Gradski pejzaž kao tema i motiv umetničkog stvaranja stara je koliko gradovi i svaka generacija umetnika kroz vreme donosila je svoje viđenje grada koje na mnogo načina reflektuje njihov odnos prema stvarnosti, umetnosti i društvu. Može se činiti da je na ovu temu sve već rečeno i viđeno ali nove generacije mladih umetnika kojoj pripada i Tamara Branković su tu da nas iznenade, začude i uznesu u svoju postmodernu viziju grada koja baštini najbolje od prethodnih epoha ali ipak nedvosmisleno pripada 21. veku.

Svaki nasumično izabrani deo Tamarinih radova može se posmatrati kao delo za sebe, kao apstraktna vinjeta, uzbudljiva igra boje i linije koja istražuje likovne odnose i tenziju između spontanosti i slučajnosti i promišljene namere i kontrole. Ali tek mnoštvo ovih mikrokosmosa i načini na koji ih spaja i kombinuje u celinu makrokosmosa je ono što izdvaja ove radove i čini ih fascinantnim. Neobična kadriranja, perspektiva koja ne postoji u fizičkoj realnosti, ali nam je  čudno bliska i poznata, jer veoma dobro materijalizuje mehanizam sećanja i snova, način na koji naše nesvesno kombinuje dobro poznato sa jednom davno (nejasno) zapamćenim, nadograđuje praznine u sećanju izmaštanim detaljima, a emocijama boji neke delove dok se drugi gube u ništavilu.

Različite tehnike (akvarel, olovka, tuš, pastel..), slojevi, fragmentacija, delovi bogati detaljima i bojom nasuprot belini papira i jednobojnim površinama… Ekspresivno tretirane apstraktne površine u kojima se iznenada pojavljuju naturalistički detalji a zatim se sve gubi u crtežu koji podseća na dečiji, zapravo su metafora našeg poimanja fragmentirane stvarnosti. Različiti svetovi i dimenzije postojanja koji su prisutni istovremeno i na istom prostoru, svet oko nas koji je istovremeno i uzbudljiv i dramatičan, nežan i sentimentalan, prisan i misteriozan… Sa svim ovim emotivnim i kognitivnim avanturama Tamara Branković nas suočava pitko i nenametljivo, kroz radove koji nas privuku poznatom temom i raskošnom likovnošću a zatim nas pošalju na putovanje koje nismo očekivali.

mr Lana Tikveša, keramičar,
vanredni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu

Tamara Branković već izvesno vreme domaću likovnu scenu fascinira svojim stvaralaštvom. Njene likovne impresije grada u kom živi i stvara su istovremeno intimne ali i kolektivne. Slike Tamare Branković vrlo često tendenciozno nose izvesnu dozu nezavršenosti, kao da je posmatraču dato da sliku završi svojim sećanjem. Kada se nađete pred slikarstvom Tamare Branković našli ste se pred ličnim sećanjem na dečije igre između zgrada, jurcanje za loptom po unutrašnjim dvorištima, skrivanje po haustorima, prvi poljubac na krovu zgrade, jutarnje sunce kroz zamagljen prozor, suton i izmaglicu dok grad tone u letnju tišinu… Njen crtež je nemiran, skoro dečiji a istovremeno precizan dok je njena paleta razigrana, smela, maštovita. Asocijativnost slika potiče i iz scenografske misli Tamare Branković koja u svakom svom radu traga za onim iza eksplicitnog, svima dostupnog i vidljivog.

mr Vesna Popović, scenograf,
vanredni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu