Tel +651 464 033 04

Kosančićev venac 19, Belgrade 11000

radnim danom od 9 do 19 h

m

This is Aalto. A Professional theme for
architects, construction and interior designers

Top

Nemanja Mate Đorđević

„ Antidot“

PARRICIDE

APOKALIPSA

APOKALIPSA

AMOK

BAKTERIJA

RATZ

PAUK

NYCTOPHILIA

NYCTOPHILIA

OCI

Nemanja Mate Đorđević

Nemanja Mate Đorđević (1983. Beograd) diplomirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Gordana Nikolića. Izlaže samostalno i na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dela autora se nalaze u mnogim javnim i privatnim kolekcijama. Bavi se crtežom, grafikom, slikom i skulpturom. Od 2014. godine živi i radi na relaciji Beograd-Pariz.

Rekli su

1.
Filozofijapodzemlja počinje tamo gde je Nada zauvek nestala: to je mesto događaja Đorđevićeve umetnosti i iz tog sveta nema više povratka u udobnu plitkost zdravorazumske realnosti.Ako je suština olimpijske umetnosti da svoju dušu oslobodimo vlasti mraka i tame da bi se dostigla lakoća lebdeće vedrine svetlosti, let ptice, onda je stvaralaštvo Mate Đorđevića anti-olimpizam na svom vrhuncu – olimpijski bogovi su konačno pali! Došlo je vreme za vladavinu Hada.

2.

Prostori Đorđevićeve umetnosti predstavljaju gnostički svet Zla bez soterioloskog momenta: svet bez Mesije i konačnog razrešenja (mrtvi, nevaskrsli Isus); tamna dijabolična materija u besciljnom kretanju, crna utopija.Ne groteskno izobličavanje putem mešanja stvarnog i nestvarnog, nego potpuna dezintegracija, uništenje simboličnog univerzuma. Šta ostaje? Gotovo ništa. Prazni i teskobni hermetički prostori Beznađa (Kafka? Bejkon?), kojim lutaju, unaokolo, bez cilja, demonske utvare jezovitog osmeha.Svet bez cveća i zelenila (ruže su počele da šire miris konjskih crkotina), bez osmeha, vedrine, lakoće, bez drveća, biblioteka i javnih parkova, bez okeana i plavih reka, bez plesa i igre, bez, kako kaže Mate Đorđević “upeglane slike koju nudi stvarnost” – svet mrtvoga Boga i raspadnutih ideja, kojim se širi smrdljivi miris ovih leševa.

2.

Mate je suludi kolekcionar izopačenosti Rableovskog tipa, koji pravi svoj mračni katalog: enumeracija i stručni opis fanatastično-grotesknih bića, ludilo taksonomije! (“moje slike, crteži su…nekakava ekspertiza o nesreći.”). Degeneričnost koja hoda, rektumske kreature, noćna gamad, vrišteće glave bez udova, alijeni, pacovi koji se tranformišu u ljude (poslednje poniženje pacova?), lignjoliki paraziti, harpije, okom vidljive bakterije, kvarni i disfunkcionalni mehanički udovi bez glave, hodajuće genetske pogreške, sablasne lobanje i defektni skeleti, cerekajuće utvare – ponorna bića nastala iz praistorijskog gliba, prvobitne tamne amorfnosti, čulno konkretna, a ne prazne apstraktne koncepcije, obične metafizičke utvare kao proizvodi jedne pojačane imaginacije (“uostalom, nekada uobražavam da su moji crteži živi”). Letimičan pogled na njih izaziva u nama tektonsku jezu, koja nas čupa iz konformističke užlebljenosti u svakodnevni poredak stvari; ona su Sioranovski zajedljiva, keze nam se, cerekaju, plaše nas ćutanjem; nedovršena su, prelaznog i procesualnog karaktera (plutajući delovi organizma odvojeni od celine, raspolućena tela, rasparčani organi itd.), kao i ne poznatog smera kretanja.Odakle dolaze ove grozote? Iz Hada? Ne. Još dublje treba kopati, sve do primordijalnog bezdana mračnog Tartara, sve do otrovne fantazije jednog racionalnog ludaka.

3.

Poreklo Đorđevićeve umetnosti?

Organsko. Organska umetnost, sioranovski rečeno, je “pesma krvi, mesa i nerava”. Mate je svoje organske smetnje uzdigao do umetnosti; poremećeni organi su osnovna stvaralačka sredstva. Disfunkcionalna jetra kod Mate Đorđevića je glavni organ produkcije: poremećena jetra umesto da apsorbuje, luči otrove, koji nagrizaju vezivna tkiva naše stvarnosti, koji truju naše jalove nade. Izučavati patologiju!

Njena intencija?

Demonska. Demonska umetnost je ekvivalentna silama koje razaraju, cepaju, kidaju, ruše, izobličuju, kvare i uništavaju život i njegove poretke smisla. Demonski umetnik je razoritelj koji, kako to kaže Bela Hamvaš, uništava svesno, racionalno, planski, pri tom osećajući uživanje i nasladu; radikalno zlo koje potkopava harmoničnu dovršenost bilo koje Celine, onemogućava bilo kakvo dovršavanje – Boš, Brojgel, Fransis Bejkon, Mate…

Mesto njenog prebivanja?

