„REFLEKSIJA RAVNI“

Miona Marta Marković

Misao i redukcija su dva teorijska pojma u kojima prepoznajem koren Mioninog izraza. Oni se dalje usložnjavaju, šire, produbljuju, nadopunjuju, prepliću i podstiču, poprimaju nove niti i podrazumevaju unutrašnja stanja bića, ali u krajnjoj vizuelnoj predstavi ostaju jednostavni. Sama činjenica da proces Mioninog stvaralaštva nije zasnovan na viđenom, na podražavanju nečega iz  memorije viđenog, već predstavlja jedno putovanje, istraživanje kombinacija koje dovedu do novih vizija, vizuelnih kompozicija koje nikada ne mogu da budu iste, svedoči o aktivnim misaonim procesima koje se dešavaju u trenutku crtanja ili slikanja.  Pošto misao nikada nije sama, kao ni završena, nego je živa i aktivna i pokreće čula, tako i proces stvaralaštva u toj korelaciji daje novonastale oblike, a međusobni odnos mnoštva novih formi praktično stvara vizuelni efekat koji se nastavlja u oku posmatrača.

Sadržina je iza vizulenog, unutar oblika i njihovih odnosa i zato se pored njih ne može samo ovlaš proći, več razmisliti šta nam te međusobne kombinacije poručuju, o čemu govore. Možda se može uporediti i sa rečima, odnosno sa konstrukcijama priča od reči, jer svaki pojam podrazumeva više vizija koje proističu iz onoga kako pisac uspe da dočara atmosferu onoga što želi da kaže. Sa druge strane, to mogu biti i note, odnosno kompozicije koje kombinuju note i svaka je za sebe i zvuči drugačije. Tako i Mionini vizuelni oblici unutar sebe koncentrišu senzibilitet svojstven umetičkom biću, a kompoziciona celina priča vizuelnu priču.

Zašto se oni pojavljuju kao dvodimenzionalni i plošni? Zašto je prostor indiferentan i zašto je primetna vizuelna redukcija? Koji umetnički diskurs dominira u kompozicijama? U odgovorima na ova pitanja može se analizirati umetnički izraz Mione Marte Marković, i to posmatrajući pojedinačno svaku kompoziciju. Svedoci smo da se umetnička praksa već duže vreme ne dešava pod okriljem jednog dominantnog meta-diskursa, već u mnoštvu dominantnih diskursa, diskurs-atmosferi, o čemu svedoči Mionino stvaralaštvo.

Istraživačka strana njene umetničke ličnosti vidljiva je u atmosferi apstrahovanja sadržine koja sa vidjivog prelazi u nevidljivo, u konceptualno, atmosferu koja se krije u odnosima  među samo donekle geometrijskim oblicima i kombinaciji sa drugim vizuelnim znacima. Sa druge strane, u suptilnosti pristupa konstruisanju kompozicije može se tražiti paralela sa naizgled naivnom dečjom igrom satkanom od primarnih čula. I iz spoja ova dva stanja nastaje potreba za izrazom koja se pretvara u specifičnost njenog vizulenog jezika.

Biljana Jotić, istoričarka umetnosti

(deo teksta iz kataloga izložbe „Refleksije ravni 2.0“, BLOK Galerija, Beograd, septembar 2021.)

