Tel +651 464 033 04

Kosančićev venac 19, Belgrade 11000

radnim danom od 9 do 19 h

m

This is Aalto. A Professional theme for
architects, construction and interior designers

Top

LJUBICA RADOVIĆ

  |  LJUBICA RADOVIĆ

„ FAŽANA”

ŠIŠARKE NA PUTU

RIBE

RIBE

RIBE

PJACA GRANDE

TRG U FAŽANI

ČAMCI U LUCI

FAŽANA

ŠIŠARKE

ŠIŠARKE U SOBI PUCKETAJU

LJUBICA RADOVIĆ

Ljubica Radović (1950. Beograd) diplomirala je 1976. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstva. Od 1977. godine kao član Udruženja likovnih umetnika Srbije učestvovala je na mnogim kolektivnim izložbama u Jugoslaviji, Norveškoj, Grčkoj, Bugarskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Srbiji. 1984. godine bila je stipendista grčke vlade u Atini, na Školi lepih umetnosti, smer grafike. 1988. godine učestvovala je u radu grafičke radionice „Atelje Nord“ u Oslu.

Rekli su

Druženje sa Ljubicom Radović u njenom ateljeu/stanu u više navrata blisko je iskustvu  putovanja na kome se u toku svega nekoliko sati mogu obuhvatiti geografski i kulturni toposi bliskih ali i najudaljenijih meridijana. Nije ni nova niti nepoznata teza da naši intimni ili radni habitusi liče na svakog od nas; oblikujemo ih našim idejama, (sa)znanjima, projektujemo u njima naše želje, a u povratnoj sprezi životni ambijent generiše energiju koju svakodnevno udišemo. Ipak, magija mikrokosmosa Ljubice Radović na poslednjem spratu zgrade u Venizelosovoj ulici je nesvakidašnja. Evocirajući renesansne kabinete retkosti, u ovom pažljivo strukturiranom prostornom i vremenskom mozaiku, stoje nepomično jedni do drugih brojni, raznorodni, nemi a rečiti naratori. Svojevrsna mappa mundi Ljubice Radović iscrtana je skupom u kome se susreću tradicionalne istočnjačke lutke sa gumenim replikama Diznijevih junaka, nakit morskih dubina sa tragovima ruke vođene uzvišenim duhom, dela evropske civilizacije sa životnom filozofijom, bojama i zvucima Indije*… U toplom zagrljaju dnevne svetlosti, ovi fragmenti tvore delikatnu harmoniju, može se reći osobinu koja je u srži ličnog i stvaralačkog uverenja slikarke. Ona teži skladu, ravnoteži, pronalazi je u običnim stvarima oko sebe, otkriva je i daruje posmatraču čak i u formama gde naizgled ne postoji. Pronalazi je ne samo u objektu već i u sredstvu umetničke opservacije. U mediju akvarela, umesto napetim kontrastima forme i volumenima materije koji uzbuđuju čula vizuelnim senzacijama, umetnica stvara tiho saglasje prozirnih slojeva koji se slažu poput fragilnih opni i ponekad teško uhvatljivih obrisa sećanja. 

Ideja o harmoniji vidljiva je i u poslednjem ciklusu slika nazvanom po istarskom gradu Fažana u kome se Ljubica Radović zatekla ove godine usred izbijanja globalne zdravstvene krize. Ovi akvareli nisu ni zabrinjavajuća društvena hronika niti apokaliptična vizija pandemije, težina tame je izopštena iz ikonografskog i hromatskog spektra. Nije li i Bokačo obojio paletom vrcave žovijalnosti svoju mladu družinu dok je Firencom harala crna smrt? Lepezaste školjke, šišarke popadale sa primorskih četinara, kamen davno ugrađen u zdanja na Pjaca Grande, zvuci talasa koji lupkaju o pramce usidrenih plovila… Tiho trajanje života koji je previše star da bi afektirao zbog još jedne u vekovnom nizu pošasti, a uvek dovoljno mlad da osvaja svojom vitalnom energijom i daruje radost. U širini i sveobuhvatnosti pogleda koji afirmiše ideju o povezanosti svih stvari na svetu, otkrivamo tragove istočnjačke filozofije i iskustva Ljubicinog studijskog usavršavanja u Grčkoj. Neprocenjiv je dodir sa mediteranskim tlom kojim su hodali antički mislioci. Ti kolosi mudrosti delovali su u domenu apstraktnih formi mišljenja isto koliko i pragmatično, u službi čoveka-političke životinje, a uvek empirijski zagledani u prirodu. Poput ovih pionira fizike, Ljubica Radović otkriva istinu u međusobnoj harmoniji formi koje je okružuju uverena u moć kreativnog čina i alhemije slikarskog procesa. Na poslednjoj slici iz ovog ciklusa umetnica na svili gradi gotovo apstraktnu kompoziciju satkanu od nagomilanih šišarki i insekata i u nju u vidu (auto)citata uvodi figure Adama i Eve, pozivajući se pritom na nasleđe istorije umetnosti kao i na svoja ranija dela. Teško je poverovati da je ovo parabola koja opominje o praroditeljskom grehu, Padu i izgubljenom raju. U likovnom vokabularu Ljubice Radović nema mesta rezignaciji i fatalizmu. Ovo je možda tek suptilan umetnički iskaz o potrebi za oslobađanjem od pseudocivilizacijskog taloga kako bi unutrašnje oko progledalo, a Biće, krhko i nežno poput same svile, u jedinstvu sa neposrednom prirodom doživelo epifaniju samospoznaje.

