Metalne skulpture
Samostalnu izložba skulptura “Geometrija metalurgija” u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu održao je 2016. godine. Izlagao je na više grupnih izložbi i likovnih kolonija. Skulpture Jovana Dostanića nalaze se u kolekciji Zepter.
Nagrade: 2016. Velika nagrada “Rista i Beta Vukanović” za specijalna umetnička ostvarenja, Fakultet likovnih umetnosti, Beograd, i 2015. Nagrada za skulpturu u materijalu SO Savski Venac, Beograd, Srbija
Rekli su
Zdravko Joksimović
Svođenje računa u radovima Jovana Dostanića
U suštini, stvar je u umetnikovoj potrebi da se izrazi. Da pokaže do čega mu je stalo. Šta je to što će najbolje pokazati u kom smeru idu njegova interesovanja. Za mladog umetnika na početku karijere sa pravom se može očekivati da još „luta“ tražeći svoj poetički oslonac. Međutim, za radove Jovana Dostanića, koji svakako spada u mlade umetnike, ne možemo reći da su neodređeni i neusaglašeni. Naprotov, Jovan Dostanić je već uveliko prepoznao i odredio svoju poetiku. Ona se nalazi u slobodnom polju, koje, samo donekle, povezuje vremenski veoma udaljene pojave, kao što su ruski konstruktivizam i minimalizam. Kako smo odavno ušli u vreme koje uklanja tragove bilo kojih i bilo kakvih granica, i ove uticaje na stvaralaštvo Jovana Dostanića treba uslovno shvatiti. Danas se najčešće preuzimaju fragmenti značajnih istorijskih pojava. One se, zapravo, sa ove distance ni ne mogu uzeti u celini, niti se bilo šta može preuzeti bez odgovornosti savremenog diskursa. Utoliko su umetnici rasterećeniji, ali zato sa većom obavezom i odgovornošću nastoje da prepoznaju neku novu „kombinaciju“ koja se u njihovoj varijanti može smatrati autentičnom. Dakle, izvesna konstruktivnost kao i težnja za pročišćenošću, sa ograničenim brojem upotrebljenih elemenata koji se strukturalno kombinuju, u poetici Jovana Dostanića predstavlja polaznu tačku od koje sve počinje. Svođenje likovnog jezika najlakše je tumačiti potrebom za semantičkom jasnoćom, za nedvosmislenošću izraza, za stabilnim značenjem koje neopozivo upućuje na materijalnost, doslovnost i očiglednost. U estetici bliskoj minimalizmu, upravo zbog redukcije elemenata kojima se artikulišu odnosi unutar ograničenog prostornog polja, sve što bismo mogli nazvati izražajnim sredstvima postaje izuzetno važno. Drugim rečima, korišćenjem standardnih metalnih profila i cevi i njihovim sečenjem pod različitim uglovima, stvara se neverovatan repertoar raznoraznih geometrijskih oblika kojima se mogu artikulisati izuzetno složene prostorne kompozicije. Takođe, ovakvim dijagonalnim rezovima menjaju se i dimenzije isečenih „linija“ što samo dodatno upotpunjuje izražajni repertoar. Vođenje računa o svim tim „iznenađenjima“ koja se nalaze u, naoko, jednostavnom postupku, upućuje na izuzetno razvijenu svest da se raskoš i bogastvo nekog rada krije u malim intervencijama i pojačanoj osetljivosti. Ovakva strategija potvrđuje jednu „umetničku zakonitost“ da je svesna ograničenost, zapravo poziv na inventivnost i neuhvatljivu meru. Strogost semantičkog diskursa počiva na prisutnosti samih predmeta, odnosno kompozicije varijabilnog broja sličnih elemenata. U radovima Jovana Dostanica nema racionalne serijalnosti. Stoga su ritam i balans ključ za razumevanje ovih radova. Ako ovakvom izboru elemenata, koji grade strukture Dostanićevih radova, pridodamo i osećaj za površinu, koja usled raznih hemijskih postupaka, nikad nije ista, kao i osećaj za manipulisanje varovima, dobićemo spektar neverovatnih mogućnosti da se dinamično otvaranje prostora pretvori u događaj dostojan naše pažnje. Pronalaženjem uravnoteženih odnosa svih raspoloživih likovnih elemenata, radovi Jovana Dostanića poseduju već izvesnu zrelost koja provocira našu znatiželju pitanjem, u kom smeru će se razvijati, jedna, već, ovako sigurno, pozicionirana poetika?
Mina Rakidžić
O skulpturama Jovana Dostanića
Fundamentalna principijalnost minimalizma šezdesetih godina odjekuje u skulpturi Jovana Dostanića kroz njenu apstraktnu pojavu oštrih linija. Geometrizovane metalne forme koje najčešće izranjaju iz ravne površine ne imitiraju, ne reprezentuju i ne izražavaju kontekst već nameću kontemplaciju inherentnih kvaliteta samog medija. Kompaktnost ove geometrije, njena svedenost i preciznost, njen geštalt evociraju bazična estetska pitanja oblika i kompozicija. Disciplina i matematička artikulacija prostora u Dostanićevim radovima studira ravni, uglove i podudarnosti elemenata.
Pa ipak, mada strogog metalnog prizvuka i autentičnih oporih boja materijala, ova geometrijska hladnoća animirana je likovnošću namernih nepravilnosti. Sistematično napadanje metala oksidacijom ostavlja na Dostanićevim radovima dokument intervencije koji narušava konstantu i „večnost“ reflektujuće, ravne površine. Korozija u značenju ožiljka, prolaznosti i starenja ističe fizičke osobine medija i pruža iskustvo koje je i fizičko i vizuelno – i skulptura i slika.
Prirodu metala kao materijala karakteriše rigidnost u pojavi i pouzdanost u gradnji, nepokolebljivost, ali sa druge strane i trenutno prilagodljiva refleksija, koja posmatraču nudi bledi obris date prostorne situacije. Ovaj momenat akutnosti osećaja pojačava komunikaciju, kako elemenata unutar skulpture, tako i kompletnog rada u odnosu na posmatrača i konkretno okruženje. Uranjanje ili prodiranje, iznenadno isečeni cevasti ili četvrtasti oblici i delimično izolovani mikro-prostori, iako nedvosmisleni i stabilni, sugerišu tranziciju i proces, momente rasta i oslobađanja.
Skulpture Jovana Dostanića u svom ostvarenju školovanim i odmerenim likovnim jezikom podržavaju karakter medija u kome su izvedene. Organizovane i čiste forme na hrabar način odražavaju odlučnost i fokusiranost mladog umetnika da u savremenoj situaciji zasićenoj konceptualnom mišlju i idejom koja prevazilazi svoju realizaciju sačuva klasične kvalitete u modernoj skulpturi.
Topeći ga, vatra oblikuje metal. Ohlađen i pažljivo izbrušen, on seče i najviše drvo.
Iz galerije
Umetnik kaže