Tajna prirodnih procesa i protoka energije koja drži nevidljivu arhitekturu stvarnosti može se spoznati isključivo spuštanjem kroz spiralu sopstvenog bića. Ovaj proces je uvek nevidljiv i prvi korak u njemu je intuicija, ona mora biti glavni vodič u potrazi za razumevanjem sveta kao celine. Ta vaga, balans, ravnoteža između racionalnog i intuitivnog razdvaja tragaoca za istinom od onog ko nabasa na njene segmente ili se samo očeše o istinsku spoznaju ali ona na njemu ne ostavi nikakvog traga. Minimum koji je potreban upravo u ovom radu jeste svesnost procesa i razumevanje prema sopstvenoj intuiciji.

Najveći procenat rada Nemanje Vučkovića je upravo u onome što Aristotel naziva svetom ideja, u nevidljivom i duhovnom, samim tim jedini način da se čista ideja prenese u stvarnost jeste putem apstrakcije. Svaka figuracija bi bila suviše kontaminirana postojećim da bi mogla da odgovori na vrstu zadatka koju autor postavlja pred sebe kada započinje rad na slikama koje vidimo u ovoj seriji radova. Ova platna sa svojim nevidljivim kodom vode posmatrača od unutrašnjeg početka ovog procesa, putem lične spirale umetnika i spuštaju se do suštine njegovog bića. Njihov redosled je nemoguće utvrditi racionalnim posmatranjem i analizom jer za svakog posmatrača će biti drugačiji i stvaraće drugačiju sliku celine zavisno od onog sveta koji pojedinac u sebi nosi. Ova introspekcija omogućava svakom da krene na sopstveno putovanje kroz ovu zbirku radova i dosegne dubine oslobađajuči svoju intuiciju i emocije bazirane na vizuelnim nadražajima i redosledu koji sam bira.

Pročišćen kolorit i široki potezi govore o slikarstvu trenutka i direktnom komunikacijom sa sopstvenom inspiracijom. Slojevito građenje slike pripada onom drugom delu autorovog pristupa, o promišljenom i intelektualnom pristupu kojim lagano gradi materiju. Kada bismo napravili poprečni presek u tim slojevima bi poput arheologa pronašli faze u razmišljanju koje su dovele do finalnog dela. Ova dualna priroda autora prilikom stvaranja upravo podcrtava njegov narativ i filozofski pristup slikarstvu.

Prelazak sa slike na sliku, uzimanje dela za celinu, samostalno izdvajanje segmenata i izmeštanja dela iz vremena i prostora otvara neograničene mogućnosti u alhemijskom smislu za dobijanje jedne više vrednosti. Umetnik u ovom slučaju to radi na svoj način prema svojim mogućnostima i potrebama ali otvara tu mogućnost i za posmatrača dajući mu potrebne elemene da od njegovih radova sazida svoju sliku realnosti. Upravo iz ovog primera možemo da vidimo nerazdvojivu unutrašnju prirodu čoveka od nevidljivih prirodnih zakona. Na sličan način nastaje i sama slika, poput biljke ili potoka ona dobija svoju formu pod brojnim uticajima koji su promenljivi. U ovom slučaju menja ih intuicija ali oni i dalje funkcionišu po prirodnim zakonomernostima ili u ovom slučaju besprekornoj slikarskoj tehnici koja ima svoja unutrašnja pravila. Poput cveta slika se otvara ispred autora i samo naizgled njen razvoj tu staje ali naprotiv, kao i kod prirodnih elemenata njen razvoj se nastavlja u očima posmatrača, bez obzira što ona ostaje netaknuta po završetku, njena forma, intenzitet i život se menjaju kroz različite kontekste i uglove posmatranja. Slika nastavlja svoj život i tempo promene poput živog organizma, uvek po pravilima tvorca i onog nevidljivog dela unutrašnjih procesa. Korespodencija između prirode (dela) i posmatrača (duha) je neprekidna i ostaje zabeležena poput genetskog zapisa. Svako delo nosi u sebi niz pogleda koji su do njega dospeli. To posebno može da se oseti u galeriji ili muzeju. Slika na početku izložbe i na njenom kraju neće biti ista i protokom vremena će se menjati. Upravo iz tog razloga je umetnost večni proces. Stalna neophodnost za nastankom nove slike je potraga za čistoćom misli i unutrašnjih nadražaja umetnika koji ga pokreću, da prenese čistu emociju, čistu misao, jedinstvenu i svoju. Ovi procesi su naravno obostrani, ni sam posmatrač neće biti isti nakon prolaska pored samih radova, time svaka izložba pravi veliku promenu u njenom posetiocu i naravno u svakom umetniku. Uzajamnost i stvaranje ove velike promene je osnova istorije umetnosti ili makar onoga što u njoj ostaje. Iskrenost duha i radoznalost intelekta je ono što gradi svaki od ovih radova pojedinačno u potrazi za posmatračem koji će ih u sopstvenom duhu osloboditi granica onoga što nazivamo realnim svetom.