Podzemlje. Paskal, De Sad, Dostojevski, Raskoljnikov, mistik San Huan, Sioran , Beket , Jonesko , Karakoa, Mate Đorđević – podzemni ljudi (“ove duše udišu miris u Hadu”, kaže Heraklit.) U podzemlju ne prebiva Bog, optimizam i znanje su narkotici glupih; ovde umetnik, kako kaže sam Mate, “švrlja kroz dane poput nekog izgladnelog, olindranog, lipsalog psa bez trotoara”; ne žive tu dobroćudni i brižni ljudi, vec fanatici bez vere, zlovoljni i abulični mračnjaci kojima teče crna toksična krv; ovde je svako saznanje – bolest (Dostojevski); istina je otrovna a ne spasonosna, ona truje a ne leči. Bolest, Patnja, Jad, Očaj, Mržnja, Apsurd – to su jedini uzroci saznanja, to je jedino poreklo podzemne umetnosti.

4.

Umetnost  Mate Đorđevića kao estetika ružnog dovedena do paroksizma: dosezanje tačke pucanja svega ljudskog – ulazak u dimenziju ne ljudskog (“osećanje lepog i stvarnog je skoro nemoguće, čovekov instinkt destrukcije je nadvladao sve”).Poiesis kao zanatska veština, kao tehnika, kao procedura i majstorstvo; poznavanje geometrije: Pitagora je poznavao geometriju. Kao i Sezan. I Mate je poznaje. Osnove iz medicine, master iz anatomije. Psihologija? Ne psihologija, to je građanska optika malog Frojdovca na patološko, na ljudsko, Đorđević nije psiholog. Shizopsihologija! – jezovito buncanje ludaka, cepanje izvornog jedinstva Logosa, kidanje simbola i pojmova, silovanje mozga, razbijanje jezika (oneobičavanje, biti tuđin u sopstvenom jeziku), ubistvo i Oca i Majke, nepostojanje velikog Drugog, svršavanje po smrdljivim javnim klozetima u prljavu, poremećenu materiju – stvaranje sivih mutacija bez smera. Shizopsihologija kao jezovito vrištanje! (neartikulisani glas, njegova neutemeljenost u javnom pismu i odsečenost od oficijelne azbuke i gramatike, uvek predstavlja pretnju sistemima moći) Mate je shizopsiholog.

5.

Da bi nastala društvena realnost, kaže Lakan, nešto mora da bude primordijalno prigušeno, potisnuto, ali ne kaže šta je to, ostaje na tom mestu nedorečen. Umetnost Nemanje Mate Đorđevića je, naprotiv, baš to: materijalna aktuelizacija primordijalnog prigušenog, deideologizovani, ogoljeni pogled na užas i uzaludnost naše egzistencije, na ono što se mora sakriti da bi život bio moguć.

Ko je Mate Đorđević?

Podzemni filozof, “lutalica, nataložen necenzurisanom maštom”, prijatelj Rablea, koji pomoću ledene koncentracije, tehnički preciznim sredstvima, čulno aktuelizuje ono neuhvatljivo života: Uzaludnost, Stravu, Jad, Dosadu, Tamu, Zamor (“kada gledaš svet spolja, on je živ, u svojoj vrevi, ali je iznutra jedan veliki zamor.”), Truljenje.. – moderna fabrika zla!

 Boris Mandić

Tehnološka katabaza – nagon smrti i mašinsko u slikama M. Đorđevića

Slikarski svet Mate Đorđevića nalazi se negde duboko, “u podzemlju” naše tehnološke svakodnevice. Sam taj svet, međutim, nema dubinu i, generalno, nema dimenzije. On se sastoji od mehaničko-organskih objekata koji leže u skučenim prostorima. Ovi “prostori” više predstavljaju negaciju same prostornosti nego fragment jednog šireg prostranstva koje bi se nalazilo izvan granica onog prikazanog. To se, verovatno najbolje može videti na dve slike, Katabasisi i Nekrofobija, koje nam daju svojevrstan pregled celine, ne samo tema slika Mate Đorđevića, već i univerzuma u kome su te teme prikazane.

Na slici Katabasisi vidimo antropomorfno biće, zelenog lica i melanholičnog pogleda, zaposleno upravljanjem kompleksne mašinerije sastavljanje od mehaničkih i organskih delova. Za samo to biće teško je reći da li je samo deo te mašinerije ili je samo “smešteno” u nju. Isto tako, za mnoge delove mašine teško je reći jesu li organskog ili mehaničkog karaktera. Neki od tih delova su oči koje se, poput zupčanika, vrte u mašini, netremice zureći u gledaoca. Mašina time, pored oragnskih i mehaničkih delova dobija i aspekte subjektivnosti. Čitav taj organsko-mehanički-subjektivni stroj i njegov operater ispunjavaju ceo prostor slike, ne ostavljajući mnogo mesta za pozadinu i dubinu: sklop mašine i operatera predstavlja sve što jeste, celokupnu realnost.

