Milica Lojović u kompozicijama koje su neka vrsta prostorne slike pokazuje interesovanje za istraživanje materijala i istraživanje efekta slike u prostoru. Njen primarni fokus u radu je oblikovanje slike-kompozicije kao prostornog crteža. 

Nabori materijala koji izlazi sa površine u prostor asociraju nas na rana istraživanja ruskih avangardista – na shvatanje da je prostor sam element likovnog oblikovanja. Kompozicije Milice Lojović ne zadržavaju međutim rigidnu strukturu konstruktuvističkih radova, u njima su upravo svedenosti i oštrini forme suprotstavljeni vividna boja i kvalitet materijala. 

Korišćenjem tkanine koja se savija, pada, koju je teško kontrolisati, umetnica upućuje na još jedan aspekt svog rada – na pokušaj da se ovlada fluidnošću odnosno da se ona iskoristi da kontrolisanim struktuiranjem dobije još više na izražajnosti. Ovu izražajnost posebno naglašava jarka boja koja je odabrana kao kontrast zagasitim nijansama crne – obično umetnica bira crvenu, plavu, žutu, zelenu – čime ove prostorne strukture dobijaju likovni kvalitet i zbog čega ih možemo zvati prostornim slikama. 

Sam postupak njihovog nastanka uključuje i još jedan sloj rada a to je performativni. Posmatrajući slike ne može se izbeći misao o fizičkom prisustvu umetnice u procesu nastanka, ali i misao o telesnoj akciji koja disciplinuje materijal. Istraživanja Milice Lojović pokazuju da kombinovanje različitih pristupa u biti crteža dovodi do neočekivanih likovnih ishoda koji kombinuju sada već tradicionalne ideje inkorporacije prostora u sliku sa savremenim inter i transmedijskim pristupom likovnom izražavanju.

Ana Simona Zelenović

“Mora da se početno umetnost iskazivala kao čarolija, magija; umetnost je bila instrument rituala. Prema najranijoj teoriji umetnosti, teoriji grčkih filozofa, umetnost je mimezis, imitacija stvarnosti.” Suzan Sontag

Radovi Milice Lojović upućuju na transponovanje „apstraktnih“, minimalističkih prostora radikalne arhitekture u prostore doživljaja – još jedan način preobražaja umetnosti u sam život. U ovom slučaju, za svoj iskaz izabrala je prostor koji otelotvoruje utopijski san i nimalo ne podseća na poznatu sredinu. Ali nije nam stran, naprotiv. 

Milica lomi i mehanički gužva površinu slike. Površine koje se dodiruju čine linije koje, kao svojevrsna mapa, služe da čitamo sliku. Na njenim slikama nema dubine, nema ni visine, ali nekako sve je prisutno. Ne postoji pozadina, već neka vrsta nepropustljive koprene koja podseća na vrtoglave morske dubine i apstraktne zvedane visine. Ispitivanje ponašanja površine kao i uvek u slučaju slika M. Lojović, dovodi je do nekog prizora, taj prizor je zapravo utisak identifikacije  sa slikom u vidu zida koji se može dodirivati i ’pipkati’ po slojevima, pukotinama. Ovaj prizor dopunjuje i osećanje prenapregnutog delovanja sila koje je Lojović postupkom rada pokrenula. Odnos izazvanih i fiksiranih energija sabijenih u slojevima struktura i oslobođenih od kolorističkih i gestualnih partija slike, svedeno na plavu, crnu i crvenu površinu, zapravo je dovode u stanje pred autorazaranje, pred pucanje duž linija sudara njenih unutrašnjih energija.

Narušena ravnoteža kompozicije njene slike i neravnopravni odnosi velikih i malih nabiranja smirena je srazmernim rasporedom sila u tim poljima koje uravnotežavaju njihov međusobni odnos. Time je slika Milice Lojović dovedena u stanje prostornog delovanja uskomešanih sila koje izazivaju izvesnu nelagodnost pred neizvesnošću šta će se zapravo sa njom dogoditi u nekom sledećem trenutku.

U današnjem repertoaru teorijskih diskursa, mogućnosti za raspravu o prošlosti i sadašnjosti su ograničene. U prvom redu, reč je o jeziku traume. Živimo u svetu u kojem  smo svi nečim  traumatizovani. Prisustvo prošlosti u sadašnjosti najćešće se prikazuje figurom traume, no takvo prikazivanje je u najmanju ruku nezanimljivo. 

Milica svojim radom kaže da je slika i stvarnost, na koju se ona odnosi, jedinstvena logička struktura. Na njenim slikama nema šarma slučajnosti, zavodi nas smirenom namerom i govori  da je slika veza nas i stvarnosti. Da bi se slika odnosila na stvarnost, odnosno na moguće stanje stvari, mora imati nešto zajedničko sa tim stanjem stvari. Nameće se ideja sličnosti, obično slika liči na ono  što predstavlja.  

Savo Peković