Slika kao put do unutrašnjeg (ne)mira

Nevena Mišković uzima slikarsku četkicu i seda ispred praznog platna. Ogromna tabula rasa. Prazna belina na koju će umetnica upisati slike svojih (o)sećanja i snoviđenja. Težnja da savlada ovaj prostor svaki put je sve izazovnija. Jasan crtež ljudske figure ubrzo smenjuje kičica koja odlučno prevazilazi granice prostora, vremena, svesti, te se do završetka dela, prodirući u samu umetnicinu podsvest,  gotovo raspada. Ostavljajući za sobom dlačice četkice u jarko obojenim površinama, Nevena u svakoj slici ostavlja i deo svog sopstva. Onaj deo koji je i najbližim prijateljima manje poznat.

Umetnica sama o sebi govori kao o otvorenoj, neretko nasmejanoj i optimističnoj ličnosti. Svako ko je poznaje, potvrdio bi isto. Ipak, njeno slikarstvo puno je brige, Nemira, Strahova i Vrtloga emocija kako i sama naziva radove. „Često slikam ono što sanjam“ reći će vam. „Da li smo mi ti koji se plaše ili su naslikani likovi materijalizovan strah?“, „Da li slika donosi nemir, ili se uz pomoć nje rešavamo istog?“, stalne su dileme ove umetnice. Na ova, mogli bismo dodati još jedno, možda ključno pitanje za razumevanje slikarskog stvaralaštva Nevene Mišković: da li je čitav ciklus: Čovek i (ne)postojanje prostora zapravo autoportret umetnice same, njena težnja da nađe prostor za izraz celokupne svoje ličnosti.

U svakodnevnom životu konstruišemo sebe u odnosu na vladajuće sisteme vrednosti i očekivanja sredine. Ipak, gradeći sebe u odnosu na druge, svako od nas skriva, odnosno potiskuje tragove svog identiteta, one koji se čine nepodobnim u zadatim socijalnim okvirima. (vidi: Vivijen Ber, Socijalni konstrukcionizam) Mnoge teorije i umetničke eksperimentacije 20. veka videle su upravo snove, koji su i Neveni osnovni pokretač, kao jedan od puteva ka nesvesnom, ka unutrašnjoj ličnosti. Iako su u početku opusa realni prostorni odnosi koje ljudske figure zauzimaju vidljivi i mogu se lako razaznati, vremenom se ovaj fizički prostor na slikama gubi stvarajući onaj znatno dublji – ovoga puta ne perspektivno, već emocionalno dublji – prostor u kojem umetnica ima mogućnost da izrazi i onu stranu sebe koju ne pokazuje na poslu ili u razgovoru. Ipak i u ovom prostoru umetnica se uspostavlja u odnosu na druge, pa su tako ljudske figure centralni motiv čitavog ciklusa. Ako su ove anatomski veoma precizne figure otelovljenje Neveninih misli, onda su boje koje od pastelnih, tokom nekoliko godina umetnicinog stvaralaštva, dostižu jarke, ekspresivne tonove koji vremenom nadglasavaju crtež, svakako izraz njenih jakih osećanja. Na svom stvaralačkom putu, ona svakako postaje sve hrabrija. Stoga se u početku stabilan, uokviren crtež, vremenom otvara ostajući nedovršen, dok simbolično bojeni tonovi i autorku navode na razmišljanja: „Zašto crveni akcenat na nosu? Da li je to krv ili crvenilo od sunca?“. Nesumnjivo, odnosi savršeno uglačanog naspram grubom, te jasnog naspram neobjašnjivom, maglovitom, veoma su bliski misli ove umetnice.

Predstavljeni aktovi, iako povremeno deluju kao puni erotskog naboja, čine se pre kao ogoljene, nereprezentativne predstave unutrašnjih osećenja, onakve na kakve možemo naići samo u dubini privatnog domena. Najzad, ovim otkrivanjem sebe u slikarskom platnu i oprostorenjem ličnih, skrivenih nemira, umetnica izgleda uspeva da pronađe ravnotežu, odnosno put ka unutrašnjem miru. Ona čak odlazi i korak dalje, izazivajući posmatrača da zakorači i sam na stazu samospoznaje: „Imena mojih radova samo su nagoveštaji, a svaki posmatrač upisuje značenja u nedovršene segmente slike.“

Milena Jokanović, istoričarka umetnosti, povodom izložbe Čovek i (ne) postojanje prostora, Galerija SKC Novi Beograd, 2018.