Umetničko eksperimentisanje Suzane Vulović kreće se nepredvidivim putevima. Percepcija koja nastaje iz njenog emotivnog imaginarijuma sledi čisti zvuk kovanog gvožđa i metalni zveket varnica zidane peći.

Ledeno hladni metal zaustavlja se u reci lavine aktivnog vulkana: Suzanina umetnost i njena snaga su u središtu, sakupljaju emocije, zvuke i vizuelne evokacije, snažno i neophodno. Razarajuća oluja obrušava se na svako platno, gušeći poput crnog katrana svaki tračak vazduha koji postoji u potki.

Kontrola je suvišna, samo pokretni haos može da dosegne njenu sintezu i njenu formu.

Boje su mračne, materija je suva, istrošena vremenom i mišlju: metafora što vrišti potrebu da sastruže prosti i krhki supstrat trošne stvarnosti.

Snažna potreba za delanjem i ženski ukus posmatranja tame čine je hrabrim istraživačem gole stvarnosti, nasilne i surove scenografije.

Tek posmatranjem unutar bezbrojnih nijansi najdubljih senki mogu izroniti boje. Tako se u tihom poštovanju može ući u senku, kako bi se osvetlilo ono što stvarnost krije i kako bi se izvuklo ogoljeno kucanje života u srcu sveta.

Vizuelne strukture sećanja Suzane Vulović

Mlada srpska umetnica Suzana Vulović je izrazit predstavnik apstraktnog ekspresivnog slikarstva. Slušajući svoja osećanja i emocije, umetnička i plastična sredstva vizuelne umetnosti, ona impulsivno donosi gledaocu svoja unutrašnja transcendentalna iskustva, osećanja i sećanja. Njena vizuelna šema dosledno se uklapa u deklarisani umetnički projekat „Struktura sećanja“.

U jednom slučaju umetnica stvara dinamične asocijativne slikarske strukture, kombinujući reljefne teksture sa kontrastima boja. U drugom slučaju vidimo planarne kompozicije, u kojima prevladava harmonija suzdržljivih boja u kombinaciji sa linijskijskim grafizmom. Prilikom kreiranja kompozicija kolaža umetnica demonstrira majstorsku kombinaciju linija, tačaka, različitih tekstura, autorskih fragmenata fotografija. Svaki kolaž poseduje umetničku i kompozicijsku prefinjenost, emocionalno ispunjenje.

Kompozicijski dobro osmišljeni metaforični crteži i kolaži karakterišu Suzanu Vulović kao zrelu umetnicu koja, posvećena plastičkim likovnim sredstvima, demonstrira dubinu figurativno-asocijativnog mišljenja. Stoga, ova autorka, čije delovanje je vidljivo u domenu ekspresivne apstrakcije, sigurnim korakom se pridružuje bratstvu najboljih predstavnika savremene nefigurativne umetnosti.

Volodimir Žiškovič

Viši naučni saradnik Odeljenja za umetničke studije Nacionalne akademije nauka Ukrajine

Lavov, 2019.

Sinteza između eksperimenta i postmodernističke misli

u iskustvu Srpske Umetnice Suzane Vulović

U poslednjim dekadama u  Evropi, savremena umetnička misao ili postmodernizam u nekim smerovima, imala je tendenciju da se pomera od opserviranja prirode do imitiranja realnosti na direktan način eksperimentišući kao jedan od najuzbudljivijih načina za ulazak u stvaralaštvo savremene umetnosti. Slavni španski slikar Pablo Pikaso je imao veliku prednost u transformisanju evropske umetnosti, od realizma, pejzaža i mrtve prirode do nove faze, zasnovane na apstrakciji i obnavljanju koristeći se raznim materijalima poput drveta, tkanine i papira, a to je ono što kritika naziva kolažom. Mnogi srpski umetnici imaju tendenciju da se koriste eksperimentalnim pristupima i upotrebljavajući razne materijale u kontekstu savremenog slikarstva.  Među njima, umetnica Suzana Vulović u svom apstraktnom slikarstvu predstavlja rezime svog iskustva i sočnost misli kako bi nas izmestila u izmišljeni svet, možda inspirisana fizičkom realnošću ili pak ambicijom mašte, ali umetnica transformiše sopstvena iskustva kako bi prezentovala svoj unikatan svat, kompozicijski zasnovan na sintezi materijala i formulisan u nove vizuelne okvire, svaka slika predstavlja naraciju o jednom detalju iz životne priče, i scene putovanja iz dalekog beskrajnog sveta.

Površinu, na umetničkim delima Suzane Vulović, karakteriše raznolikost napetosti, teksture, izviranja i izbočina koje podsećaju na površinu planete i topologiju njenih planina, ravnica, dolina, mora i reka, koje je umetnica implementirala koristeći se tkaninama, papirnim površinama, gazom,  fotografijom koju je umetnica snimila, pastom i bojom koje je preklapaju na površini njenih slika, kako bi se postigao dramatični efekat. 

Gledalac se pred umetnicinom slikom oseća kao pred zbirkom anegdota koje nam govore o sukcesivnim i promenljivim događajima, stranicama umetnicinog života, patnjama, težnjama i nadama, ona nam priča o sebi kroz svjevrsnu apstrakciju, neverovatni oblici na površinama njenih slika, njihove guste, istaknute i razlivene boje u dijalogu sa tkaninom, preklapajući se sa ostacima papira. Transparentnošću i isprepletanošću, gde su nove forme nepoznate, priča gledaocu priče prikazujući apstraktne scene, koje su rezime njenog umetničkog iskustva nakon perioda studiranja umetnosti.

Prof. Adel Abdel Rahman