Dušan Zlokolica, istoričar umetnosti
Povodom izložbe „Tajna prirodnih procesa”, Kuća legata, Beograd, maj 2021.

Nemanja Vučković, pripada mađoj generaciji umetnika, u osnovi je liričan slikar, raskošnog kolorita gde svaki oblik sagledava, objašnjava, osvetljava, razvija iznutra i iz vani. Poslednji ciklus slika svodi na asocijativno pejzažno hromatski, prestavljeno imaginativno, a sa druge strane raskošni kolorit u boji je invencija samog umetnika. Ne gleda se apriori u bogatstvu rečnika u njegovim motivima, već u njegovoj sposobnosti za varijacije, da određeni problem rešava na više načina. Istina da Nemanja Vučković je par exellence efektivan slikar, ali obično se misli da su majstori varijacija racionalno-duhovni tipovi. To nije tačno. Nemanja je efektivan slikar u najboljem smislu reči. Emocija je vodilja u njegovom slikarstvu.

Bez sumnje, Nemanja Vučković pripada slikarstvu fovizma i ekspresionizma, stilski i izraženo izvire iz njega. Reč je o umetniku, gde svojim potezom obojene površine, strukturalnom dominacijom, daje nam mogućnost da pratimo proces rada celosno, kao i slobodan-spontan racionalni koncept na dobro osmišljen problem kompozicije. Najnoviji ciklus je znatno razuđeniji po svom bojenom spektru, javljaju se različiti aspekti hladno-toplih tonova, koji se povezuju sa aspektima razrađenih širokih površina, od bitnih do manje bitnih oblika. Na novim slikama dominira momenat igre, širokih horizontala, propraćen dinamičnim pokretima. Svetlost nema svoje izvorište, no sveopšte prisutna, svetlost je upravo prostor u kojem taj svet svetlosnih mrlja svedoči svoje postojanje.

Dakle njegov opus je inspirativan predmet, njegova vizuelizacija sa snopovima robusnih poteza ili plastovima hromatskih tonova, kao i sa njegovom kontrolisanom linijom, potencira, izvlači bitno od najbitnijeg. To je pejzaž duše zapamćen iz njegovog detinjstva, gde njegovo slikarstvo zrači celokupnu dušu umetnika. Izvor njegovih nabujalih inspiracija neiscrpno blista iz dubine njegove duše. Ideja prenesena na velikim platnima, kontrolisana u boji, radosno osvetljena i stalno lirski prenešena. Njegova umetnost se razvija kao cvet iz pupoljka, a cvetanje je proces ljubavi i radosti pozitivne i kreativne energije. Ove slike ne samo što prikazuju, već i darivaju. Nećete od njih otići prazne duše, jer će vas dovesti do teskobne besanice, one su snoviđenja, tajanstvene i sa još toliko toga ispunjene mikrokosmičkim znakovnim zapisima.

Slikar daje nazive svojim slikama. Ali su ti nazivi produkt poetske imaginacije, oni sa slikama stoje u jednom komplementarnom odnosu, odnosu međusobnog dodira, ali ne i pune identifikacije onoga što se događa na slikama mladog perspektivnog umetnika.

