…La bicyclette… Olivere Inđić

Izložba fotografija “…La bicyclette…” koja je trajala do 30. marta predstavila je rad autorke Olivere Inđić, koja svoje analogne fotografije shvata kao „usporene i zaustavljene“ i dovodi ih u vezu sa kretanjem biciklom.
Dok razgovaramo o izložbi, autorka je u nedoumici da li da kupi novi ili polovni bicikl i objašnjava koje su prednosti, a šta mane različitih modela koje u međuvremenu isprobava i ispituje.
Podrazumeva se da je stigla na izložbu svojim starim bajsom koji želi da zameni, iz čega proizilazi ne samo opsesija, već i ljubav prema ovom prevoznom sredstvu koje postaje glavni motiv njenih fotografija. Izložba obuhvata oko 20 radova nastalih na području Holandije i Belgije i deo je beleški sa proputovanja biciklom.
Ovo kretanje smatra pozitivnim begom od savremenog digitalnog sveta koji svojom užurbanošću čoveka sputava da oseti sve ono, kako i sama kaže, „romantično i to u vidu korpi prepunih cveća ili onih u koje može stati više dece“. Svoj specifično topli pogled na svet autorka želi da prenese i na posmatrača pozivajući nas da obratimo pažnju na život „opipljiv i prepun mirisa“. Svojim fotografijama tera nas da se zapitamo zašto žurimo kad nas brzina nagoni da zaboravimo na vredne male stvari i svakodnevne životne radosti…

Jelena Micić i Žarko Aleksić
Tekst objavljen na portalu Centar za razvoj fotografije, 2012.

http://www.crf.rs/rubrike/izlozbe/6/2012/04/06/la-bicyclette___-olivere-indic.html

Portret umetnice Olivere Inđić: fotografije koje love beskraj

„Neverovatno mi je teško da lepo sklopim rečenice. Zato me i očarala ta moć slike, crteža, pokreta. Jednom sam napisala da mi je to tlo koje manje izmiče. Ne moram govoriti. Samo kao uvod, u ovu zbrku slova, koja sledi…” – Olivera

 

Vizura trenutka uhvaćenog u večnost

Pomenula sam kako su pojedini američki starosedeoci smatrali da fotografija krade dušu, te stoga nisu želeli da se fotografišu. Ipak, Olivera mi kaže da fotografije ne kradu dušu, već samo čuvaju svetlo i momenat. „Možda tu nešto malo pozajmi. Otme trenutak! I dozvoli mu da nastavi da živi.” Ljudi na njenim fotografijama plene posebnom energijom, što potvrđuje da je lepota u oku posmatrača. I ona sama objašnjava da savršeno ljudsko telo predstavlja nametnutu normu, koja u stvarnosti ne postoji, a duša, duša je, kako priča, ono što je lepo, i upravo ona pleni tom energijom. „Božanstveno telo i prljavština unutar njega neće pleniti dobrim nikada. Lepota je u čoveku samom i onom koji je prepozna. Volim rečenicu Fernanda Pesoe: ‘O que vemos, não é o que vemos, senão o que somos.’ (‘Ono što vidimo, nije ono što vidimo, već ono što jesmo.’) Možda ona najbolje opisuje naš odnos prema svemu.”

Šta će nam njene fotografije reći, a što je golim okom nevidljivo, objašnjava mi, zavisi od nas samih – od toga da li nam fotografija dovoljno otkriva ono što je nevidljivo brzini kojom hodamo. Dok se trudi da samo fotografiše, donekle, kaže, pokušava i da objasni zašto živimo, šta je smisao i razlog života. „Kroz svoje fotografije postavljam pitanja. Ponekad ljudi imaju različit doživljaj iste fotografije. Svakako, emocije, dobrota, ona unutrašnja lepota, utiču na krajnji izgled fotografije, inspirišu – utiču na sve. Bez njih ne bi ni bilo fotografije, crteža, muzike, umetnosti. Neke fotografije bude spokoj, neke mučninu, neke postavljaju pitanja, neke objašnjavaju.”

