Pomen savremenosti a priori uvodi u vrednosnu vertikalu binarne opozicije, jer sugeriše posledice svojevrsne obavezanosti vremenom. Ne isplati se ignorisanje žive sadašnjosti. Po automatizmu ono izvodi mimo glavnog toka, usporava i umrtvljuje negde van optimalnog ritma. Kao da osvešćenje o savremenosti suočava sa razlikom između dinamičnih, pokretljivih i vitalnih, te statičnih, okoštalih, umrtvljenih. S jedne strane su vesnici promene, novog životnog oblika, stvaralačke aktivnosti, dok su s druge usnula lica, pasivni posmatrači, fiksirani subjekti. Time se usred savremenosti oživljava drevna suprotnost Heraklita i Parmenida. Utisak je da je trijumf Efežanina potpun. Sve teče, poučava nas on, zato se valja držati struje, toka, biti saglasan sa ritmom postajanja. Zalutali u vremenu udaljeni su od vrednosti kojima se valja rukovoditi. Otuda neminovno dospevaju u fatalan nesporazum sa načinom razmišljanja koji je u vremenu uvrežen i dominantan. Elejac ne veruje u kretanje, u promenu forme, za njega dinamika i pokretljivost ne znače doslovno ništa. Ne veruje u priču o neprekidnom određivanju novog težišta svih stvari. lpak, savremeni Parmenid zna da utabane staze smrtnika traže bliskost s vremenom samo zato što ona ništa ne zahteva od njih. Na Rafaelovoj fresci Atinske škole, Elejac je podigao jednu nogu na kamen, dok drugom čvrsto stoji na Zemlji. Marković je jednu skulpturu ostavio na tlu, dok je ostale stavio na sto.

Mnoge je ona oblike utisnula, sebe samu je varirala na bezbroj načina. Nema smrti, nema uništenja, nema propadanja, nema moći ništavila. Sve su to samo halucinacije, puki privid čiju cenu plaćaju svi koji trče za vremenom.

Dragan Prole
(povodom izložbe “HERAKLIT/PARMENID sve se kreće ništa se ne kreće”,
Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine, 2021.)

Grafičke refleksije Lazara Markovića

Novosadski grafičar Lazar Marković jedan je od onih umetnika koji kontinuirano i strasno istražuju u domenu medija kojim se bave. Ovaj, inače dokazani, realizator klasičnih grafičkih postupaka kojima se ustanovljava vidljiv ravnotežni odnos tehnea i poesisa, konstantno nastoji da ,,zađe” u nutrinu medija, da iznađe inovacijske procedure, da se izrazi ,,u proširenom polju grafike”. U takvim nastojanjima on često dospeva do graničnih područja grafike, do pozicija u kojima je teško prepoznavati poreklo i karakter tog medijskog proširenja. Markovićev repertoar je veoma širok: on u procesu realizacije koristi svojevrsne ready made elemente, igra se sa formatom štampanog polja i samog lista, koristi nekonvencionalne podloge za štampu, ponovo otiskuje već upotrebljavane i pomalo zaboravljene novinske klišee, multiplicira matrice, reciklira telefonski snimljene fotose, primenjuje ,,loše” fotografije, koristi mogućnosti Fotošop intervencija , manipuliše mogućnostima kompjuterskog printa i sl. Ono što opravdava svu tu raznolikost jeste jasnoća i čvrstina konceptualnih postavki, te koherentnost ostvarenih sadržinsko-formalnih elemenata koji odista doprinose jasnom čitanju  svih umetnikovih poruka, poduka, naznaka, zaključaka… Jednostavno, grafika j e za ovog umetnika ekskluzivna mogućnost filozofiranja na temu sveta i umetnosti, u okruženju u kojem se tranziciona kriza pretočila u stanje, u egzistencijalni kontekst.

I ovom izložbom Marković nam se predstavlja kao grafičar posebnih interesovanja i stavova. Opsednut odista jedinstvenim izgledima venecijanskih odsjaja, umetnik je u nekoliko navrata snimao večnu igru talasa i uzbudljivih refleksija. Jednostavno, umetnik je ,,pustio” prirodi, da svojim autentičnim ritmovima, svojim kretanjem koje je istinski dijalektičko, formira arabeskne ,,motive” njegovih grafika. Postupak snimanja j e jednostavan – umetnik se usredsređuje na karakteristične titrave refleksije na površini zatalasane vodene površine. Pri tome Marković izbegava bilo kakvu evokaciju prizora, njemu nisu prepoznatljivi motivi realnosti. No, nikako ne treba zaboraviti: fotografija u svojoj suštinskoj konotaciji taj otisak stvarnosti nosi kao neizbežnu elementarnost. Uostalom, upravo ta činjenica Markovićevoj apstrakciji potvrđuje opravdanost, ,,ukorenjenost”, autent ičnu zasnovanost. Zbog toga slika koju beleži/stvara Lazar Marković ima svoje dijalektičko poreklo i značenj e. U tom smislu treba posmatrati i shvatati prizore ovih grafika. lako ih je umetnik sveo na primarno dejstvo autohtonih likovnih elemenata (linija, boja, forma , ritam, kompozicija , plastička struktura…) one u vlastitoj strukturi ,,čuvaju” svoje prirodno poreklo. lzoštravanjem kontrasta, naglašavanjem linija i njihovih izohipsičnih zaokruženja, drastičnim isečkom, potenciranjem iii smirivanjem bojenih odnosa i kolorističkog tonusa – ovaj umetnik stvara ,,svoju” motivsku konstituciju definisanu ubedljivom grafičkom, tehničkom i tehnološkom realizacijom. Sve to u ovim printovanim slikama – definisanim simultanim prepletima umetnikove fantazije i ekspresije – rezultira umnoženim plastičkim i metaforičkim vizuelnim značenjem. Polazeći od fragmenta prizora iz prirode – on je likovno-grafičkom transpozicijom dospeo do personalizovanog izgleda jednog novog sveta . U ovim listovima postoje asocijacije na neku drugu, čudesnu, geografiju. lstovremeno, u ovim grafikama se, skoro ubedljivošću citata, evociraju prizori akcionog apstraktnog slikarstva – što u Markovićevim grafikama osnažuje utisak modernističke artificijelnosti… U svakom slučaju, grafičar Lazar Marković je ovom serijom radova dosegao autentičnu čistotu svog grafičko-likovnog iskaza i, istovremeno, svom posmatraču otvorio široke prostore univerzalanih značenja i tumačenja.

Sava Stepanov
(povodom izložbe u „Centru za grafiku i vizuelna istraživanja AKADEMIJA”,
Fakultet likovnih umetnosti Beograd, 2013.)