Miroslav Sapundžić
oktobar 2020.

*O elementima prostora, njhovim odnosima i simbolici u radu Ljubice Radović pisali su Milena Marjanović i Nebojša Zdravković povodom ciklusa Delikatna intima.

LA DELICATESSE INTIME*

Znamo da se izraz mrtva priroda prevodi na engleski ili nemački kao tihi život (still life). Ovo, zapravo, znači da slika mrtve prirode poseduje govor koji se njenom posmatraču saopštava tiho – svesno ili nesvesno, kodeksom kulture koju je slikar apsorbovao i kojoj pripada.

Kako „govori“ Ljubicina slika?

Primer 1:

„Starojavanski Budisatva Sutasoma i društvo za igru“

Putanja pogleda ide vertikalno: gore je starojavanski Budisatva Sutasoma koji pobeđuje demona – reprodukcija postavljena na jedno započeto platno; dole su igračke; na granici, između njih, akvarijum ispunjen školjkama; pored njega je sunđer, obao, „izašao je iz stakla“ da bi „stao“ uz igračke. Dominira frontalnost, neka vrsta apsolutnog pojavljivanja predmeta i bića. Donekle, frontalnost narušavaju ivice drugog slikarskog platna, kraj ovog prizora, figura hrišćanskog anđela u gornjem desnom uglu, kao i krajičak tegle s četkicama, dole levo. Ovi predmeti su tu da upotpune kompoziciju i, u isto vreme, otvore je ka delu koje tek sledi. U pitanju je prostor koji nema jasnu granicu, koji ne ide u dubinu već u širinu. Statičnost figura oživljena je njihovom materijalizacijom. Centralni deo s akvarijumom izvden je prozračno tako da staklo ima težinu ali ne remeti lepršavost kompozicije koja ne dopušta da se pogled u sliku usredsredi na jedan njen deo – sve je podjednako važno. Hladni, plavičasti tonovi od slike prave otklon, koje, ne opterećujući pogled posmatrača, omogućava da se njegovo oko na tren zaustavi na toplijoj gami koja provejava sa reprodukcije javanskog Budisatve i kadmijum crvenoj, akcentiranoj na figurini patka uravnoteženoj s crvenom, desno. Pre nego što je postala slika tihog života, ova slika je već šaputala neke davnašnje reči. Zato slikarki nije bilo potrebno da prizor namešta, već da ga „zatekne“ takvog kakav jeste – u njenom ateljeu. Ova slika je život koji se provlači kroz niti trenutaka kojih mahom nismo svesni ali možemo da ih postanemo svesni upravo zahvaljujući njoj. Igra pogleda koju gledalac sa slikom uspostavlja, govor je kulture, neumitne prisutnosti bez ograničenja na zapadnjačke i istočnjačke reminiscencije. Život je krhakpoput stakla ali, istovremeno, i čvrst poput njega. Može za čas da se rsprši, a da se to ne bi desilo služe nam sećanja na nezaustavljivo čovekovo kontempliranje trajanja. Ljubica više slikom ne šapuće već razgovara s gledaocem – sugeriše mu da pred sobom ima vreme života koje traje i kad je ugašeno, kao što je ugašen život sunđera ispred akvarijuma okerasto porozne strukture.