Akademik Prof. dr Fehim Husković
Povodom izložbe „Slobodan let” Konzulat Ambasade Republike Srbije u Beču, decembar 2022.

Unutrašnje stanje uma je, kao što iz iskustva znamo i osećamo, promenljiva kategorija, i to u ne maloj meri. Retko kada je dužeg trajanja, najmanje se može govoriti o njegovoj statičnosti. Znajući sve ovo, u tom smislu i tim putem treba poći u traganju za razumevanjem ove kolekcije slika pod tim nazivom.

Kratkotrajnost jednog stanja uma, njegova promenljivost, želja da se ono što je moguće vernije iskaže likovnim sredstvima, to je ono što zahteva spretnost i brzinu u reagovanju, umešnost u nalaženju adekvatne forme i kompozicije, izbor koloristike koja će na najbolji način izraziti trenutno emocionalno stanje umetnika. S druge strane, kad govorimo s aspekta posmatrača, avantura odgonetanja i razumevanja realizovanih dela u stvari će biti njegov pokušaj da na verbalni i likovni izazov umetnika, analizom onoga što ima pred sobom, a ima završeni likovni iskaz, preuzme na sebe ulogu psihoanalitičara, onoga koji će biti u stanju da evocira emocije koje su samom umetniku bile podsticaj da nam ih saopšti likovnim sredstvima i načinom.

Dakle, s jedne strane imamo umetnika koji kaže to me je zabolelo, to me je užasnulo, to me je uplašilo, to me je razočaralo, oduševilo ili ushitilo, a s druge strane imamo posmatrača, koji je pozvan da prepozna sva ta duševna stanja i da ih, ako je u stanju, i sam proživi ili bar konstatuje. U prethodnom nabrajanju onoga šta sve može umetnika da pokrene na stvaralački akt, priznali smo u stvari da većina podsticaja dolazi iz spoljašnje sredine, iz onoga što nas okružuje, a okružuje nas priroda i okružuju nas ljudi. Oni nas mogu i užasnuti, i uplašiti, i razočarati, oduševiti ili ushititi.

Međutim, Nemanja Vučković ne slika prirodu onakva kakva je, iako se asocijativnim putem i do takvog zaključka može doći, ne slika ljude koji su zasigurno bili pokretači mnogih njegovih emocija, na njegovim delima nema figuracije, on slika svoje doživljaje. On ne slika ono što ga emocionalno pokreće, već nastoji da na platno prenese svoje čiste emocije. On beleži pulsacije svoje duše, slika eksplozije i implozije svoga unutrašnjeg svemira.

Postoji jedna povest iz stare Kine o slikaru Vu Tao-cuu, koja u različitim knjigama ima različite verzije, ali se u suštini svodi na isto. U verziji Lorensa Binjona iz knjige „Zmajev let“ ona ovako glasi: „Veličanstvena legenda o kraju Vu Tao–cua simbolično prikazuje na kakav se način doživljavalo slikarstvo: slika je kuća slikareve duše. Vu Tao–cu je slikao ogroman pejzaž na zidu palate, a car je, kada ju je video, bio izgubljen od divljenja. Vu Tao–cu je pljesnuo rukama. Špilja na slici se otvorila. Slikar je zakoračio u svoju sliku i nikada ga više niko nije video.“ Nemanjino slikarstvo i umetničko iskustvo podseća na Vu Tao-cua, samo na obrnuti način. Stari kineski slikar je ušao u svoju sliku i nikad se nije vratio, odnosno nikada ga više niko nije video. Za razliku od njega, Nemanja je izašao iz svojih slika. Izašao je sa svojim emocijama. Ako je zaista slika je kuća slikareve duše, a složićemo se da jeste, onda pred sobom imamo tridesetak kuća, pred čijim vratima nas očekuje sam umetnik. Pred svakom slikom isti umetnik. Samo na malo drugačiji način. Nemanja Vučković.

Zvonimir Kostić Palanski, književnik, skulptor, grafičar i teolog
“>Povodom izložbe „Unutrašnje stanje uma”,
“>Galerija savremene likovne umetnosti Niš, Paviljon u Tvrđavi, avgust 2017.