Top

MIRON MUTAOVIĆ

  |  MIRON MUTAOVIĆ

„IZA ZATVORENIH VRATA“

Maršal Allein

KOPAČI

ISKOPAVANJE

ATOMSKE TOPLICE

...I SVE JE GOTOVO

MILJANOVA SLIKA

GLAVA (BEZ NASLOVA)

FIGURA 1

FIGURA 2

PERSON

MIRON MUTAOVIĆ

(1973. Beograd) diplomirao je 1997. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Čedomira Vasića, dok je 1999. godine magistrirao na istom fakultetu. Izlagačku aktivnost započeo je serijom samostalnih izložbi u galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu (1995 – 1997). Jedan od osnivača umetničke grupe KEROZIN, poznate po radu u Muzeju avijacije i po zapaženim izložbama. Od 1999. godine je član ULUS-a. Izlaže samostalno i na brojnim grupnim izložbama u zemlji I inostranstvu (Bugarska, Austrija, Francuska, Španija, Japan, SAD…). Od 2005. godine radi kao profesor na Fakultetu Umetnosti Univerziteta u Nišu. Živi u Beogradu. 

Rekli su

APSOLUTNO VIRTUOZNO 

Od spoljašnjeg do unutrašnjeg

Miron je desetak godina dosledno sprovodio u delo jednu likovnu ideju da bi je na kraju zaokružio, da bi je učinio relativno konačnom. Bilo je to putovanje od sebe do svog likovnog junaka, do njegovog portreta. Bila je to igra preobražavanja autora kao homo ludens-a. A sve je počelo kao nesvesno treperenje slikarevog unutrašnjeg sveta i provokacija njegove imaginacije. Pouzdana je pretpostaka da su slike najpre rađene spontano, dugo i strpljivo. Sa unosom različitih motiva, kao polazišnih tačaka, prepoznaje se diskretno stanje svesti koje je vodilo ka razgradnji – destrukciji strukture i jezika klasične slike iz žanra portreta. Bila je to jedna neobična forma fragmentacije i suptilnog razlaganja slike. Njen dominantan motiv ukazuje na portret kao ljudski lik, na njegovo ontološko i umetničko polazište, ali i na njegov otklon od etabliranog likovnog iskustva. “Model”, fotografija čoveka nasumice pronađena na internetu, opstaje u izrazitoj metamorfozi. Na početku, gde je «model» bio polazište, ali dovoljno, umetnik je bio daleko od sagledavanja celine. Ona je morala da se pronađe. Valjalo je da se do nje stigne. Tako posle razgradnje, slika doživljava nadgradnju. Insistiranje na ponavljanju vertikalno postavljenog platna pokazuje nove izražajne mogućnosti portretske slike. A to što su sve one rađene u istom formatu (50×40 cm) i istoj tehnici, ulje na platnu, obznanjuje autorovu likovnu estetiku, koja ne odustaje od skladnosti i harmonije, čak i uprkos svemu šta se zbiva u samoj slici i u njenoj fakturi. To je naročito prepoznatljivo i u završnoj fazi ove stvaralačke avanture u kojoj je Miron skoncentrisan samo na jednu skicu – opštu za sve slike, koja se ponavlja i varira na različite načine, ali u estetskom i tehničkom smislu pouzdano i sugestivno multiplikuje. Tako slikar, na kraju, stiže do jednog oblika konstruktivizma kao tvoračke poente, u kojoj nalazi pribežište u specifičnom klasičnom ili gotovo neo-klasičnom likovnom jeziku. Slikar je na taj način došao do toga da je portret i identitet slikanog, od neke vrste opadanja, razgradnje i depersonalizacije, stigao do svog ishodišta i demistifikacije.