Primer 2:

„Princeza sa Balija i njena grupa igrača“

Putanja pogleda sada ide horizontalno. Reprodukovani plakat zlatnog reljefa starojavanskog Budisatve zamenjen je reprodukovanom fotografijom roditelja, u desnom uglu. Na „stočiću postavi se“ igračke su i dalje uspravne, ali je frontalnost figura narušena; izokrenute su do oštrog profila, i stoje čvrsto. Uvedena je i centralna figura koja uravnotežuje kompoziciju da se ne bi slomila na sastavne delove. Centralna figura je indonežanska plesačica pozorišta senki –  iz naslova slike. Slika je u mraku, ovog puta, ipak, tamni tonovi je ne zagušuju – oni su u funkciji isticanja kolorističkih akcenata. U dubini kompozicije je kredenac s dve vaze s cvećem, levo i desno; u sredini činija, sveske i „fotografija“ – izvedeno sa alizarin crvenom, magentom, tamnom hrom oksid zelenom. Na delu renesansnog majstora ovde bi bio pejzaž ili kulise nekog enterijera; kod Ljubice to je opet deo ateljea – prostora koji je osvojen, treba samo da se koloristički savlada. Zrelost u promatranju ovog (pregradnog) prostora dozvoljava joj da ga potamni. Sećanja dobijaju snenu koprenu. Stupanje na scenu živopisne plesačice, osvetljene ultramarinom, koja nam je gotovo okrenula leđa obraćajući se drugim figurama na slici a ne gledaocu, dekoncentriše gledaočev pogled. Hteo bi da zaviri s druge strane, en face u plesačicu, ali mu nije dozvoljeno; upreže se da vidi šta je sve na kredencu; hteo bi da dohvati igračke, ali ne može. Ne mogu se dokučiti sve tajne ove kompozicije kroz simboliku – jer ova vazda otvara nove puteve tumačenja. Ipak, neke mogu kroz slikarsku recepturu. Ljubicina receptura nije imaginarijum već čvrst, tehnički predložak za sliku, preuzet od Đorđa De Kirika. Recept je u načinu na koji platno preparira: što je preparatura gušća bolje i lepše će preko nje moći da se slika, savetuje De Kiriko. Proziran i „glaziran“ sjaj koji slika emituje, Ljubica takođe nalazi u uputstvima starih majstora: njeni potezi četkom su transparentni. U kolorističkom smislu, ovo je veoma važno za samu sliku: nije slikana alla prima, boja ima svoj „rad“, boje na slici trepere jedna preko druge. U slikanju nema ekcesa. Slikarstvo se neguje i čuva od sagorevanja u predstavi koja vremenom može da uguši veštinu slikanja. Ljubica priželjkuje da se održi kontinuitet s klasičnim slikarstvom (poput Sezana). Zato se, koliko je to danas tehnološki moguće, oslanja na recepture staruh majstora koji je uče kako slika da traje odnosno preživi vreme poput igračaka bez granica, bogova i boginja iz bilo koje kulture da potiču, bez spoljašnjeg inscenarija, u kutku svog malog a istovremeno našeg sveta.

Šetač u prostoru

Stari majstori su znali da priča sama po sebi ne predstavlja umetničko u delu, da sve dok izabran siže nije sasvim apsorbovan i pretvoren u idealan motiv poistovećen s formom koja je istodobno i izraz i vizija – nema umetnosti. Zato su pažnju usredsređivali na formu, a priče pripovedali da bi njima privukli publiku. I priče o kojima je ovde reč imaju isti raison d’être. Ljubicine nisu izolovane iz svog miljea već dobro ušuškane u ambijent u kome dišu. One su duševna stanja still life prožeta često „citatima“ Rembranta ili Hokusaija, kao hommage samom činu slikanja. Pikturalna forma, drugim rečima forma boje je umetnička forma čiji je smisao u koherentnosti svih njenih delova. Takve koherentnosti nema u prirodi: na neki način priroda je uvek u haosu ili, bolje reći, njeno savršenstvo nedokučivo je ljudskom umu. Slikarevo oko bira i organizuje. U tom, pak, smislu, Ljubicine slike su apstraktne. Ni ne može joj biti motiv da prostor tačno proračuna, jer ne projektuje kuću već slika projekciju svog entuzijazma njime. Ona u prostor ne gleda kroz prozor već kroz prostor šeta. Zarad ljubavi prema magičnim stvarima (predmetima) koje želi da fiksira za večnost, oko kojih se okreće i koje okreće. Pogled koji ima šetač mnogo je intimniji. Otud delicatesse intime (drugi deo). To je Ljubicin kredo.

Milena Marjanović
U Beogradu, 25. februara 2012.