Nekrofobija čitav ovaj mehaničko-organski-subjektivni sklop smešta u jednu skučenu prostoriju. Na levoj strani te prostorije vidimo prozor – otvaranje ne-prostora ka mogućem prostranstvu. Ništa na slici, međutim, ne govori u prilog tome da to prostranstvo zaista i postoji. Prozor može biti samo pogled u prazninu, ništavilo. Suprotno prozoru, na desnoj strani porstorije, nalazi se kubistička skica prirodnog ili urbanog (nismo sigurni) pejsaža. Premda poput prozora sugeriše prostranstvo ili otvaranje, taj “pejsaž” ostaje zatvoren u zidovima prostorije koju ispunjavaju mašinerija i njen operater. Sam operater, više animalan nego antropomorfan, deluje kao “glava”, sastavni deo mašine. Za razliku od operatera mašine na slici Katabasisi, ovde nema dileme: operater ove mašine nije “smešten” u mašinu; mašina predstavlja njegov telesni produžetak.

Ova indiferentnost, u smislu nerazlikovanja, mehaničkog i organskog jasno je vidljiva na diptihu Nyctophilia. Na levoj strani slike vidimo nešto što podseća na mehaničku čauru, visoko-tehnički, metalni, kompaktni predmet “obdaren” kandžama i okom. Na desnoj strani slike paukoliki insekt, konstrukcija od metalnog skeleta, izvija svoje kosti oivičene jarko narandžastim nitima, verovanto, organskog porekla. Diptih Antidot predstavlja nam cirkularnu organsku mašineriju vidljive unutrašnjosti, konstruisanu od tananih, istegnutih metalnih “tkiva” i narandžastih niti. Poput “pauka” sa slike Nyctophilia, ova cirkularna metalna konstrukcija u svom centru ima oko koje zuri u gledaoca. U slikama M. Đorđevića oči obično ne idu “u paru”: objekt ili ima samo jedno oko, ili ima više nasumično “razbacanih” očiju. Time se sklopu mehaničko-organskog pridaje aspekt “krnje” subjektivnosti: sklopovi na slikama predstavljaju nešto više od životinje ili mašine, ali, ipak, nešto manje od ličnosti, subjekta, u punom i pravom smislu te reči. Dok Nyctophilia i Antidot predstavljaju rađanje i genezu ovih čudnih objekata, Infecte i Cadaver prikazuju njihove leševe, indiferentne objekte koji se utapaju u pozadinu sivog i plavog “ne-prostora”. Time je prikazan čitav životni ciklus ovih čudnih organsko-mehaničko-polusubjektivnih sklopova. Za čoveka i njegov uobičajeni svet svakodnevice nema mesta ni u tom ciklusu ni u prostoru njegovog odvijanja.

Katabasisi i Nekrofobija daju nam, takođe, putokaz gde treba tražiti smisao slika Mate Đorđevića. Svi prikazani objekti, bili oni dominantno organski – oko ili insekt na slikama Oko i Nyctophilia -, prevashodno mehanički – neobična visoko-tehnička injekcija prikazana na slici Medicina – ili, pak, subjektivni – kao “jahač” na slici Cioran ili “demon” na slici Kafka – imaju u sebi nešto mašinsko. Međutim, to mašinsko, i u tome leži smisao slika M. Đorđevića, ne otkriva se, ne pokazuje se u svom uobičajenom, svakodnevnom vidu, kao nešto tehničko, kao neka matematičko-mehanička neživa stvar. Sa druge strane, to mašinsko nije prikazano ni kao neki alternativni oblik života, kao život drugačiji od biljnog, životinjskog ili ljudskog života – drugačiji od “običnog”, prirodnog života – kako je to karakteristično za savremene masovno-medijske slike-anticipacije veštačkog života ili veštačke inteligencije. Naprotiv, ono tehničko je prikazano kao nešto suštinski morbidno, nokturalno, infernalno. Morbidnost tehnologije, visoko-tehnološki podzemni svet, nokturalno ne-mesto. Ono tehničko možda nije živo, ali je svakako mrtvo, štaviše, usmrćujuće.

Morbidnost, norkturalnost i infernalnost na slikama M. Đorđevića nisu, međutim, nešto što nas prosto odbija, što nas prosto tera da bežimo u smislu fight-or-flight odgovora. Premda u nama izazivaju jake pokrete revulzije, uznemirenost i strah, bića sa slika ne izazivaju pokrete repulzije (flight). Naprotiv, ona nas neodoljivo privlače i prizivaju sebi, nekada izričito – kao na primer paukoliki insekt na slici Nyctophilia, koji se kreće ka nama i “nudi” nam zagrljaj – nekada samo prećutno – kao oko (Oko) koje uporno zuri u gledaoca, nagoneći nas da se pitamo zašto nas posmatra i šta uopšte od nas želi. Fascinacija morbidnošću tehnologije. Atraktivnost infernalnosti mašine. Noć koja nas neodoljivo privlači i uvlači u sebe. Objekti prikazani na slikama M. Đorđevića tako su, u poslednjoj liniji, “mračni” predmeti želje.

