APSOLUTNO VIRTUOZNO
Od spoljašnjeg do unutrašnjeg
Miron je desetak godina dosledno sprovodio u delo jednu likovnu ideju da bi je na kraju zaokružio, da bi je učinio relativno konačnom. Bilo je to putovanje od sebe do svog likovnog junaka, do njegovog portreta. Bila je to igra preobražavanja autora kao homo ludens-a. A sve je počelo kao nesvesno treperenje slikarevog unutrašnjeg sveta i provokacija njegove imaginacije. Pouzdana je pretpostaka da su slike najpre rađene spontano, dugo i strpljivo. Sa unosom različitih motiva, kao polazišnih tačaka, prepoznaje se diskretno stanje svesti koje je vodilo ka razgradnji – destrukciji strukture i jezika klasične slike iz žanra portreta. Bila je to jedna neobična forma fragmentacije i suptilnog razlaganja slike. Njen dominantan motiv ukazuje na portret kao ljudski lik, na njegovo ontološko i umetničko polazište, ali i na njegov otklon od etabliranog likovnog iskustva. “Model”, fotografija čoveka nasumice pronađena na internetu, opstaje u izrazitoj metamorfozi. Na početku, gde je «model» bio polazište, ali dovoljno, umetnik je bio daleko od sagledavanja celine. Ona je morala da se pronađe. Valjalo je da se do nje stigne. Tako posle razgradnje, slika doživljava nadgradnju. Insistiranje na ponavljanju vertikalno postavljenog platna pokazuje nove izražajne mogućnosti portretske slike. A to što su sve one rađene u istom formatu (50×40 cm) i istoj tehnici, ulje na platnu, obznanjuje autorovu likovnu estetiku, koja ne odustaje od skladnosti i harmonije, čak i uprkos svemu šta se zbiva u samoj slici i u njenoj fakturi. To je naročito prepoznatljivo i u završnoj fazi ove stvaralačke avanture u kojoj je Miron skoncentrisan samo na jednu skicu – opštu za sve slike, koja se ponavlja i varira na različite načine, ali u estetskom i tehničkom smislu pouzdano i sugestivno multiplikuje. Tako slikar, na kraju, stiže do jednog oblika konstruktivizma kao tvoračke poente, u kojoj nalazi pribežište u specifičnom klasičnom ili gotovo neo-klasičnom likovnom jeziku. Slikar je na taj način došao do toga da je portret i identitet slikanog, od neke vrste opadanja, razgradnje i depersonalizacije, stigao do svog ishodišta i demistifikacije.
Likovi iz ličnih dokumenata, pasoša, policijskih dosijea ili možda logoraških dokumenata − slikanih u crno beloj tehnici, plošnih i bez ikakve dubine, puno puta preslikavanih i preštampavanih i u toj formi, dospelih iz prošlog vremena do današnjeg trenutka i vremena slikanja, dalje dovodi do likovne akumulacije i mentalnog taloženja. U pitanju su dezerteri životnih okolnosti kod kojih je verovatno uvek dolazilo do raskoraka između bića i postojanja. Zato ova završna celina po slikarevom ubeđenju i razmišljanju, ima svojsto anti-apoteoze. On ne gradi od njih bića sa božanskim i herojskim oreolom jer ne želi da ih lažno predstavi i da ih mistifikuje. To je izgleda bio razlog što se njihov identitet ne definiše, što se slika u tom segmentu ne izoštrava. Miron se umesto toga upustio u igru vizuelnog ili likovnog očaravanja. Krug je završen kao putovanje do sebe, apsolutno virtuozno. Angažovan na skriven i gotovo tajnovit način, Miron se duboko i suštinski razlikuje od bilo kojeg i bilo čijeg estetskog i estetičkog iskustva, naročito onog preovlađujućeg. On sledi svoju likovnu estetiku i neprestano preispituje svoje imaginarne i kreativne mogućnosti. Preispituje i sebe i svoj likovni svet. Uvek nov i uvek svoj, blizak je subverzivnosti i eksperimentu, ali bez promašaja. Tako i ovom izložbom potvrđuje važan iskorak u odnosu na svoje dosadašnje stvaralaštvo i ovdašnju likovnu modu. Fascinira njegov originalni likovni koncept, a možda najviše to što će probuditi i misao i osećanja gledalaca. A to kako se slika bavi slikom u njegovom stvaralaštvu, a naročito preispitivanje da li je u pitanju apstraktna slika ili nije, valja prepustiti likovnim kritičarima.
Ratko Božović
(povodom izložbe u Prodajnoj galeriji Beograd, jul 2015.)