Moru je Olivera posvetila posebnu pažnju i u septembru 2018. napravila izložbu Marinizmi. Zanimalo me je šta je nju privuklo ovoj nepreglednoj vodi. Iza malo pravih reči koje mi izgovara, a koje oduzimaju dah kao i njene fotografije, krije se okean ideja, misli, novih radova i ljubavi, a ja jedva čekam da isplove na površinu. Zamišljam to veliko plavetnilo dok mi govori: „Voda i more me zauvek inspirišu. Kao dete išla sam na ronjenje i to mi je bio jedan savršeni svet. Nema govora. Reči su zabranjene i tu ste sami. Voda guta reči. Mnogo sam crtala i crtam more i stene, a sada ih i fotografišem. Pozajmila sam reč Marinizmi (iako ona postoji i u drugom smislu) od Slobodana Tišme. Njegova knjiga to neizmerno i bezmerno more pomalo lovi, kao što i ja pokušavam. Ti Marinizmi se nastavljaju…”

Pitala sam je koliko je za njene radove bitna svetlost i na koji način se poigrava sa njom kako bi dočarala određenu osobu ili prostor, na šta mi odgovara da je svetlost neophodna jer ni bez nje nema fotografije, crteža, ni života. Sve zavisi od trenutka i prostora, a ona neretko beleži upravo onako kako zatekne atmosferu. Simpatično mi dodaje – „čini mi se, svetlost se poigrava sa mnom.” Oliverina kamera neretko je privučena lepotom i snagom prirodnog i životinjskog sveta, a dragi ljubimac, pas Ćićo, uvek je u krajičku ovog fotografskog srca. Dok je inspiriše život, polazi joj za rukom da sačuva uspomene sa putovanja, ukuse, mirise i atmosferu, kojima odišu njeni pejzaži. Objašnjava mi: „Možda se nekad uskladimo prostor, vreme i ja. Ne znam koliko mi uspeva…”

Ne usklađuje se Olivera samo sa prostorom i vremenom, već sjedinjuje i svoje posvećenosti ilustraciji, oslikavanju murala, crtanju, ali i pozorištu. Sve se one stalno prepliću. „Pre nekoliko godina sam bila delić pozorišne predstave Čarobni lavirint čula u Kardifu. Krenula sam kao neko ko pomaže oko scenografije, onog vizuelnog dela. A nastavila kao ona koja govori svoju priču tokom predstave. Kao dete, a i kasnije, išla sam kod Zorana Čalije u atelje. Mislim da je on početni i glavni „krivac” za preplitanje svega. Često smo boravili u domu za nezbrinutu decu, imao je pozorište Čarlinu. Slikali smo, sklapali scenografiju, da bi nas on sve posle ubacio u predstavu… U Sofiji sam takođe učestvovala na sličnom projektu pre koju godinu.”

Svestranost i interesovanja naše sagovornice dotiču i jogu, savremenu igru, balet… Ove aktivnosti je, kaže, neverovatno dopunjuju i oplemenjuju. Uče je kada nešto treba da se oduzme, a kada da se doda, inspirišući je i pomažući joj da fotografija ili crtež malo bolje „dišu”. Tako i pronalaze put do njenih umetničkih radova, umetnosti, koja se, kako i sama objašnjava, neprekidno menja, dok kao nepromenljivo obeležje „ostaje ona naša emocija, zbog koje nas prepoznaju.”

 

Lena Sudar

Razgovor sa Oliverom Inđić objavljen u Magazinu “Sensa”, 2019.

https://sensa.mondo.rs/budjenje-duse/inspirativne-zivotne-price/a15289/Portret-umetnice-Olivere-Indjic-fotografije-koje-love-beskraj.html?page=3

Razgovor Olivere Inđić sa Mirjanom Bobom Stojadinović za Radio Beograd 2, povodom izložbe “21/ marinizmi.. Dream on” u galeriji Camera Obscura, 30. avgust 2021.

https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/4493615/dnevni-magazin-kulture.html

(42’45’’ – 47’03’’ )

Olivera Inđić: Fotografije su kao i crteži »mini dnevnici«

 

Olivera kaže kako reči nisu njeno polje i kako se bolje izražava vizuelno, mada moj utisak je da je svojom pričom i te kako upotpunila i zaokružila pozitivan prvi utisak koji sam o njoj stekla listajući njene albume sa fotografijama. Olivera je diplomirala slikarstvo na likovnim umetnostima, ona pravi fantastične fotografije, slika, bavi se jogom i pedagoškim radom, a sve što radi boji svojim veselim, radoznalim, nomadskim duhom koji ne miruje. njene fotografije, crteži i avanture otvaraju mnogo interesantnih tema, a ja se nadam da sam ovim intervjuom uspela da prenesem barem delić njene posebnosti.