Radovi Mate Đorđevića prikazuju naličje naše visoko-tehnološke savremenosti. Nasuprot optimistične i blistave slike sveta fizičkih i simboličkih mašina, sveta koji nosi u sebi najavu veštačkog života i inteligencije, anticipaciju kibernetičke sinteze čoveka i mašine i, naposletku, obećanje besmrtnosti, nasuprot takve slike visoko-tehnološkog “neba”, M. Đorđević postavlja obrnutu sliku visoko-tehnološkog pakla, noćnog, podzemnog sveta demonskih mašina. Na neki neobičan način, morbidni, nokturalni i infernalni aspekti te slike bude u nama želju, osećaj zova i čežnje, deleko snažnije nego optimistični prikazi visoko-tehnološkog raja koji se mogu naći u savremenim masovnim medijima. Ako bi smo, stoga, morali u jednom izrazu da sažmemo smisao radova M. Đorđevića, onda bi to mogao biti sledeći opis: nagon smrti kao naličje visoke tehnologije.

Filosof Darko Drašković

Potrebno je upoznati noć

(Nyctophilia Mate Đorđevića)

I have been one acquainted with the night.
I have walked out in rain — and back in rain.
I have outwalked the furthest city light.

I have looked down the saddest city lane.
I have passed by the watchman on his beat
And dropped my eyes, unwilling to explain.

I have stood still and stopped the sound of feet
When far away an interrupted cry
Came over houses from another street,

But not to call me back or say good-bye;
And further still at an unearthly height,
A luminary clock against the sky

Proclaimed the time was neither wrong nor right.
I have been one acquainted with the night.

 

Robert Frost

Ernesto Sabato je govorio kako postoje dva načina mišljenja: dnevno i noćno. Nije ta ideja zapravo pretjerano drugačija od one u naše vrijeme popularne teze nobelovca Danijela Kanemana, teze za koju kažu da “predstavlja prekretnicu u savremenoj društvenoj misli“. Po Kanemanu, u ljudskom mozgu funkcionišu dva ponekad suprostavljena sistema: s jedne strane intuicija, s druge racionalno razmišljanje. Prvi sistem je brz, drugi spor (otud naslov njegove slavne knjige: Thinking, Fast and Slow).Pogrešno bi bilo dnevno mišljenje do kraja izjednačiti sa racionalnošću, a noćno sa intuicijom, ali ako bismo grubo generalizovali tu bliskost definitivno postoji. Bilo kako bilo, slikarstvo Nemanje Mate Đorđevića obraća se noćnom dijelu naše psihe, našoj intuiciji, ostajući ravnodušno spram racionalne analize.Ne pominjem slučajno Sabata. Kroki njegove biografije i summa njegovog opusa uvjerljivo demonstriraju snagu gravitacije noći. Doktor fizike i jedan od najperspektivnijih naučnika svog vremena, u Parizu će da se razočara u slijepu vjeru u naučni napredak i u moralnu neutralnost nauke. Spas će da potraži u umjetnosti, najprije u književnosti, a onda i u slikarstvu. Ima u tom njegovom postupku nečeg od duha vremena, ali isto tako i nečeg od duha mjesta.

Pariz je važan i za Nemanju Matu Đorđevića; to je grad koji u njegovoj biografiji ima “metafizički značaj“, a francuski jezik i kultura dragocjena su mu inspiracija u slikarskom radu.U tom smislu su karakteristični njegovi tematski radovi posvećeni Sioranu, Lotreamonu, Rableu… takozvanim ljudima sa senkom”. Dio tog ciklusa su i ulja na platnu pod naslovom Nyctophilia. Etimologija je jasna: radi se o naklonosti prema noći, ljubavi prema noći. Suprotno osjećanje – Nyctophobia – je mnogo češće. To je onaj Fear of the Dark iz famozne pjesme grupe Iron Maiden:

 

Fear of the dark, fear of the dark
I have constant fear that something’s
Always near
Fear of the dark, fear of the dark
I have a phobia that someone’s
Always there
.

Đorđevićeve nam slike, međutim, šalju ponešto drukčiju poruku:

Love for the dark, love for the dark
I have constant feeling that something’s
Always near
Love for the dark, love for the dark
I have a feeling that someone’s
Always there
.

 

I zaista, figure na Đorđevićevim platnima kao da dolaze iz dječijih noćnih mora. A ipak, pred tim platnima ne želimo da skrenemo pogled. Pred tim figurama ne osjećamo strah. I nema to veze sa racionalnim osjećanjem da se nemamo čega bojati. I kad gledamo horor film, lako je samom sebi reći: ovo pred nama je filmsko platno, sve što vidimo je rezultat snimanja, prizori koje gledamo su artificijelni, vještački, snimljeni na setu, u nekom studiju, uz reflektore, kamere, tehničare, tonce i ostalo menažeriju i skalameriju. Ako je horor dobar, što će reći – uvjerljiv, takvi sofizmi ne pomažu. Figure na Đorđevićevim platnima ne izazivaju strah jer slikar ne želi da ih se bojimo. Njegova je ambicija veća. On želi da nas podsjeti. Želi da se prisjetimo kako smo voljeli mrak.I nije slučajno da se jedan njegov recentni ciklus zove “Dečije sobe“. Ta ljubav prema mraku je dječija u izvornom smislu, mladalačka. Ima kod Milana Kundere – još jednog umjetnika kome je Pariz izabrani dom – ona sjajna distinkcija između doživljaja smrti kakav imaju mladi Helderlin ili mladi Tomas Man i doživljaja stvarne smrti zrele osobe.

