Poetika Nađe Stamenović se fokusira na estetizaciju bola i patnje. U pitanju je posebna vrsta predstavljanja stradanja, ne samo u ključu njegovog erotizovanja, već prezentacije na tragu reklamnih spotova koji ukazuju na potrošačko društvo, infantilizaciju teskobe, predstave mučnog i visceralnog kao ‘slatkog’, prijatnog i ugodnog. Čineći tako, umetnica se koristi pojmovima smrti i ljubavi (frojdovskog odnosa Erosa i Tanatosa) na način koji ukazuje na potpunu dekontekstualizaciju ovih pojmova, njihovu izmeštenost i obesmišljenost. Krvarenje, bol, smrt, razapetost, disekcija, pre svega životinja koje asociraju na nežnost i pitomost, upućuju na promišljanje šireg društvenog konteksta u kome umetnica deluje i na jedan osobeni senzibilitet koji izlazi iz okvira postmodernog cinizma i kreće se ka meta-modernoj ironiji – u smislu, patnja i stradanje mogu u isto vreme biti banalni, komercijalizovani, ali i smisleni i autentični.

Boris Petrović

Miroslav Sapundžić: Prisutni ste više od 15 godina na savremenoj likovnoj sceni, a Vaš stvaralački koncept karakteriše skladna i postepena razvojna logika autorskog rukopisa prepoznatljivog po odnegovanoj grafičkoj likovnosti.

Problemski okvir radova kreće se od psiholoških mehanizama društveno-ekonomske matrice konzumerizma, vidljive u ranijem ciklusu Wedgwood, do osetljivog emocionalnog habitusa pojedinca, koji je u novijim radovima vizualizovan u (lajt)motivu zeca-žrtve. Može li se reći da je u svakom novom ciklusu radova za stepen više pojačana izražajnost u projekciji ljudskog nespokoja, anksioznosti, kompulzija i/ili dilema, bilo da se radi o personalnoj ili kolektivnoj sferi?

Nađa Stamenović: Sve je stavljeno pod mikroskop, sa svakim uveličavanjem stvari se jasnije vide. Mogu reći da osetljivo hodam po žici, lagano pojačavam pritisak i na taj način kroz godine se dešava neka vrsta prirodne dramatike skoro filmičnog razvoja. Zec u meni ili ja u njemu, teško je reći. Svakako je važan naglasak na autentičnom iskustvu kroz sublimaciju i intuiciju samog stvaraoca.

M.S: Vidljiva je namera da se primenom kontrasta, na likovno-plastičkom kao i semantičkom planu, postignu uzbudljivi efekti nalik šoku koji aktivira perceptivni i analitički aparat kod posmatrača: naizgled ljupki fragmenti tapeta i porcelana koji evociraju prizore komfornog vintage građanskog ambijenta delikatno materijalizovani u crtačko-grafičkom mediju i postupkom kolaža i veza… / uznemirujući prizori povređivanja, seciranja, prolivanja krvi i suza, vešanja, uboda, šava… Kako promišljate ove odnose, kroz antitezu ili komplementarnost, odnosno harmonizovanje suprotstavljenih elemenata?

N.S: Čovek kao takav prepun je kontradiktornosti, istovremeni sadista i mazohahista, noseći kantar za dobro i zlo, ali uvek u sadejstvu tih suprotnosti. Provokativno i šokantno, na mahove  uznemirujuće izaziva zavodljivu privlačnost. Interpretacije su mi uvek sudar jednog i drugog, sučeljavanje u nadi za koegzistencijom tih različitosti u korist kvaliteta i jasne poruke.

M.S: Narativni sloj dela krcat je simbolima, citatima i aluzijama na sakralnu ikonografiju. Da li je opravdan utisak da se ovi vizuelni elementi istovremeno mogu interpretirati i pozicionirati na širokoj skali od psihoanalize, teatralnog patosa i katarze do britke ironije i kemp estetike?

N.S: Ništa slikovitije ne objašnjava naše predstave mučeništva, stradanja i žrtvovanja nego li ideja globalne univerzalnosti religijskih simobola i njihovo tumačenje. Ti elementi pokrivaju široki spektar stanja i osećanja u mojim radovima uz primesu visoko koncentrovane estetike koja pak koketira sa sladunjavošću i kičom. Razapeti zec u svojoj preplašenosti i bespomoćnosti nasuprot grandioznom, raščerečen i ogoljen do krajnjih granica topeći svoje srce u idealnoj ideji o ljubavi u svim kontekstima. Suma sumarum, preko žrtve i kazne čovek se iz bola ponovo rađa.  Parafraziraću H. Milera gde kaže da čovek može živeti bez prijatelja, kao što može živeti bez ljubavi, pa čak i bez novca… Čovek može živeti samo od bola i patnje. Želim da kažem da ta dva naizgled neprijatna osećanja su fundametalno važna za samog pojedinca i njegov razvoj. O umetniku da i ne govorim.