Teodora Kovrlija: Pregledanje tvojih albuma sa fotografijama je pravo uživanje i odmor za oči, a komentari na fotografije i objašnjenja često nisu ni potrebna. Kada si počela da dokumentuješ svet oko sebe?

Olivera Inđić: Hvala. Beskrajno me raduje ako je tako.

Ne znam kad tačno. Sećam se da sam na ekskurzijama u osnovnoj školi uvek nosila neki tzv. „idiot“. I uglavnom sam se vraćala sa fotografijama životinja. Nije bilo moguće shvatiti šta smo obilazili. Sva ta zdanja, spomenici, lokacije… ali životinje su bile glavne. Svi kučići i pačići su bili zabeleženi.

I drugarica i ja smo beležile lagano sve naše avanture. Tu je bilo zilion eksperimenata sa filmom i preklopima. Marina i Olja u prvom planu, a onda shvatite da negde u daljini, neke mrve se naziru na istoj fotografiji. To smo opet nas dve na drvetu. Radost.

 

T.K.: Fotografi su prirodno otvoreni i spremni da istražuju svet oko sebe. Da li fotografi drugačije vide svet i primećuju stvari koje drugim ljudima promiču? 

O.I.: Ne bih rekla da samo fotografi drugačije vide svet. Oni ga beleže svetlom i nekim specifičnim crtežom. Svi smo različiti… verujem, da svako ima neko svoje ,,vidno polje“.

Volim misao Fernanda Pesoe „O que vemos, não é o que vemos, senão o que somos”.

– Ono što vidimo, nije ono što vidimo, već ono što jesmo.
Nije dobro prevoditi, izgubi se ta poetika. No, to je smisao. Tako je i u fotografiji.

 

T.K.: Kada odlaziš na neku novu lokaciju da li ideš „potpuno pripremljena“ ili dopustiš da te intuicija vodi?

O.I.: Ne mogu se pripremiti. Ne znaš šta te očekuje.

 

T.K.: Šta je ono po čemu najviše pamtiš mesta i svoja putovanja?

O.I.: Po mnogo čemu. Po ljudima i njihovim pričama, očima. Mirisima, prirodi, arhitekturi, muzici. Skrivenim prostorima. Tajnama. Običajima. Često je u sva ta putovanja upleten i rad sa prijateljima, decom, te je to ono što ostaje. Pravljenje scenografije u 4 ujutru u Istanbulu, oslikavanje murala u Mardinu, branje grožđa u Švajcarskoj… Koliko tu ima priča.

 

T.K.: Da li si sklona da se više puta vraćaš na ista mesta i iznova otkrivaš skrivene dragulje ili svako novo putovanje vidiš kao šansu za novom avanturom na novoj lokaciji?

O.I.: Volim da se vraćam na ista mesta, a volim i nove lokacije. Postoje oni prostori, kojima ćete se uvek vraćati i koji vas neizmerno inspirišu. Ne moraju biti nešto glomazni, bitno je da imaju duh i priču koja vas vuče njima.

 

T.K.: Budući da smo se u ovom broju velikim delom posvetili avanturi i avanturistima, interesuje me koja je bila do sada tvoja najveća avantura?

O.I.: Avantura je svaki dan! Sada mi se mešaju svi događaji iz Turske…

Avantura je bio mural u Mardinu usred političkih izbora. Velika avantura. Pomešana osećanja, deca iz Sirije, Mardina..sa svih strana. I simboli svih religija, priča. Tada smo morali i da menjamo u nekim delovima boje na zidu jer su se preklapale sa bojama određenih zastava. Dokle sve ide u besmisao…

Avantura velika je bio susret sa ajkulom, u nekoj petnaestoj godini. Kad mislite da možete svuda. Drugarica i ja u kanuu, tamo gde ne treba. I spašavanje koji će deo Boke pamtiti.

Avantura je tri dana vozom do Lisabona, avantura je tri dana kombijem do Engleske, avantura je biti sam u vozovima Rusije.

Avantura je spavanje na krovovima Mesopotamije. Nisu to samo putovanja… Zaista, avantura je svaki dan.

 

T.K.: Da li radije biraš analogni ili digitalni aparat za rad, i koju opremu koristiš?

O.I.: Volim film i analognu fotografiju. Ima to neko čarobno svetlo, taj trenutak koji zauvek ostaje na filmu. I opipljiv je. Intimniji. Drugačije razmišljam sa filmom. Digitalni aparat ima opet nebrojeno svojih prednosti. No, što bi Imre Szabo rekao, kad bi oči mogle da fotografišu!