Krst i raskršća Mione Marte Marković

Potencijalno bez ograničenja u svojim ishodištima, oštro suprotstavljen egzaktnosti prirodnih, fizičkih procesa na kojima, paradoksalno, mora da počiva, opažajni proces postavlja posmatrača pred najteže pitanje svake zamislive semiotike uopšte: kada, pod kojim uslovima, u kom kontekstu, forma neke supstancije poput “učeno bojene površi” [1] zahteva da bude primarno opažena kao realnost, odn. forma te supstancije same, a kada kao plan izraza nekog značenja (modaliteti opažanja α i β u Ekovoj semiotici, [2])? U dilemama karakterističnim za rani period savremene apstrakcije (up. [3]) ovo pitanje mora da je razdiralo sve koji su se našli na putu od savlađivanja veštine apstrahovanja prirodne forme ka čistoj geometrijskoj apstrakciji i konačnom ishodištu u Maljevičevoj ne-objektivnosti. Ne čudi onda što značaj ovog problema sugeriše, sasvim prirodno, njegovo ispitivanje u domenu simbola preopterećenih kulturno-istorijskim značenjem, kao što je krst: samo takve forme, kada postanu simboli, mogu da podrže bespreglednu referencijalnu i značenjsku širinu koju im njihov istorijski kontekst nameće. Igra boje i trougla, kruga i kvadrata, s jedne strane, možda obezbeđuje širinu neophodnu za estetičko i epistemičko ispitivanje reda i ravnoteže [4], dok s druge strane svaka apstrakcija krsta u okvirima naše civilizacije nameće prethodnu duboku dekonstrukciju i rekonstrukciju tog univerzalnog simbola. “Crni krst” iz 1927 jeste eho “Crnog kvadrata” iz 1915, i verujem da je redosled važan, da je veliki majstor znao da se prvo mora osloboditi [5] značenja lakše forme kvadrata pre nego što će pokušati da oslobodi težu, opterećeniju formu krsta.

Polazište slikarstva Mione Marte Marković u ciklusu “Krst kao savremeni simbol” nalazimo u samom središtu ove univerzalne problematike. Iako njenoj apstrakciji prethodi elaborirana istorija, njeno stvaralaštvo je eruptivno i neplanirano u ovoj savremenoj egzegezi krsta. Odlikuje ga savršena intuicija i kontrola kolorita, a kao potpis na povelji poštovanja prethodnim istraživanjima Markovićeva ostavlja fascinantno otkriće sasvim nove strukturalne forme razlaganja krsta, ono danas toliko retko, novo otkriće u domenu detaljno proučene geometrijske apstrakcije u umetnosti. Krst Markovićeve, koji se nalazi u kontinuitetu sa prvobitnim otkrićem te strukturalne forme u njenom prethodnom ciklusu geometrijske apstrakcije “Refleksije ravni”, gde je rešenje ispitivano u ravni, elementarnije i manje opterećeno semantičkim, zato je prepoznatljiv i upečatljiv već na prvi pogled, noseći specifičan identitet, upravo poput krsta Maljeviča ili krsta Miodraga B. Protića. O tome da je umetnik svestan težine simbola čije granice ispituje svedoči i činjenica da je kolažiranje, često prisutno u “Refleksijama ravni”, jedva prisutno u novom ciklusu: poigravanje sa odlukama o tome da li predstavljeno zahteva interpretaciju ili ne se u “Krstu” u potpunosti premešta na teren boje i forme. Tek dva manja formata kolažiranjem povezuju ovaj ciklus sa prethodnim. Taj prelaz u stvaralaštvu Markovićeve je spontan i moguć zahvaljujući upravo prelazu u kretanje prostorom krsta već prepunom istorije, simbolike i misticizma, iz kretanja jednostavnijim i lakšim prostorom interpretacija u ravni, gde je istraživanje zahtevalo dodatne semantičke elemente.