Ta metafizička smrt izjednačena ne sa umirenjem nego sa nebivanjem je modrikasta: “To je smrt, nježnoplavkasta kao nebivanje, jer je nebivanje beskonačna praznina, a prazan prostor je plav i ništa nije ljepše niti smiruje poput plavoga. Sigurno nije slučajno da je Novalis, pjesnik smrti, volio plavetnilo i tragao samo za njim na putovanjima. Blagost smrti ima plavu boju.“Na tom modrikastoj nijansi insistira Nemanja Mate Đorđević na slikama kakve su La Medecine ili Cadaver ili Bakterija.

Odgovorajući u jednom intervjuu na pitanje o predivnoj plavoj nijansi on odgovara: “Hteo sam da u te slike unesem memlu, maglu, melanholiju, ta boja je najbolji amalgam za takve stvari, konačno plava boja je eksploatisana beskrajno u istoriji umetnosti. Prosto sam se oslonio na tu boju, da li je ona mene našla ili ja nju, to je druga stvar. U toj plavoj ima neke suptilnosti, smiraja, ako hoćeš, koji je u kontrapunktu sa temom i ta družba pravi, fin, tanani film pod kojim se stvari lakše podnose, ako se podnose?“Suptilnost i smiraj generalno stvaraju manir s kojim Đorđević prilazi svojim noćnim motivima. On je svjestan da su nam svjetlost i boje nužni da bismo mogli da se zagledamo u noć. Obratimo pažnju na dva ulja na platnu što se zovu Nyctophilia. Okvir tame nas sam od sebe privlači ka mračnom središtu. Tamo su figure na koje smo u Đorđevićevom svijetu već navikli. To je onaj kontekst o kojem, unutar Đorđevićevog slikarskog univerzuma, govori Boris Mandić: “Degeneričnost koja hoda, rektumske kreature, noćna gamad, vrišteće glave bez udova, alijeni, pacovi koji se tranformišu u ljude (poslednje poniženje pacova?), lignjoliki paraziti, harpije, okom vidljive bakterije, kvarni i disfunkcionalni mehanički udovi bez glave, hodajuće genetske pogreške, sablasne lobanje i defektni skeleti, cerekajuće utvare – ponorna bića nastala iz praistorijskog gliba, prvobitne tamne amorfnosti, čulno konkretna, a ne prazne apstraktne koncepcije, obične metafizičke utvare kao proizvodi jedne pojačane imaginacije (“uostalom, nekada uobražavam da su moji crteži živi”).

Letimičan pogled na njih izaziva u nama tektonsku jezu, koja nas čupa iz konformističke užlebljenosti u svakodnevni poredak stvari; ona su sioranovski zajedljiva, keze nam se, cerekaju, plaše nas ćutanjem; nedovršena su, prelaznog i procesualnog karaktera (plutajući delovi organizma odvojeni od celine, raspolućena tela, rasparčani organi itd.), kao i nepoznatog smera kretanja.“ Mandićeva deskripcija je detaljna i efektna, no s njegovim se zaključcima ne moramo do kraja saglasiti. Izlazak iz “konformističke užlebljenosti u svakodnevni poredak stvari“ ne vodi nas nužno isključivo do tektonske jeze; drugi put, put kojim se rjeđe ide, vodi nas do prosvjetljenja. I prosvjetljenje, međutim, može da bude “sioranovski zajedljivo“.

Đorđevićevo sioranovsko nadahnuće je, naime, nedvojbeno, a od nas zavisi kamo će da nas odvede. Destinacija će u svakom slučaju da bude vrijedna putovanja.To travel hopefully is a better thing than to arrive – zapisao je, uostalom, Robert Luis Stivenson, još jedan iz plejade onih koji su dubinski osjećali razliku između dnevnog i noćnog mišljenja. Upustimo se, dakle, slobodno u asocijativno putovanje na koje nas vode prizori iz Đorđevićevog slikarstva. Otvoreni naslovi njegovih djela pomažu nam u tome, usmjeravajući nas, ali ne odveć agresivno i nedvosmisleno. Jer ako je, kako pjesnik kaže, dijete otac čovjeka, onda su i dječije sobe, kao motiv, embrion budućeg osjećanja svijeta i prostora, jednom riječju – svemira.

