovanjem linija i boja tka nutrinu stene, s druge strane, ona raspliće niti onoga što shvatamo i označavamo kao – večno, statično, nepromenjivo. A negde u pozadini tenzije tananog i robusnog, na ovim crtežima, odslikava se trojstvo čovek-priroda-božansko.

Danijela Purešević

SLIKAM ONO ŠTO ZNAM DA JE TAMO

“Posle nekoliko serija crteža u kojima se bavim prirodom i u kojima je priroda ambijent nekog dešavanja, moj pogled je zastao na jednoj steni koja svojom raskošnom teksturom i ubedljivom dominacijom u prostoru, izaziva da kao takva bude „proverena“ , „potvđena“ ili „osporena“ u realnom prostoru slike i crteža likovnim jezikom koji je zasnovan pre svega na govoru linije i boje.“ 

Ovaj umetnički iskaz Jelene Šalinić Terzić, nedvosmisleno nas upoznaje sa dva aspekta njenog stvaralaštva tokom prethodne decenije: sa motivom inspirisanim žanrom, koji karakteriše interesovanje umetnika za prikazivanje prirode i sa načinom  vizuelne elaboracije motiva, koga odlikuje povezivanje dve umetničke discipline – crtanje i slikanje. 

Crtež i slika, inače čine jezgro likovne poetike Jelene Šalinić Terzić, u kojoj je stalno prisutan kontrapunkt linije i boje.  Sposobnost da na papiru ili platnu ove dve likovne discipline (crtanje i slikanje), poput dve melodije spoji u jedinstvenu, harmonijsku celinu i da ih pritom suprotstavi i napravi jasnu distinkciju među njima, ogleda se i u serijama radova sa istim motivom – jedni u  formi crteža, drugi u formi slike. Tako je uporedo sa serijom crteža izlaganih pod nazivom „Ožiljci – usmena istorija planine“ nastajala i serija slika koje Jelena Šalinić Terzić prvi put izlaže u Galeriji Centra za kulturu „Gradac“. I crteži i slike, rađeni su kombinovanim tehnikama (crteži: grafit, uljani pastel i akril ili grafit, olovke u boji i akril; slike: uljane boje i akril sa kombinacijom rendane voštane boje), većinom na tradicionalnim nosačima – papiru i platnu.    

Ovi radovi koji su nastajali u ateljeu, nakon neposrednih iskustava sublimiranih tokom boravka na likovnoj koloniji u Sićevu (2010), stecište su realnog i apstraktnog i predstavljaju ekspresionističke utiske o pejzažu. U potrazi za fundamentalnim razumevanjem slike i njenog potencijala kao izražajnog sredstva, Jelena Šalinić Terzić bojom, linijom i gestom u radove unosi lični konstrukt mističnog postojanja stenovitih planinskih obronaka (u vremenu i prostoru), razmatrajući istovremeno metafizičku komponentu uzročnosti – kako nešto što je oličenje stamenosti i moćnog mira može istovremeno da evocira kretanje?  

Iz tih uzajamnih i prožimajućih procesa i postupaka, nastaju zamršene i pedantne topografske slike, jednako spektakularno stratifikovane strukture, bilo da su većeg formata ili minuskule. Vektori pokreta naglašeni su ritmom hromatsko pastoznih polja i valovitih izolinija i sugerišu ritmičku vitalnost pejzaža, koji nastaje kao deo duhovnog a ne intelektualnog procesa i manifestuje se nabijenim gestovima i nešto delikatnijim potezima četke. Takav proces izgradnje slike istovremeno je i proces njene dekonstrukcije, što za krajnji rezultat ima platna reljefne fakture koja se sagledavaju različito u zavisnosti od  udaljenosti sa koje se posmatraju. Iz daljine to su slike planinskih pejzaža koje fokusiraju i parče neba, a čija boja (od slike do slike) varira od primarnih do sekundarnih (žute, plave, zelene, crvenonarandžaste). Izbliza slika se transformiše – to je materija u pokretu gde sve ključa od ponavljajućih poteza četkom i gustih nanosa gotovo nasumične mešavine boja.  

U savremenom svetu u kome priroda sve više postaje intelektualni koncept odvojen od realnog iskustva, retki su umetnici, koji se oslanjaju na lični doživljaj prirode i iskustvo mesta. Iako utemeljeni u stvarnom mestu i fizičkom iskustvu, radovi Jelene Šalinić Terzić stoje na granici između figuracije i apstrakcije, između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, između oka i uma, i ne treba ih posmatrati kao pejzaže, već kao prostore „za istraživanje antropoloških konstrukata u odnosu čovek – priroda.“ U stvaralačkom postupku, oni su oslonjeni na ključne trenutke u modernom slikarstvu, posebno na apstraktni ekspresionizam, međutim nov način stvaranja realnih prostora pozicionira njeno delo u odgovarajući savremeni fokus i potvrđuje ideju da koncept pejzaža sadrži mnoštvo intrigantnih perspektiva koje mogu da se istraže. U tom kontekstu, stenoviti planinski predeli, drveće, vodeni tokovi, bujna vegetacija samo su izvori umetničke vizije, koju je likovnim postupkom trebalo pretočiti u vanvremenski kvalitet nenaseljene prirode i potvrda da ona stoji kao antipod savremenom antropocentrizmu. U svetu u kome čovek potpuno ignoriše stvarnost Prirode i posmatra je kao osvojeni, iskorišćeni i posedovani objekat, priroda se kao entitet, u slikama Jelene Šalinić Terzić, potvrđuje stvarnom i odgovara shvatanju Aristotelove definicije kretanja (pokreta):  biti planina (stena) znači naprezati se da budeš u centru univerzuma, a samim tim i da budeš u pokretu, u neprekidnom trošenju napora da ostaneš i opstaneš na svom mestu, uprkos unutrašnjim i spoljašnjim uzrocima koji teže da te unište.  

Rezultat se može čitati kao niz vizuelnih zapisa intuitivnih i misaonih procesa, koji u krajnjoj kompoziciji slike beleže dinamiku ekstremnih vremenskih uslova, ističući istovremeno potencijal prirodne sredine za velike lepote. Savremeni čovek takva pitanja ne uzima u obzir niti ih vrednuje, jer je vera u tehnološki napredak, rasprostranjenost različitih doktrina i materijalna pohlepa zamutila njegovu percepciju.  Više ne može ni da čuje prirodu, niti da vidi njene božanske znake i poruke, jer je zvukom i tempom sopstvene aktivnosti postao neosetljiv.

Otuda istina slike u Jeleninom opusu ne proizilazi iz verizma, već iz „logike pogleda“. Suština njenog stvaralačkog čina je u prenošenju realnosti na način na koji ona ne postoji. To su „eidetske slike“ koje destiliraju suštinu viđenog nudeći nam „pejzaž koji više ili manje nije tačan opis onoga što naše oči vide, već otkrivanje onoga što stoji iza vidljivih pojava“.

Manifestacija takvog slikarskog promišljanja zahteva i odgovor  dat u nazivu izložbe – slikam ono što znam da je tamo.

Sonja Milićević

Iz ateljea

Umetnik kaže