M.S: Tragika savremenog doba intenzivirana je najnovijim iskušenjima pandemija, ratova, ekoloških i humanitarnih kriza… U kojoj meri je ovaj skoro apokaliptični scenario utkan u projekciju zeca kao oličenja perpetuiranog žrtvovanja? Da li se u tom kontesktu preispituju i pozicije, uslovi i mogućnosti stvaralačkog Ja, kao i kritički dometi umetničkog delovanja danas?

N.S: Koncept smrti i vaskrsenja koji se ciklično ponavljaju kroz mučeništvo i bol u svim njegovim fazama samo potenciraju i produbljuju problematiku. Kada sve svedete, crtež i njegova likovnost su baza, ono što dođe preko toga je obogaćenje na različitim nivoima. Smatram da današnji umetnik kao nikada do sad u istoriji ima mogućnost za kritički osvrt i markiranje svih nuspojava civilizovanog društva ili pojedinaca. Opet s druge strane kritika, pa i ona umetnička može zvučati pretenciozno. Pre bih to nazvala u mom slučaju opservacijom i konstantnom introspekcijom. Svi moji radovi nastaju iz ličnog preispitivanja i samokritike, a onog trenutka kada sebe postavite kao subjekta analize, pa čak i dela društva, dajete mogućnost drugome da se poistoveti sa sličnom ili istom problematikom. Na taj način podižete nivo umetničkog doživljaja sa „kritičkog“ na emotivno – psihološki i empatički.

April 2023.

Izložba pod nazivom „Čas anatonije“ Nađe Stamenović predstavlja prikaz decenijskog opusa umetnice čiji radovi kritički referiraju na relevantna pitanja današnjice. Zato je i koncipirana kao svojevrna mala retrospektiva, presek i uvid u jedinstven umetnički svet čije su teme i vrednosti predstavljene u tri medijske celine: crteži, grafike i objekti.

Nađa Stamenović je umetnica mlađe generacije, obrazovanje je stekla na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je završila i umetničke doktorske studije, kod mentora Milete Prodanovića 2015. godine. Kao pripadnica subjektivnih, intimnih umetničkih narativa, ona analizira, promišlja i, kako sama ističe, „sa dozom konstantne sumnje“[1] gradi osoben svet umetnosti. U opštoj situaciji, u kojoj se nalazi savremeno društvo,  bez stabilnih i jasnih kriterijuma, umetnost je sve sve više subjektivistička. Ona postaje prostor, kako to ističe Burio[2], gde se „proizvode“ nova značenja, ispituju društvene, ekonomske, kulturne, identitetske (rod, klasa) vrednosti. Napušteni su tradicionalni disciplinarni okviri, u korist disperzivne haotičnosti, gde su na delu pomeranja, ispitivanja, recikliranja mnogostranih društvenih diskursa. Umetnost predstavlja polje svojevrsne estetizacije i reorganizacije svakodnevnog života, ljudskih odnosa, istorijskih i zatečenih vrednosti.

U tom kontekstu stvara i Nađa Stamenović, a naziv ove izložbe metaforično zaokružuje polje njenog delovanja i potrebu da otkriva,  analizira, „secira“  svet oko sebe. Umetnica istražuje i problematizuje odnose i veze između sopstvenih unutrašnjih procesa i različitih registara kulturno-istorijskih i egzistencijalnih vrednosti. U svojim crtežima, specifične, efemerne intimnosti, umetnica kombinuje materijale i tehnike, razmešta epohe, zaokružujući celinu koja se tiče istraživanja ženskog identiteta. Radovi su izvedeni kombinovanom tehnikom crteža i kolaža, čime je umetnica uspostavila vezu između sopstvenog, ličnog i opšteg, univerzalnog narativa. Kolažnom strukturom, koju čine novinski isečci iz starih magazina i časopisa, i minucioznim crtežima daleke, nostalgične atmosfere, umetnica potcrtava i  afirmiše pitanja prošlosti, genetske kodove i simbole iz prethodnih iskustava. Krhkost prošlosti čitamo u centralnom motivu žene, dodajući zatim  i motive: kreveta, veza, velova, časovnika, jastuka, jorgana…

Njihovim ponavljanjem, umetnica naglašava trajanje i niti koje povezuju prošlost sa današnjicom, spajaju ličnu i kolektivnu memoriju.

Kolažiranjem pomenutih motiva, dalekih prostora i njihovim pozicioniranjem u polje savremene vizuelnosti, autorka tematizuje odnose dve realnosti, u čijem je centru žena, njenu ulogu i mesto. Ona je konkretni marker društvenih odnosa, kućnih poslova, statusnih položaja i drugih odrednica. Dekomponovane i postavljene u nove kontekste, unutar samog prostornog rasporeda i kompozicijskog tretmana, umetnica stvara imaginarne prizore, prepune simbola i asocijacije na arhaične odnose i vrednosti, ali mnogo više na danšnji subverzivni svet, okrenut ka njihovom brisanju i zanemarivanju. Otuda, fragilnost i intimnost ne reafirmišu samo prošlost i tradicionalne vrednosti, već stvaraju umetničke (nad)realnosti koje dokazuju i duboku svest o globalnim procesima i sveukupnim dešavanjima koja nas okružuju.