Ne biram slučajno termin embrion. Ima na Đorđevićevim slikama, kad ih čovjek gleda jednu za drugom, nečeg što istovremeno liči na grafikone razvoja ljudskog bića kao i na snimske fosila što ilustruju stepene evolucije. Na izvjestan način, to djeluje i kao slikareva autokontekstualizacija u okvire “tradicije i individualnog talenta“.  Đorđević se, naime, ne oslanja ni na aleksandrijsko-postmodernističko filigransko poigravanje sa stotinu puta već viđenim niti se ufa u neku vrstu barbarogenijskog “žargona autentičnosti“ u vidu izvorne (kvazi)genijalnosti.

Njegov put je put izabrane tradicije, i kad je riječ o slikarstvu i kad je riječ o svjetonazoru i filozofiji. On zna i u koju slikarsku tradiciju se ugrađuje, a takođe i kakvoj, u širem smislu, umjetničkoj familiji želi da se pridruži. To uvijek počinje sa dječijom sobom, no nju je Đorđević već odavno nadrastao. Njegovo slikarstvo je u određenoj mjeri egzistencijalističko. U Klaićevom Rječniku stranih riječi egzistencijalizam se opisuje kao “dekadentna struja u francuskoj literaturi poslije drugog svjetskog rata (osnivač Ž.P. Sartr) odiše najdubljim pesimizmom, nevjerovanjem u životne snage čovjeka i pomanjkanjem perspektive”. Ima nečeg tipičnog u ovoj prilično pežorativnoj viziji egzistencijalizma.

Tu čovjek na prvi pogled zbilja može vidjeti dekadenciju, ali je suština egzistencijalizma zapravo drukčija. Kako kaže jedan od likova Linklaterovog filma Waking Life: egzistencijalizam je ipak škola mišljenja koja veli da čovjek ima slobodu, da je njegova sudbina njegova stvar, ali i da nema slobode bez odgovornosti. Filozofska bit egzistencijalizma, međutim, ne objašnjava do kraja njegovu kulturološku baštinu. Prema jednoj kratkoj televizijskoj istoriji dvadesetog stoljeća egzistencijalizam je pojam koji obuhvata jako širok dijapazon fenomena: Kamijeve romane, džez, Žilijet Greko, nošenje tamnih naočala i rolki, Antonionijeve filmove i komade Semjuela Beketa.O tome koliko se Đorđevićevo slikarstvo napaja upravo egzistencijalističkom baštinom mogao bi se napisati zaseban tekst. Na kraju ovog, međutim, čini mi se uputnim citirati fragment iz Kamijevog eseja Mit o Sizifu. U njemu je zapravo i jedno moguće objašnjenje Đorđevićeve volje za noć:

“Nema sunca bez sjene i potrebno je upoznati noć. Apsurdni čovjek kaže ‘da’ i njegov će napor biti neprekidan. Ako postoji lična sudbina, nema više opšte sudbine ili bar postoji samo jedna koju on smatra fatalnom i dostojnom prezira. Što se ostalog tiče, on zna da je gospodar svojih životnih dana. U tom tananom trenutku, u kojem se čovjek iznova okreće svom životu, Sizif, vraćajući se svom kamenu, posmatra slijed tih nepovezanih pokreta koji postaju njegova sudbina, koju je on stvorio, ujedinio pod pogledom svog sjećanja i uskoro zapečatio svojom smrću. Na taj način, ubijeđen u ljudsko porijeklo svega što je ljudsko, slijepac koji želi da vidi i koji zna da noć nema kraja, uvijek je u pokretu. Kamen se još kotrlja.“

Muharem Bazdulj

Mate, slikar nesanice.

Srpski kulturni centar u Parizu (123 rue Saint-Martin, nasuprot Muzeja “Pompidou”) igra važnu ulogu za upoznavanje žive umetnosti u Srbiji i svoje veze sa Francuskom, koje su stare ali i još uvek jake. Da se usredsredimo na dvadeseti vek, ja uopšte ne želim da spominjem uticaj Andre Lhote-a, koji se sam predstavio kao majstor i naslednik kubizma u vreme kada su Picasso i Braque već bili prešli na nešto drugo i koji je imao do dvadeset četiri jugoslovenskih učenika – naslednici “umjerenog” kubizma kao i on! Daleko od toga, mislim posebno na srpsku tradiciju koja se može nazvati ekspresionističkom i oniričnom, kojoj također pripadaju i veliki, usamljeni Gabriel Stupica (1913-1990) i slikari koji su formirali grupu “Mediala” u Beogradu šezdesetih godina prošlog veka – među njima su bili najznačajniji Dado, Ljuba i Veličković, koji su se kasnije preselili u Pariz, bez prekida svoje veze sa Srbijom, naručito u slučaju Veličkovića.