*Prvi tekst s istim naslovom, napisan povodom izložbe Ljubice Radović u Galeriji Stadthalle Merzig (Nemačka) održane u oktobru i novembru 2007. godine, postavljen je na slikarkin sajt www.ljubicaradovic.com 

MIKI MAUS U IZGNANSTVU

Uzan prozorski friz u atelje slikarke Ljubice Radović, za trenutak će, svojim bleštavim svetlosnim snopom, od posmatrača sakriti bilo kakav prepoznatljiv oblik. Ubrzo, kada oko pomiri prejake kontraste zida i različitih izvora svetla, na staklenim metopama prozora pomoliće se prizori donjeg Dorćola, delovi Francuske i Dušanove ulice sa portom i hramom Aleksandra Nevskog. Mali pravougaoni prozori koji neodoljivo podsećaju na fotograme filmske trake, iznova će nuditi varijacije iste scene u kojoj su žamor gradske vreve I mir crkvene porte jedina konstanta. Prizor podseća na sinemaskop, na konkavno platno, ali ovde pogled putuje da bi se postiglo jedinstvo posmatranog.

Ovo će postati motiv kome će se Ljubica Radović u svom slikarstvu često vraćati, umnožavajući tačke sa kojih posmatra kadrove ovih sličica “projektovanih” na uske prozore, često menjajući centralnu i vizantijsku perspektivu, intuitivno se igrajući sa tačkama nedogleda, nivoom horizonta, pojačavajući tako kompozicione efekte i poetsko strujanje. 

Raniji boravci u Grčkoj ostaviće tako dubok utisak na slikarku, daće se, iza tih malih prozora, u jednom trenutku, na njenim radovima pojavoto rasuti arhipelag egejskih Kiklada, nežno slikani prizori osunčanih ostrvaca Elitijevog Egeja, čiju poeziju metafizike svetlosti prepoznajemo u ranijim radovima ove umetnice. Iznad treperavih prostora mora i ostrva, uskovitlane latice mirte asociraju nas na trenutak otmice Kore, Persefone, na kult Demetre i Eleusinske misterije kojima će Ljubica Radović posvetiti jedan svoj slikarski ciklus. Na tim radovima kolorit svetlih napuljsko žutih tonova i bogatih nijansi kobalta i ultramarina zadržavao se u malom i prosvetljenom valerskom opsegu lišenom ahromatskih sivih i crnih tonova. Te suptilno rađene slike koje izranjaju iz tradicije poetskog realizma, ponegde su dovedene do granica poentilističkog pristupa. Njihova ikonografija inspirisana antičkim figurinama, crtežima sa kratera, lekita i drugih posuda, upotpunjena je predmatima iz ateljea – plakatom na kome su kore, akvarijumom bez vode krcatim morskim konjicima, kamičcima i koralima, oklopima od kornjača i školjkama s poslednjim tragovima sedefa, nalik mističnom kovčegu, poslednjoj tajni koja će biti otkrivena eleusinskim mistima, tajni koja će ih osloboditi straha od prolaznog zemaljskog života. Njihovo uvođenje u sakramentalni ritual, utapanjem u potoku Ilisu, podseća nas na onaj značaj koji reka Jordan ima za hrišćane, Gang za hinduiste, Jamuna za Vaišnave.

I druge analogije naslućujemo dok posmatramo brojne predmete sa mnogih putovanja koje Ljubica Radović čuva u svom radnom prostoru. Kao iz engrama sećanja, u polutami ateljea, pomaljaju se plakat Rembranta sa Adamom i Evom preko koga je postavljen gipsani odlivak Apolonove glave, javanska marioneta koja može biti princeza ili možda Arđuna iz Bhagavad Gite, posteri sa mandalama iz Nepala, kopije neolitskih skulpturica iz Makedonije, tradicionalna figurina sa Majorke, plakat s Bodisatvom Sutasomom koji savladava demona, porcelanski mudraci i brojni predmeti i pokloni koje je slikarka godinama sakupljala.

