SaNJA TODOSIJEVIĆ

Uvek isti put

Uvek drugi znaci

Na istom putu

Uvek drugi znaci

Iz bloka Kristine Ristić

Slikarski opus Kristine Ristić nastao na iskustvima istorijske apstrakcije i slikarstva materije,  od samih početaka fokusira se na istraživanje dijaloških formi u kontekstu ispitivanja mogućnosti prikazivanja određenih događaja, stanja sukoba ili interakcije između dva bića.  Antropološko tumačenje predstavljenih likova  odnosilo se na prikazivanje specifičnih  fizionomija  glava – portreta  u situacijama koje nude mnogostruki retorički potencijal od refleksija individualnih iskustava do iskaza na temu statusa pojedinca i njegovog opstanka u savremenom društvu ili  uodnošavanja sa okolinom i drugima (Ciklusi Strašila, Susreti, Razgovori, Približavanja nastajali  u periodu 2006-2017). U formalnom smislu, inicijalna dekompozicija likova vodila je ka sve radikalnijoj redukciji koja nije,kako bi se očekivalo,  transformisala predstave u apstraktne kompozicije, već je sačuvala svoja primarna organička svojstva u detaljima kao evokacijama izraza, pokreta ili komunikacijskih kodova.

U najnovijem ciklusu radova pod nazivom ,,Uvek drugi znaci” u prepoznatljivom  rukopisu zasnovanom na sadejstvu energičnog  gestualnog crteža i dinamičnih kolorističkih napetosti  dominiraju  geometrizovane forme koncipirane kao potencijani znakovi/nosioci autorkinog iskustva obitavanja u svakodnevici.  Disciplinovano konstruisanje prostora slike odvija se u pravcu svođenja predmetnog podatka na asocijativne kompozicije.  U duhu istorijskog kolorističkog ekspesionizma redukcija forme teče do same granice,ali ne i izvan prepoznatljivosti, stvarajući apstrahovane kohabitacije  linearnih struktura i vibrantnih kolorističkih mrlja. Imaginarna mesta, putanje, prizori  zasnovani  na činjenicama iz okruženja, formulisane su kao znaci, svojevrsne interpretacije  određenih intimnih stanja, kolektivnih sećanja ili ličnih doživljaja opšte poznatih događaja. Uočavanje i prepoznavanje prvobitnih vizuelnih obrazaca  postaje sve teži zadatak, ali se upravo u tom udaljavanju od reprezentacije odigrava svedena naracija diskretno sugerisana nazivima radova (Oteta plaža, Čekajući pad, Zaludne klepetuše, Zalivanje bunkera, Život pod tepihom…) Prikriveni humor i (auto)ironija pokazali su se kao oprobani odbrambeni mehanizam, pre nego smernica za iščitavanje mogućih značenja. Otklon od jednosmernih  narativnih tokova upravo omogućava otvaranje  za nova i druga  učitavanja. Preobražaj  izvornih realiteta na slikarskoj plohi ne nudi očigledne i doslovne aluzije,  već  poziva i priželjkuje prisustvo posmatrača kao saučesnika u izgradnji višeznačnih interpretativnih modusa. Simbolički, ali i modularni potencijal  kvadratnih formi radova dalje provocira stvaranje hipotetičkih nizova ili stalno promenljivih, privremenih  struktura.

Izrazita  autorska individualnost Kristine Ristić, nezavisno  od  trenutnih  motivskih ili tematskih preokupacija,  u kontinuitetu  upućuje na osvešćeno prisustvo umetnika kao pojedinca u aktuelnim društvenim okolnostima. Ta pozicija, koliko god izolovana ili nemanifestno  angažovana,  jednako ubedljivo govori o potrebi  za građenjem nekih novih individualnih utopija makar i na ostacima onih kolektivnih, odavno potrošenih u prošlom vremenu.

Sanja Todosijević, ist. umetnosti

Tekst objavljen povodom izložbe ,,Uvek drugi znaci” u galeriji B2 u Beogradu, januar – februar 2019.