Trenutno nas Srpski kulturni centar poziva da otkrijemo jednog mladog slikara, rođenog 1983. godine u Beogradu, Nemanju Mate Đorđevića, i to je pravi šok. Izložba se zove “Nyctophilia”: umetnik kaže da voli noć, ali njegove slike se pojavljuju kao zastrašujuće noćne vizije umetnika koga muči duboka egzistencijalna anksioznost. Možda je to neko sećanje na Jean-Paul Sartre-ovog lika “Antoine Roquentin” kada Mate nazove “Mučnina” svoj autoportret, jedno ulje na platnu iz 2015. godine, na kom se jedva raspoznaju crne rupice koje zjape prazne na komadu nejasnog mesa. Umetnik izričito predstavlja Cioran-a kao zvezdu vodilju, i to nam je koristan znak kada pokušamo da razumemo ovu umetnost potpuno bez kompromisa, koja nameće svoju viziju bez pokušaja da sve zadovolji. Cioran je u stvari zaista napisao sledeće: “U nesanici, kažem sebi za utehu, da ove sate u kojima sam svestan otmem ništavilu, i kada budem spavao oni mi nikada neće pripadati.” Još jedno platno se zove “Kafka” i to je već dovoljno da shvatimo da Mate, koga verovatno muči ozbiljna slabost, leči svoju muku otimajući ništavilu slike iz dna svoje noći bez sna.

Mate nije samo slikar, već i crtač, i nije nam čudno što je 2009. godine (tada je imao dvadeset i šest godina) bio prvi dobitnik nagrade za crtež koju je osnovao Vladimir Veličković da ohrabri grafičke prakse visokog kvaliteta u svojoj zemlji. Može se čak i reći da Mate svesno ide koracima ovog majstora, u seriji “Psoriasis”, koja je “ukleta pacovima”. Znamo da su, kao i psi, pacovi najvažniji u radu Veličkovića. To je bila njegova opsesivna tema u godinama 1960-1970, kao što možemo videti u radu “Expériences/Rat” (kombinovana tehnika na papiru 1973-1974).
Pacov pokazuje situaciju koju je dobro analizirao Anton Ehrenzweig, obeleživši univerzalnu sklonost umetnosti našeg vremena prema razvijanju teme agresije i smrti: “Ljubav se gotovo nikada ne može naći u modernoj umetnosti, a retko kada se sažaljenje može naći”, napisao je psihoanalitičar, “u korist smrti, razaranja, mržnje života i ljudskog stanja” (u “L’Ordre caché de l’art”). Čini se da je Mateov mučeni pacov, postavljen naopako (“Psoriasis”, 70 x 100 cm, mastilo na papiru 2014), direktan odgovor na Veličkovićev “Rat supplicié tête en haut” (mastilo na papiru, 100 x 60 cm, 1962). On njemu sigurno odgovara, ali svaki umetnik ima svoj virtuozni način slikanja. Jednostavno rečeno, otkrivamo kroz ovu izložbu da zaista postoji poseban srpski identitet vizuelne umetnosti, ne samo iz perspektive stila nego i sadržaja. Stil je nervozan, oštar, konačan.  Pozadina je bliska Cioranovom smislu (“O nedaći biti rođen”) i Beckett-u, evocirajući “greh što se rodio.” Sve je to kao da se Mate i njegov majstor Veličković bore, i jedan i drugi, da “iskupe” jednostavnu činjenicu da nisu mrtvi. Ali alhemija umetnosti, kada je priznata kod ovih umetnika, naslednika srpske tradicije, pretvara njihove radove u vapaj za životom. Nakon noćne more, tu je prosvetljenje. “Buđenje (nesanica)” je upravo naslov jedne od Mateovih poslednih slika (ulje na platnu, 140 x 200 cm, 2016).
To se mora videti!

Žan-Lik Šalimo

(povodom izložbe “Nyctophilia” u Srpskom kulturnom centru u Parizu, aprila 2016.)

Iz ateljea

Umetnik kaže

Miroslav Sapundžić: Vaše stvaralaštvo, prisutno na domaćoj i internacionalnoj vizuelnoj sceni i vrednovano prestižnim nagradama, prepoznatljivo je po likovnom rukopisu koji karakteriše naglašena ekspresivnost. Sinergija likovno-fromalnih sredstava u komponovanju slike/crteža – vitalna grafičko-linearna bravura, dinamičnost kompozicije, gestualnost, plastičnost volumena, hromatski kontrasti – na vizuelnom i skoro taktilnom planu pojačavaju osećaj tenzije, iskustva neobuzdane sile koja dominira površinom papira/platna i galerijskog prostora.

Da li je opravdan utisak da svaki novi ciklus radova ide korak dalje ka ispitivanju graničnih područja u projekciji ljudske drame i gotovo košmarne teskobe? Da li je to vrsta refleksije koja je opominjući lakmus trenutnog stanja društva i civilizacijskog toka?