U Njujorku je Ljubica Radović posetila interesantnu, ali skarednu izložbu ljudskih tela, sumnjivo pribavljenih leševa iz Kine, u potpunosti sačuvanih tehnikom plastinacije kojom se silikonska tečna guma ubrizgava u buduće “eksponate” aranžirane u pozi Rodenovog “Mislioca”, ragbiste sa loptom, ili začuđenog čoveka koji drži svoju sopstvenu odranu kožu. Posetioci izložbe se umoljavaju da ne uvode kućne ljubimce i ne unose hranu. Nešto je manje mučna i ugledna galerija u Njujorku koja pored Pikasove keramike izlaže i sliku na kojoj je prikazan lav sa velikom suzom u oku. Verovatno je odatle pobegao i sićušni Miki Maus, od malo plemenitijeg kaučuka, koji je, izgleda, kao slepi putnik uskočio u torbu Ljubice Radović i tako se obreo u ateljeu na Dorćolu, pridruživši se svojoj brojnoj porodici Diznijevih šarolikih gumenih junaka, pribavljenih na Bajlonijevoj ili nekoj buvljoj pijaci.

Svi ovi predmeti, smešteni u drugačiji dekor, naći će svoje mesto na novim slikama Ljubice Radović, na kojima se slikarka intuitivno odlučuje za kompoziciju, zadovoljavajući se zatečenim stanjem u kome se predmeti nalaze, ili slučajnim ili namernim susretom njene mace Zlatice sa lutkama koja će svojim dodirom dati konačni pečat budućoj slikarskoj postavci. Ponekad će Ljubica svoje male modele premeštati čas na jednu ili drugu stranu, postavljajući ih u različite međusobne odnose. Tako su se nekada ponašala deca sa ponuđenim igračkama kod genijalne Melani Klajn, gde ih je čuvena psihoanalitičarka svojom orihinalnom tehnikom igre iz prostora pre-verbalnog iskustva polako uvodila u svet objektivnih odnosa, svet odraslih. Kao da Ljubica Radović koristi neki sličan metod, da bi iz tog sveta što pre pobegla. U Ljubičinom ateljeu I postupku ne postoji terapeut, već samo umirujući zvuci raga indijske Ghandarve, prazno platno i introspektivni oprez.

U tom ambijentu umetnica pažljivo gradi svoju poetiku, slikarstvo koje ne daje brze odgovore. Kolorit novijih slika spušta se ka nižem valerskom ključu, gotovo akvarelski slojevi pažljivo nanesenih boja ne maskiraju slikarski proces. Omiljeni okvir boja je proširen, crna je i dalje odsutna i time je sačuvana zvonkost i svežina slikane površine. Na vibrantnom fonu slike pomaljaju se igračke i predmeti, tanjiri posle završenog obeda, gde nismo sasvim sigurni da li te forme nastaju ili nestaju. Prizori na slikama kao da su zasvođeni jednom metafizičkom tišinom iz koje tek treba da se promoli neki zvuk ili odgovor. Diznijevi junaci više nisu u pokretu koji zaokuplja dečiju pažnju, oni su ovde nalik onim jednostavnim ljudima koji čekaju savet mudrijih. Zagledani na konjića u jednoj slici, oni deluju pomalo zbunjeno. Odgovor ne leži u prolaznoj lepoti oličenoj u konjiću, već u onom drugom upregnutom konju koji vredno vuče svoj teret i jedva da se nazire u tami police u donjem delu slike. Taj “gornji” svet, svet iluzije, podložan je propadanju prolaznosti, to je relativno polje postojanja, taj čulni svet je onaj svet u koji su Adam i Eva prognani iz raja.

Indijska tradicija ima zanimljiv pogled na ovu alegoriju. U njihovom tumačenju kičma je predstavljena kao obrnuto drvo. U dnu krošnje, ili kičme, seksualna energija kundalini, predstavljena simboločno sklupčanom zmijom ponudiće Evi, osećaju, čulni užitak. Kada osećaj, Eva, poklekne pred tim užitkom, pašće i razum, Adam.

Ljubica Radović se u svom slikarstvu okreće odgovorima velikih tradicija i prepoznaje u njima one zajedničke simbole i vrednosti koji nude duhovni spokoj. Adama i Evu postaviće u ambijent Hokusaijevih vodopada. To nas podseća na obredno kupanje u mnogim kulturama u kojima se simbolički, osim tela, čisti I duša pre uvođenja u obred. Preuzeti pejzaži sa Hokusaijevih drvoreza koji lebde između beskrajnog neba i dubokog ponora, podsećaju na sa na vizuru iz ateljea odakle Ljubica Radović posmatra spoljni svet. To je svet buke i svet tišine, svet relativnog i apsolutnog polja, a na sredini između ta dva beskraja, na slikarskom oltaru umetnice pomaljaju se prizori koji bi u duhu trebalo da pomire te ekstreme u samom činu stvaranja. U jednom trenutku slikarka će takvom aranžmanu prineti dar u vidu bombona zavijenih u bleštavi crveni staniol, ali se ovde ne prinosi hrana već boja. Ona će zaokružiti dinamiku posmatranog prizora a možda ponuditi i neki drugi odgovor. Ta odluka je nagla, intuitivna. Možda i mudra, jer je mudrost plod intuicije. Boja umesto cveta, jer boja je na staroslovenskom cvet. Prostori su na mnogim radovima podeljeni na “gornji” i “donji”. To što je donji, često utopljen u tamnu bojenu gamu, ne znači da je I neoduhovljen: život i smrt su mene jedinstvenog postojanja.