Recentni radovi na temu portreta, nastavljaju prepoznatljivu ikonografiju  Nađinih crteža, sa  očiglednom namerom na fokusiranje i preciziranje motiva. U pitanju su ženski portreti preuzeti iz starih ženskih magazina. Umetnica pribegava krupnom, monumentalnom planu (dimenzije radova su 124 x 169 cm), koji time zadobija posebnu  vrednost. Naime, fokusom na arhaična lica žena, interpretiranih kroz savremeni, transparentni, interaktivni kontekst, umetnica pokreće niz ontoloških pitanja sopstva, identiteta, (ne)promenljivih veza i odnosa između prošlih i današnjih vremena. U dobu tehnološke i formalne „jednostavnosti“, sveopšte dostupnosti i vidljivosti, dešava nam se gotovo paradoksalni nedostatak empatije i humanosti uopšte. Umetnica nas ovim portretima vraća na tradicionalne matrice, akcentujući ideju povezivanja i preispitivanja stvarnosti. Ona sama ističe da su ti portreti između učiteljice i učenice, prostori povezivanja unutrašnjeg, diskretnog stanja i spoljnih struktura, odnosno objektivne stvarnosti. Možda će u njenim radovima neko pronaći i eskapistički poriv i ideju „bega“ od trenutka u kome živimo, ali se pre to može nazvati jednim aktivnim i samosvesnim umetničkim stavom. Nađa Stamenović je zaokupljena istraživačkim narativom, gde se „u sadašnjosti odigrava jedan tajni susret arhaičnog i modernog“[3]. Takav odnos potvrđuju i  objekti i simboli koji prate i povezuju sve njene radove, poput jajeta, na kome su iscrtani instrumenti, igle za šivenje, religijski simboli, crveni krst i drugo.

To su simboli i signature arhaičnog, koje predstavljaju tačke mentalnih varničenja i „čvorišta jedne vremenske mreže“[4], u kojoj se povezuju dva konstrukta, prošlosti i sadašnjosti.

Nađa Stamenović zaokupljena je još jednim diskursom naše stvarnosti, koji se odnosi na fenomen potrošačkog i konzumerskog načina života. Njen doktorski rad problematizuje u svojoj osnovi „temu ljudskih životnih apetita i zadovoljenja istih kroz razčlanjivanje, seciranje u metaforičkom smislu, prikazano kroz objekte svakodnevne konzumacije, gde glad biva preobražena u umetnost serviranu na tacni ili metalnom poslužavniku. Stvarna hrana, kao i veštačke/krpene zamene simbolično su prikazane kroz divljač (jelene i zečeve), kontrasti grubog i finog, pribora za sečenje naspram krhkog Wedgwood porcelana, tanjiri umazani tragovima životinja, stvarnost pomešana sa fikcijom, surovost povezana ružičastom mašnom“.[5] Kroz grafiku, crtež, a često i njihovom simbiozom, ona svetu jasne estetike i čiste vizuelnosti dodaje ironične slojeve.

Na ovu seriju radova nastavljaju se najnoviji crteži pod nazivom „Lovačke igre“ (Hunting games), koji sofisticirano i pedantno referišu na ekonomsko – tržišnu paradigmu današnjice. Rad se sastoji od crteža na kojima se nalaze  ovalni okviri, gde su smeštene scene iz lova i ubijene životinje (zečevi i veverice). Tematski, u svojoj osnovi rad se bavi već pomenutim kontekstom ljudskih apetita i zadovoljenjem naših svakodnevnih potreba, kroz metaforu lova i ubijanja životinja. Svojim radovima, kako sama ističe, autorka otvara bazična pitanja smisla današnjeg čoveka: kuda idemo i šta želimo.  Specifičnim likovnim vrednostima, u svom radu pravi još jedan metaforički iskorak, koji se reflektuje u boji, čiji nežnoroze i crveni tonovi sugerišu privid iza kojeg se dešavaju sve naše banalne „igre“.

Nađa Stamenović je umetnica koja kroz novo iščitavanje prošlosti tretira aktuelne teme današnjice, potvrđujući činjenicu da su umetnost i umetnici jedna od najvažnijih odbrambenih linija, „preko koje se prelamaju suštinska egzistencijalna pitanja“.[6]

Suzana Novčić, istoričarka umetnosti

(predgovor u katalogu za izložbu „Čas anatomije“, Narodni muzej Kraljevo, 2019.)

[1] Personalana komunikacija, februar, 2019.
[2] Ana Vujanović, Umetnost nasuprot i nakon autentičnosti, 2012.
http://www.antijargon.tkh-generator.net
[3] Jovan Čekić, Studije savremenosti,  Savremeno kao eksperimen, 2013.
http:// www.studijesavremenosti.org
[4] Isto
[5] Nađa Stamenović, Wedgwood, Beograd, 2012.
[6] Andrija Filipović, Delezova i Gatarijeva teorija umetnosti, Beograd, 2014.
http://eteze.arts.bg.ac.rs