Likovi iz ličnih dokumenata, pasoša, policijskih dosijea ili možda logoraških dokumenata − slikanih u crno beloj tehnici, plošnih i bez ikakve dubine, puno puta preslikavanih i preštampavanih i u toj formi, dospelih iz prošlog vremena do današnjeg trenutka i vremena slikanja, dalje dovodi do likovne akumulacije i mentalnog taloženja. U pitanju su dezerteri životnih okolnosti kod kojih je verovatno uvek dolazilo do raskoraka između bića i postojanja. Zato ova završna celina po slikarevom ubeđenju i razmišljanju, ima svojsto anti-apoteoze. On ne gradi od njih bića sa božanskim i herojskim oreolom jer ne želi da ih lažno predstavi i da ih mistifikuje. To je izgleda bio razlog što se njihov identitet ne definiše, što se slika u tom segmentu ne izoštrava. Miron se umesto toga upustio u igru vizuelnog ili likovnog očaravanja. Krug je završen kao putovanje do sebe, apsolutno virtuozno. Angažovan na skriven i gotovo tajnovit način, Miron se duboko i suštinski razlikuje od bilo kojeg i bilo čijeg estetskog i estetičkog iskustva, naročito onog preovlađujućeg. On sledi svoju likovnu estetiku i neprestano preispituje svoje imaginarne i kreativne mogućnosti. Preispituje i sebe i svoj likovni svet. Uvek nov i uvek svoj, blizak je subverzivnosti i eksperimentu, ali bez promašaja. Tako i ovom izložbom potvrđuje važan iskorak u odnosu na svoje dosadašnje stvaralaštvo i ovdašnju likovnu modu. Fascinira njegov originalni likovni koncept, a možda najviše to što će probuditi i misao i osećanja gledalaca. A to kako se slika bavi slikom u njegovom stvaralaštvu, a naročito preispitivanje da li je u pitanju apstraktna slika ili nije, valja prepustiti likovnim kritičarima.

Ratko Božović 

(povodom izložbe u Prodajnoj galeriji Beograd, jul 2015.)

O IZLOŽBI MIRONA MUTAOVIĆA DEZERTER

Radovi Mirona Mutaovića nastajali  tokom poslednjih deset godina  deo su tri različita ciklusa  slika  objedinjena  postavkom u Prodajnoj galeriji ,,Beograd” pod nazivom Dezerter. U izloženim  radovima, kao i u svojim ranijim istraživanjima Mutaović polazi od klasičnog žanra – portreta, revidirajući tradicionalno shvatanje koje bi ga definisalo kao realističnu predstavu određenog ljudskog lika u funkciji reprezentacije. Ova specifična portretska koncepcija zadržava primarni formalni okvir, pa čak i format jednog klasičnog, ili ako bismo išli još dalje socrealističkog portreta, ali se prevashodno zasniva na prikazivanju različitih mentalnih ili psiholoških stanja otelotvorenih u likovima manje poznatih ili nepoznatih ljudi, anti-heroja ili žrtvi, voljno ili nevoljno izolovanih jedinki nepovratno izgubljenog identiteta koji se manifestuje u deformaciji, razlivanju ili na kraju potpunom odsustvu početnih formalnih svojstava. Ove kompleksne kompozicije, negde na pola puta izmedju ludičke igre i duboko mišljene autoironije, nastale su kao metafora kreacije koncipirane kao prikupljanje informacija iz područja nesvesnog, a proizvod su nasumičnog odabira pojedinih, već mnogo puta eksploatisanih i reprodukovanih, iz mora suvišnih vizuelnih senzacija pronađenih na internetu. ,,Mentalni imidži” kako ih je Miron jednom nazvao nastaju u neprekidnom procesu kolažiranja i de-kolažiranja gradeći specifične formacije koje se u različitim zatečenim situacijama ili novokreiranim kontekstima pojavljuju kao jedna od mnogih potencijalnih  rešenja na zidovima galerije. Ako bismo tražili formalne i idejne istorijske preteče ovih radova, morali bismo da priznamo da se oni nalaze na izvorno, ili bar na prvi pogled  suprotstavljenim stranama – jedna bi bila ona na liniji ekspresionizam-enformel-art brut, dok bi druga bila vezana za različite forme britanskih i američkih pokreta figurativne orijentacije – pop-arta, bad painting-a, umetnosti grafita i drugih. Ipak, čini se da bi  od većeg značaja za svaku buduću interpretaciju autorovog rada bilo  razumevanje ambivalentnog karaktera ovih radova koji se u svakom pojedinačnom slučaju dodatno naglašava  dinamizmom postavke.  Radovi uzbudljivih i neočekivanih formacija, bez obzira na pripadnost prošlom, sadašnjem ili progresivnom vremenu grade narative neograničene gestualne slobode i ubedljivog i beskompromisnog  umetničkog iskaza. 

Sanja Todosijević 

(objavljeno u NIN-u, 16.jula 2015.)

Iz ateljea

Umetnik kaže