O čemu je sanjarila Ljubica dok je ležala na preseku dvorskog stuba u Eleusini onih godina kada je grčko sunce posle dva milenijuma ponovo obasjalo delove Demetrinog hrama zakopanog u podzemnom Persefoninom svetu, svetu koji smo otkrivali u Elitijevim “Ludim narovima” i “Zlatnom korenju maslina”? Da li se prisetila Hada, Plutona, koji je oteo Koru dok je sa drugim devojkama plela vence od mirte, anemona i asfodela ili možda igračaka koje je kao devojčica, sa balkona bacala drugoj deci. Među tim igračkama je možda bio i gumeni Pluton. To je bila igra u kojoj su sva deca dobijala.

Sigurno nije ni slutila da će u skoroj budućnosti u susret nekoj drugoj deci padati ozbiljnije igračke sa pridodatim plutonijumom čije će se uspomene takođe meriti milenijumima u igri u kojoj će svi gubiti. Da li je slutila da će Fidijini frizovi možda zauvek ostati u Britanskom muzeju, u kome čitamo da su oni tu deo svetske kulturne baštine, dok su u muzeju na Akropolju samo izložbeni eksponati? Da li na njenim slikama prepozanjemo lica današnjih anonimnih Grka i Grkinja katatono zagledanih u isti onaj arheološki ambis kojima Persefona i Demetra ništa više ne kazuju? Možda u njima naslućujemo odraze onih naših strepnji u vremenu u kome istoriju unapred piše mali broj ljudi spretnih u poigravanju sa živim marionetema. 

Pristup slikarskom činu Ljubice Radović podseća nas na reči iz jedne Monterlanove knjige. Čude se devojci koja svojoj mački nije nadenula ime: Kako je onda zovete? – Ne zovem je; dođe kad hoće.

Ljubicine odluke isto tako dolaze naglo, intuitivnom odlukom. Specifičnom ekspresijom pojavljuju se prostori u kojima umetnica neusiljeno apstrahuje treću dimenziju, ona neprestano naslućuje one fine vibracije nepristupačne našim čulima, sa dubokim osećajem za neizvesnost stvari. Njene slike dodiruju svet površnosti isprepletan tragičnim, ali svet u kome transponovana stvarnost pulsira tihim otkucajima nade.

Nebojša Zdravković
februar, 2012.

Iz ateljea

Umetnik kaže

Potrebna je samo voda i bojeni pigmenti da bi u akverelu boja prevažišla puku telesnost i počela da zrači na belini papira. Providnost i neprovidnost našeg sveta su dve suprotnosti koje tehnikom akvarela ja uspevam da povežem, a kao trag tih susreta pojavljuje se slika…

Ljubica Radović,
O radovima iz ciklusa Delikatna intima 

Osećaj koji imam kada gledam zemlju, šetajući kroz šumu, šetajući obalom mora… Sve je tako razgranato prepleteno i bogato i živo, i u vodi i u pesku i na kamenju i kako je bogat život i zemlja koja sve umiruje i drži… a i natopljena krvlju … Svila je površina zemlje, nešto kao što kaže David Albahari: lepota je pelerina koja prekriva svet… Uzela sam i svilu umesto papira, njena finoća nudi osećaj krotkosti. Potez četkom ne nailazi na otpor, tu se ambicija za kontrolom pretvara u pokornost… pristajem da sam onolika kolika sam u odnosu na talase pesak kamenje drveće…

Ljubica Radović,
povodom izložbe akvarela Fažana
oktobar 2020

Rajski razgovori Ljubice Radović, autor filma Novica Babović,  kamera Borivoje Milosavljević, muzika Zoran Erić

Ljubica Radović, Fažana; snimano u ateljeu Ljubice Radović septembra 2020; kamera i montaža: Miroslav Sapundžić; muzika Ravi & Anoushka Shankar