 

T.K.: Koliko pažnje posvećuješ obradi fotografija i gde su granice po tvom mišljenju?

O.I.: Ne obrađujem fotografije previše. Naročito one sa filma. Samo toliko da ih pripremim za štampu. Veličina, ako treba za koji stepen samo okrenuti, jer često mi padaju na jednu stranu…a imam taj slikarski pogled…ništa ne sme da pada, ravnoteža. Nema granica sada… U jednom trenu čini mi se da prestaje da bude fotografija i postaje nešto sasvim drugo. Kada se pretera.

 

T.K.: U čemu pronalaziš inspiraciju za svoje fotografije? Koji su to umetnici, fotografi i iskustva najviše uticali na tebe i oblikovali te u osobu kakva si danas, da li si imala nekih uzora tokom svog odrastanja?

O.I.: Inspiraciju pronalazim upravo u svakom danu. Prirodi. Vazduhu. Kretanju. Nedavno sam odgovarala na slično pitanje pa ću ponoviti šta sam tada rekla.

Ima previše fantastičnih umetnika, da bih birala sad. Inspirisana sam velikim slikarima, piscima, muzičarima, fotografima.. Svima onima koji hodaju blizu, čija dela i život su jaki, iskreni, magični. Previše bi oduzelo reči ovde da pišem o njima. Jedna lista, onako nasumična: William Turner, Sebastiao Salgado, Hugo Pratt, Josef Koudelka, Martin Munkacsi, Roberto Innocenti, Alfred Stieglitz, Wenders, Tarkovsky,Herzog, Vittorio de Sica, Sergio Larrain, Sally Mann, Andre Kertez, Eugene Delacroix, Fernando Pesoa, Slobodan Tišma…. beskonačna lista. I verujem da sam nekog ko mi je jako bitan, izostavila ovde. I opet Hugo Pratt i Corto Maltese, i Sebastiao Salgado.

 

T.K.: Tokom godina napravila si mnogo fotografija, ali imaš li neku koja ti je posebno draga i koju prati interesantna priča o njenom nastanku?

O.I.: Svaka fotografija ima neku interesantnu priču. To vam je kao sa crtežom. Kada uzmete nešto što ste nacrtali pre više godina, vrati vam tu emociju, događaj, osećaj. Sve su to mini dnevnici, samo ispisani drugačije. Prva fotografija na koju sam pomislila, ima jaku političku konotaciju.. te ne bih volela o njoj možda toliko. A sad… Možda bi to bila jedna sa Severnog mora. Neverovatno da osoba koju sam fotografisala, neizmerno podseća na mene. Ogledalo. I to sam shvatila tek kada sam razvila film i videla istu kasnije.

Tu su i konji Istanbula i čitavo to naselje.

Dve bake u kurdskom selu i njihov osmeh… Ufff, kakav je to osmeh!

 

T.K.: Holandiju si obišla na biciklu i fotografije odatle prikazala na izložbi „La bicyclette”. Koje su prednosti obilaska neke zemlje biciklom i kako si se odlučila za ovaj vid putovanja? Da li svet drugačije izgleda kada ga posmatramo iz perspektive bicikliste i sami biramo brzinu svog kretanja?

O.I.: Zapravo smo drugarica i ja putovale od grada do grada Holandijom. Nije to bila ona avantura spavanja u šatorima i slično tome. Imale smo bazu, iz koje smo se kretale svaki dan ka drugom gradu, mestu, obali, biciklima. Prednosti su neizmerne. Zaista osetite sav prostor, vazduh potpuno. Geopoetika na delu. A da treba da usporimo, svakako. Ne samo preskakati, preletati sve ono između.

Postoji jedna priča. Mnogo je volim. O Tuarezima. Jedan deo mi je zauvek ostao u sećanju. Kada došljak, navikao na gutanje vremena leti avionom do određene destinacije upita jednog Tuarega zašto hoda toliko, i zar mu to ne oduzima toliko vremena..? Potrebno mu je dve nedelje do iste destinacije, do koje on stigne za manje od jednog sata. Plavi čovek mu odgovara: „Zašto bi žurio, ako nemam šta da kažem onom koji me čeka tamo“.

