Tel +651 464 033 04

Kosančićev venac 19, Belgrade 11000

radnim danom od 9 do 19 h

m

This is Aalto. A Professional theme for
architects, construction and interior designers

Top

Rekli su

  |  Rekli su

Deca Sunca

 

Ostajući verna portretu, Ivona Pleskonja nastavlja svoje istraživanje sveta i čoveka kroz sopstveno iskustvo. I ranije, kao i sad, umetnost je za Ivonu poligon istraživanja sebe i drugih, pronalaženja izlaza iz haosa svakodnevice.

Proučavajući različite aspekte savremenog života i ljudi u njemu, pronalazeći različite puteve i izlaze, kao i na svojim ranijim slikama heroja, Ivona se vraća, ponovo i ponovo, poput antropologa u prošlost, nalazeći rešenja za budućnost. Njena velika želja da predstavi ljude kao pozitivna bića, kao bića koja prevazilaze sve svakodnevne probleme i kao heroje svoga vremena, sada je kulminirala u predstavljanju portreta u trenutku spoznaje, prosvetljenja, uzvišenosti, trenutku ushićenja ali i smirenja, sklada.

Na 20 metara dugom frizu portreta u natprirodnoj veličini, ona čisti pozadinu, briše joj vremensku i prostornu komponentu. Slika likove iz prošlosti ali i iz svog života, poznate i nepoznate i na taj način spaja prošlost i sadašnjost u budućnosti, u ostvarenju večne čovekove želje da dosegne sunce, da dosegne nedostižno.

Prilikom koncipiranja i slikanja ovog friza, Ivona koristi teoriju Pavla Florenskog koji prilikom analize ikona, subjekta na njoj (svetitelja) vidi kao materijalizaciju unutrašnjeg, duhovnog sveta. Ikona je za njega objekat koji isijava metafizičku svetlost nevidljivog, duhovnog sveta. Tako i umetnica kroz portret ističe duhovno stanje čoveka i podvlači ga belinom pozadine koja materijalizuje jaku sunčevu svetlost. Na taj način ona ističe paralelizam duhovnog i materijalnog sveta. U ranijim radovima Ivona nam je dodatnim simbolima ukazivala na karakter i osobenosti portretisanog, ali sada potpuno briše bilo kakva dodatna obeležja i insistira isključivo na čistom duhovnom stanju spoznaje. Razliku u prihvatanju tog uzvišenog trenutka ona ističe u samom fizičkom stavu portretisanih. Neki nas gledaju direktno u oči, neki nam okreću pogled zagledani u sebe krijući svoje lice ili su obuzeti trenutkom potpuno odsutni.

Istražujući predstavljanje čovekovog lika u trenutku spoznaje ona koristi dva medija – slikarstvo i grafiku. U oba medija ponavlja gotovo identičan prizor i iste likove ali sa njima želi da postigne različite efekte. Kroz istraživanje ona dolazi do maksimalne iskorišćenosti karaktera samog medija. Slikarstvo joj omogućava monumentalnost, naslikana lica deluju zastašujuće, čime se izaziva neka vrsta strahopoštovanja kod posmatrača. Na taj način posmatrač biva probuđen iz sna svakodnevice i nateran da razmisli i preispita svoje stavove prema svetu oko sebe. Sa druge strane, grafika omogućava jedan daleko suptilniji i intimniji prikaz, gde se isti likovi stavljaju u poziciju posmatrača i obrnutoi ističe umetnicin lični i emotivni odnos prema portretisanima. Spajanjem monumentalnog i intimnog, Ivona postiže da se svako od nas može videti u poziciji višeg bića ali i običnog čoveka.

U oba slučaja na frizovima je predstavljena ljudska potreba da se izađe iz sveta materijalnih stvari, prevaziđe svakodnevica i dosegne nešto drugo, neopipljivo i drugačije, da se zakorači u jedan duhovni svet u kome nema dilema!

