…Kombinovanjem različitih grafičkih tehnika, umetnica stvara celinu koja savršeno korespondira sa predstavama. Pomoću svedenih likovnih izraza, Milena kao da naglašava odsustvo svojih likova. Oni uglavnom nemaju lica, oni su pre arhetipovi nego konkretne osobe…

…Njene predstave i teme se izvlače iz unutrašnjeg sveta predstava i prezentuju u jednom čvrsto utemeljenom spoljašnjem svetu. Radove možemo posmatrati i kao svojevrsne „lične ikone” u jednom veoma širokom i raznovrsnom kontekstu, gde se njihova vizuelnost ni u jednom trenutkune dovodi u pitanje, već se istražuje sama promena značenja, ali ne na nivou predmeta, već na nivou shvatanja.

…Milena svojim najnovijim radovima pravi svojevrsnu sintezu uz jedan veoma zanimljiv način izražavanja i prezentovanja koji ujedno spaja i kombinuje tradicionalne i moderne elemente. To su sada celine koje nude novi pogled na stvarnost i jedno humanije poimanje odnosa čoveka i mikrokosmosa u savremenom svetu.

…Na ovim radovima se posebno primećuje ženski rukopis i senzibilitet, jedan poseban osećaj, skoro poetski suptilan, sa kojim Milena prilazi svakoj grafici. Čitanje ovih radova nameće korelaciju sa pop-artom i ideologijom popularne kulture, ali čisto na fenomenološkom planu, jer Milenine predstave možemo posmatrati i kao lična iskustva, male intimne ispovesti. Na izvestan način to je njena strategija preživljavanja i obračuna sa velikim svetom.

…Milena se u svojim radovima ne fokusira na sam predmet i materijalni plan svojih objekata, već na određena perceptivna iskustva i na dileme koje one izazivaju. Ona tako teži prodoru u etičku svrhovitost pomoću određenih simboličkih i metaforičkih značenja u kojima nevinost njenih predstava nije ideološke prirode, već egzistencijalne.

Saša Janjić

(deo uvodnog teksta iz kataloga izložbe u Grafičkom kolektivu, mart-april 2011.)

Likovna istraživanja Milene Maksimović Kovačević, tematski osmišljena i realizovana u ciklusima, od najranijih kao što su Spavači do recentnih ostvarenja, posvećena su vizuelnoj projekciji kompleksnog unutrašnjeg habitusa Čoveka. Figurativnog prosedea, ovi zapisi o personalnim i opštim psihološkim i emotivnim stanjima, o identitestkim, rodnim i društvenim pozicijama, formulisani su po principu slojevitog harmonizovanja naizgled opozitnih principa. Stvaralačka preokupacija sugerisana i naslovom novih radova Folie à deux („Ludilo u dvoje“), odrednicom za fenomen iz domena psihijatrije, vidljiva je u beskonačnom nizu dualiteta čije „ludilo“ umetnica sublimuje u ideju jedinstva kao pozitivnog iskustva i ishodišta. Mada otvorene za interpretaciju po ključu naučne teorije i filozofskog koncepta, ove snažne vizuelne metafore nisu usmerene isključivo na ilustrovanje referentnog intelektualnog diskursa; njihovu vitalnost u inicijalnom-kreativnom i potonjem perceptivnom činu potvrđuje uosećavanje bazičnih iskustvenih, ljudskih, najintimnijih i osetljivih niti sopstva. Dualistički strukturisan svet, umetnica na formalnom i simboličkom planu predstavlja pre svega odnosima muške i ženske figure, a njegovu složenost i unutrašnju dinamiku ističe poigravajući se varijabilnim kompozicionim rešenjima. Fokusiranog ili odsutnog pogleda, likovi u meditativnoj atmosferi deluju kao da vode neme razgovore; prizor koji se može čitati i kao savremena interpretacija renesansne teme Sacra Conversazione. Statičnost simetrije u pozicioniranju tela oživljena je repetitivnim postupcima neretko preklapanja punih volumena sa umnoženim i koloristički akcentovanim konturama, odnosom celovitih i fragmentisanih motiva i/ili površina samog otiska i iluzijom titravog optičkog efekta koji deluje kao vizuelni eho. Iako sa dozom nadrealističkog u kolažnom postupku jukstaponiranja i preplitanja motiva, efekti tenzije, bučne ekspresije i oštrih rezova/grubih šavova izbegnuti su zahvaljujući prepoznatljivoj suptilnosti i suverenom umeću kojim umetnica materijalizuje grafički otisak. Upravo ta naglašena taktilnost površine, osobena ovom autorskom rukopisu, stvara utisak uslojavanja fragilnih prozirnih opni koje poseduju moć blagotvornog učinka, dobijajući pritom novu vrednosnu dimenziju usled pandemije kovida koja je gotovo dovela do stigmatizovanja i zabrane dodira kao osnovnog vida kontakta i senzitivnog iskustva… svojevrsni stvaralački odgovor na aktuelni vapaj za „samo malo tog ljudskog dodira“ (B. Springstin).
O ikonografskom bogatstvu Mileninih grafika svedoče i fragmenti bestijarijuma, organske forme i anatomske zabeleške koji deluju u sinergiji sa citatima ikoničnih predstava iz istorije umetnosti. Materija i duh, biološka datost i kulturno nasleđe postavljeni su u istu semantičku ravan i bez hijerarhijske podele po značaju skupa ispisuju veličanstvenu odu životu i punoći njegovih oblika i cikličnih promena, rađanja i nestajanja. Pa tako linearno klupko nalik kapilarnoj mreži na jednoj grafici se transformiše u treperava krila Đotovih anđela na drugoj, potom u penušave vrhove Hokusajevih talasa i dalje u beskraj mogućih metamorfoza. Nije li toj ideji nesagledivih nizova-relacija-procesa u univerzalnom poretku stvari bliska i poetika jednog živog kadra u filmu Stalker, čuvenom delu Andreja Tarkovskog, gde se u plitkoj barskoj vodi ukazuju krhotine raznih predmeta, novčića i detalj reprodukcije Gentskog oltara van Ajka? Nalik magičnoj opseni i snoviđenju, figure u ovim grafičkim celinama se pojavljuju i iščezavaju na površini lista, one su vizuelizacija višeglasja govora i šapata. Upravo je Virdžinija Vulf, jedan od autora koji su u modernoj književnosti afirmisali pripovedanje po modelu paralelnih tokova svesti, u liku Orlanda pomirila dva pola u jednom telu – “Different sex. Same person”. Može se reći da i Milena Maksimović Kovačević, shodno svojim stvaralačkim uporištima, u korpusu svakog pojedinačnog dela suočavanjem polova, a u najširem mogućem smislu tog pojma, nudi viziju lepote i spoznaje koja se ostvaruje kroz preispitivanje, usaglašavanje i jedinstvo u raznorodnosti.

Miroslav Sapundžić, istoričar umetnosti
mart 2021.