Nemanja Mate Đorđević: Ja mogu sada da vam govorim o tome, ali mislim da je pre svega vaša analiza na neki bizaran način blistava! Hvala vam doista prosto sam začuđen. To je prilično  komplikovano. Često se spominje i šuška o toj mojoj ličnoj evoluciji koja je doslovce permanentna. Mene je čovekom učinilo ono što jesam, i to mi je dalo unutrašnju dimenziju.   Radio sam da bih dao izrazu odušak, jednim trenutnim osećanjem koje je najbliže osetu dok vadite iz sebe, iz tabana/ruke, oštricu. Svi moji radovi su manje-više, u strukturi, ispovesti. Prosti, memoari. Drama je unutrašnja dimenzija koja izaziva da progonim sebe skrušenim radom, dok je košmar sudbina koje niko nije pošteđen. Lepo primećujete stvari. Ja se ne ponosim time što sam uhvatio taj taktilni osećaj duha koji propada. A, u stvari, jesam malo ponosan na izvestan način u odnosu na okolnosti i kaprice. Kaže pisac: “jezik konačno eksplodira u ćutanju nerazumevanja”, računam da tako operišu i moje slike na terenu. Ne mogu da vam odgovorim na to pitanje čistom refleksijom. Vi ste svojim uvodom pokrenuli jedan niz koji operiše jezikom, koji ja ne znam a savršeno je sačinjen od nežno skrojenih delića-delanja, kojih bih se ja rado oslobodio u ime opsesija i sumnjive odgovornosti u radu. Lično mislim da je vaš utisak opravdan i tačan; moja namera je bila da sa svakom serijom unesem jednu vrlo zgusunutu stvarnost, a materijali i igračke sa kojima operišem stvaraju taj potencijal.

 

M.S: „Nova stvarnost“ ili „nova normalnost“ izazvana pandemijom slojevito je uzdrmala ustaljene životne i profesionalne tokove pojedinca i čitave populacije. Da li je ova kataklizmična promena uticala i na vaš stvaralački habitus? Da li je produbila i izoštrila navedene karakteristike vaše stvaralačke poetike?

N.M.Đ: Sadašnjost, ipak, pripada epidemiji. Uznemireni ili ne, ja vidim savremeni svet kako se utapa u glupost i mrak i bojim se da su stvari bespovratno izgubljene, a svoju jedinu nadu polažem u umetnost, njen slobodan duh. Daleko da sam rastrojen od panike, samo se nije trebalo mnogo izlagati u čemu sam ja prednjačio i pre ovog stanja. Prosto, rad je stvar dinamike, on nas duboko dira, rad je stvarni događaj koji jede vreme. Čovek kao radna životinja je osuđen na propast, tu se ne može ništa učiniti. Zvučaće perverzno, ali ja sam zahvalno usisavao iscrpljenost događaja koji su sledili i koje sam u krajnjoj liniji očekivao. Čovek nije kompleksno biće, on je suvoparan, neinteresantan i krajnje predvidljiv; primetićete da su se osećanja u odnosu na klimu transponovala i istrošena su do maksimuma. Upravo prisustvujemo silovanju nesreće. To će utemeljiti savim nove logike i paterne. Ono što ja osećam i mislim o životu koji nas je sačekao, to se videlo i pre na mojim slikama, i te kako se videlo. Gajim jedno  paricidno osećanje u svesti disputanta, to je više nego jasno, to je okvir i dubina koju vi spominjete, a na koju ja računam. Slične situacije smo imali kroz istoriju u prošloj sadašnjosti, sadašnjoj prošlosti, samo ljudski duh je zaboravan. Svakako da sam načuljio uši, svesno sam dopustio da me proguta sve oko nas. Upravo zato moj rad deranžira, jer je postavljen unutar ogledala koje je u odrazu vidljivo, dirljivo predstavlja jednu tegobu neprijatnog osećanja. Sad treba delati naspram toga. Zar ne?

 

M.S: Spomenuli ste da se od nedavno bavite i skulpturom, dakle izražajnost vaše likovne forme osvaja i treću dimenziju. Da li je ograničavajući pandemijski faktor, koji je uticao na slobodu kretanja i relativizovao poimanje prostora, za vas bio jedan od pokretača u smeru prostorne umetnosti ili je taj pomak došao iznutra iz prirode i logike samog rada?

N.M.Đ: U stvari, većina mojih radova, ako se dobro zagledate, je pupčanom vrpcom upravo fizički uvezana u treću dimenziju. Bilo je samo pitanje vremena kada početi-istupiti. Stoga, možda ste i u pravu da su elementi života, precizno i direktno vezani sa ovim poslom, otvorili, pre svega, jednu teritoriju -svetlost, materiju, ritam- koja je važna za promišljanje u skulpturi; suprotno uopštenim mišljenjima, svaka od navedenih osobina je ekvivalent ne samo za slikarstvo, već i za svaku zdravu skulpturu. Slažem se, u sve se upetljao prostor koji je jednostavno proizveden iz dnevnih rutina i problema.

 

M.S: Kako sagledavate generalno stanje i uslove umetničkog rada i izlagačke prakse kod nas i u svetu u poslednje dve godine?

N.M.Đ: Nemam pravo da govorim o tome, zbog vaspitanja, ali stvari su nepopravljivo-neuporedive. Ono što nas je sa druge strane ujedinilo su agonije, očajanje, mržnja prema čoveku, apokaliptična vizija; recimo vi ste sada dekadent, ne branite čoveka od njegove strukture, organizma, prirode i integriteta. Čak i tu će se pojaviti stidljivost kao jedina periferija koja je nepremostiva. Jer je vama, meni, njima promaklo da je čovek u ovim zadocnelim vremenima već postao jedno savim drugo Biće. Strukovno, stvari su neuporedive do besmisla, ne bih ulazio u detalje.

Jul 2021.