Dominantno vladanje bojom, ta markantna odlika stvaralaštva Markovićeve od samih njenih početaka, je sredstvo kojim se najdirektnije istražuje pitanje granica interpretacije u ovom savremenom razlaganju krsta. U istorijskoj perspektivi, kao da u njenom delu svedočimo prolasku kroz, ili povratku iz Maljevičevog ne-objektivnog krsta (ne-simbola na granici interpretacije) ka posmatraču čiju percepciju sada zapljuskuje razigran, savršeno balansiran kolorit, kompleksnosti kakvu samo zrelost i odlučnost u izrazu mogu da kontrolišu. Pitanje značenja ili prihvatanja forme prima facie je tako otvoreno na još složeniji način, zagonetka učinjena još dubljom: enigmatičnost zato u potpunosti prožima njen rad. Na širok raspon kompozicija, od onih u kojima se ogleda ceo spektar do “monohromatskih” valera (fluorescentnih!) narandžaste, žute, ružičaste, zelene i drugih – autorkine do sada najčistije apstrakcije – mapiran je neverovatan emotivni raspon koji njeno delo emituje. Svako platno u ovom ciklusu tako jeste i njemu imanentno raskršće, pokazivač ka ostalim, svedočeći o otkriću pravog sistema, jednog samosvojnog jezika, nove gramatike u umetnosti geometrijske apstrakcije, snage i kompletnosti kakve retko srećemo pred ovako dubokim izazovima sa kojima se stvaralaštvo Markovićeve suočava. Njen odgovor, definitivan i zaokružen, tek posmatrača i kritiku uvodi u prostor enigmatičnog, raspirujući radoznalost da se kroz njegov doživljaj traže rešenja za lavirinte koje je ovim ciklusom podigla.

Dr Goran S. Milovanović

(tekst kataloga izložbe „Krst kao savremeni simbol“, Atelier DivArt, Beograd, maj 2022.)

[1] Đorđo De Kiriko, “Sećanja iz mog života”, Službeni glasnik, 2009 (1962).

[2] Umbero Eko, “Kant i kljunar”, Paideia, 2000 (1997).

[3] Anna Moszynska, “Abstract Art”, Themes & Hudson, 2020 (1990).

[4] Wassily Kandinsky, “Point and Line to Plane”, The Solomon R. Guggenheim Foundation, 1947 (1926).

[5] Kazimir Maljevič, “Kubizam, rušilac ideje stvari”, u “Bog nije zbačen” – Sabrana dela, Plavi krug, Logos, 2010.

Miona Marta Marković / Refleksije ravni

Treperava polja Mioninih slika se samorazlažu i nanovo uređuju u pravilne rasporede na način kako se i nagoveštaji novih misli rastaču i usaglašavaju na uvek nove načine, onda kada sistematično i divergentno mišljenje započne svoj put. Sukobi i pomirenja površina, boja i tekstura bivaju razigrani a opet likovnom logikom nizani u nameri da budu pomno iščitavani, izazivajući koncentrisano traženje paterna. Krajnji zaključak da je Mionina kompozicija u svom nastajanju razvučena od veoma jasno promišljenog do sasvim slučajnog niza i nenamernog reda, raznosi prenapregnutost pažnje i dovodi do stanja opuštenog mira. Saznanje da je u umetničkoj igri sloboda osvojena tek kada se odstrane suvišni postupci i prekomerni elementi, doprinosi olakšanom doživljaju dela i novom miru u traženju bazične ideje.

U takvoj redukciji ne nedostaje niti biva suvišan niti jedan element, odnos ili postupak. Samodovoljne svedenosti u nepredvidivim alternacijama navode autorku da se u procesu promišljanja postepeno udalji na bezbednu udaljenost sa koje, u tihom miru i spokojno, krene u očekivano naredno istraživanje. Kao i mnogo puta pre, sasvim opravdano, umetnički proces biva na kratko zaustavljen u vakuumu koji, kroz samoanalizu u dobrodošlom mraku inkubacije,  prethodi svakom novom umetničkom izrazu.

Šta bismo drugo mogli i očekivati nakon što je Maljević ogolio emociju u formi kvadrata i kruga nego da se okrene arhetipskom simbolu krsta? Slično pročišćenje najavljuje i Miona. Naspram krsta, pročišćenog i veličanstvenog, dubina estetskog i širina duhovnog komuniciraju sa posmatračem na višem i istovremeno, prisnijem nivou.

Tatjana Dimitrijević, akademska slikarka

(tekst kataloga izložbe „Refleksije ravni“, Galerija SKC-a, Beograd, decembar 2021.)