 

T.K.: U serijama fotografija priče iz grada kao i onima sa balkana, pokazuješ crtice iz života običnih ljudi bez političkih konotacija, pronalaziš interesantne momente koji ljudima sa naših prostora bude emocije i podstiču ih na razmišljanje, pritom prepuštajući svakom posmatraču da učita vlastite stavove i ideje. Da li ti je ponekad teško da ostaneš „neutralna“?

O.I.: Upravo to. Ne volim mnogo da objašnjavam fotografije. Gube smisao. Onda su priče. A ne umem nešto dobro da sastavljam rečenice, u suprotnom bih bila pisac.

 

T.K.: Tvoje fotografije koje smo imali priliku da viđamo na različitim izložbama, samostalnim i grupnim, većinski su crnobele. Šta je to magično u crno-beloj fotografiji?

O.I.: Crno bele fotografije su jednostavne, svedene, svetlo je potpuno drugačije. Podsećaju često na grafiku, crtež. Mislim da je ponekad teško reći zašto nešto više volimo. Jednostavno, znamo da treba tako uraditi. Tu je i magija monohromije. Boje su čarobne, no ponekad odvlače pažnju.

 

T.K.: Opiši mi svoje iskustvo u radu sa decom i projekat oslikavanja murala? Koliko čovek nauči o sebi radeći sa decom i šta ti je najinteresantnije u tom procesu?

O.I.: Sa decom sam počela da radim još dok sam bila dete. Zaista čarobno. Držala sam deci iz doma časove crtanja i sve to zahvaljujući dragom Čarliju. Bilo je tu raznih radionica. Slikanje. Sve je nekako zvalo jedno drugo. Drugarica i ja smo držale kasnije radionice u Studenjaku, dok smo studirale… Potom je usledio mural na Kosovu, zatim u Beogradu, u školi internatu za decu oštećenog sluha, potom u Domu za nezbrinutu decu…

Oslikavanje murala sa decom smo započeli u Mardinu. Prvo su to bile jednostavne radionice. Pravili smo knjige, sveske u kojima su oni ispisivali, crtali svoje priče. Bilo je žonglerskih, pozorišnih igrarija i rad na zidovima i velikim panelima koji su kasnije korišćeni za predstave. Pre dve godine je bio prvi Murals Without Borders organizovan upravo u Mardinu. Uf, samo o tome bi bilo potrebno nekoliko strana. Sve vreme učimo o sebi, a sa decom oduvek volim da radim. Nekako su mi najbliži, najinspirativniji. Umorite se beskrajno. U istoj proporciji vam se i duh, srce nahrani. Sledi, beskrajno.

 

T.K.: Koji je najvažniji društveni značaj „murala bez granica“ (murals without borders)?

O.I.: Crno na belo, to bi bio jedan obojeni putujući, slikarski, obrazovni radost projekat sa idejom ravnopravnosti, jedinstva. A ono glavno, upravo dečija radost, igra i pravo na nju. Osmeh. Svet bez zastava i nepostojanje granica. (Mislim da sami murali iz Mardina, Mirana… govore najviše)

 

T.K.: Osim fotografijom, slikarstvom i pedagoškim radom, baviš se i jogom koju podučavaš u bhakti hub-u u beogradu. Kako si se upoznala sa jogom i kako ti je ona promenila život?

O.I.: Nije joga promenila život, samo ga je dopunila. Naučite malo bolje da dišete, u svakom pogledu.

 

T.K.: Možeš li da mi ispričaš kako su koncipirane radionice slikanja na vodi koje takođe organizuješ?

O.I.: Ebru je zanimljiva tehnika, sa kojom sam se susrela na istoku Turske, u Mardinu. Slikate na vodi koja sadrži određeni medijum, prah, specijalnim bojama za Ebru. Ma koliko tu ima da se igra, istražuje… Kasnije taj crtež sa vode prebacujete na papir. Otisak.

 

T.K.: Hvala ti na ovom razgovoru. Za kraj je ostalo da te pitam kako ćeš provesti leto, da li pripremaš neke nove izložbe i šta te trenutno okupira?

O.I.: Leto je radno i uz marinizme.

Pripremam izložbu koja će biti u septembru i sastavljam i rastavljam još nekoliko priča. Polako. Trenutno me najviše okupiraju ilustracije, biljke, fotografije i jedna buduća mural radost.

 

 

Teodora Kovrlija

Intervju sa Oliverom Inđić objavljen u Magazinu “Plezir”, 2016.

https://plezirmagazin.net/olivera-indic-fotografije-su-kao-i-crtezi-mini-dnevnici/