Naučno odgonetanje raznih pitanja vezanih za prirodu sveta i čoveka, u našoj psihi, nije dovelo opipljivi svet u red ali je učinilo da nestanu osnovni mehanizmi koji su do tada činili taj red. Svet nauke je zamenio svet mita ali nije uneo harmoniju i hijerarhiju u čovekovo viđenje materijalni svet, več je doveo do potpunog disbalansa u čoveku. Mirče Elijade to objašnjava na sledeći način:

„…iskustvo (svetog prostora) podrazumeva da ispoljavanje svetog prostora omogućava zadobijanje “tačke oslonca”, orjentisanje u haotičnoj homogenosti… profano iskustvo podrazumeva homogenost i, dakle, relativnost prostora. Iščezava svaka prava orijentacija, jer “tačka oslonca” nema više jedinstven ontološki status, ona se javlja i nestaje prema potrebama svakodnevnog života. Istinu govoreći, nema više ni “Sveta”, već samo fragmenata jednog skrhanog univerzuma, amorfne mase jedne beskonačnosti “mesta”, više-manje neodređenih, gde se čovek kreće upravljan zahtevima egzistencije uklopljene u industrijsko društvo.“

Te tačke oslonca sada su se premestile u sveru privatnog i ličnog iz nekada javne svere religioznog ispoljavanja. Potreba za ritualnim uporištima ljudske psihe sada su prepuštena snalažljivosti pojedinaca, što je dovelo do potpunog haosa i izgubljenosti savremenog čoveka. Ivona svoje tačke oslonca nalazi u svojim slikama u svojoj umetnosi. Ovi frizovi su njeno „sveto mesto“ i ona ga deli sa nama, ona nas podseća na to što nam je potrebno da bi našli ustrojstvo sveta oko nas.

Upravo potreba čoveka da dosegne nemoguće, da doživi nesvakidašnje, na kraju se pretvara u pobedu nad samim sobom, pri savladavanju sopstvenih mana i nagona, u pobedu nad svakodnevicom. Mešajuči sveto i profano, stanje prosvetljenja sa stanjem pobede nad svakodnevnim problemima, ona zapravo slika svakog čoveka sa svojim sopstvenim putovanjem kroz život. Iako svoje figure postavlja u vanvremenski pejsaž, u potencijalnu budućnost, ona aludira na moguće stanje saznanja svakog od nas. Ivonin izrazito humanistički pogled na čoveka izražen je izborom likova na slici. Insistirajući na likovima iz starih i „primitivnih“ civilizacija, ona podvlači ono iskonsko u čovekovoj prirodi, sklad čoveka sa svojom okolinom. Sa druge strane, tehnološki napredak omogućio je čoveku da u materijalnom svetu prevaziđe svoja ograničenja i bukvalno se vine ka suncu, poput astronauta. Te dve krajnosti fokusiraju disbalans i pocepanost današnjeg čoveka koji niti ima oslonac u religioznom prostoru niti ima mogućnost da dosegne neopipljivo visokom tehnologijom. U tom prostoru se nalaze likovi iz umetnicinog života.

Ivona kroz svoj rad kritikuje savremeno društvo, ali ne kroz konkretne probleme, već kroz isticanje nedostajućeg mesta koje bi ovom svetu donelo malo reda, a to je balans između čoveka i tog sveta. Ističući humani i pozitivistički odnos prema čoveku ona podcrtava prave vrednosti koje bi trebalo da ponovo postanu mesta oslonca za izgubljenog čoveka sadašnjice. Ako friz sa natprirodnim portretima iz prošlosti i sadašnjosti ima nekakav apokaliptični prizvuk i svojom impozantnom veličinom on deluje zastrašujuće na posmatrača, to je u cilju ukazivanja na mogući „kraj“ koji možemo sami uzeti u svoje ruke. Umetnica nas njime poziva da svoj život ne prepuštamo slučaju već da proneđemo u sebi one najhumanije vrednosti koje nas sve čine jednakima i daju nam onaj najvažniji oslonac u životu. Ivonin umetnički svet nam daje nadu da smo svi mi na kraju ipak Deca sunca.

 

Aleksandra Mirčić

HEROJI IVONE PLESKONjE

 

 

Za termin Nova slika vezujemo inauguraciju figurativnih i narativnih principa jednog posebnog reda u temama srpske umetnosti poslednje četvrtine 20. veka do danas. Pojam Nove slike iz današnje perspektive moguće je razumeti kao različite oblike uprizoravanja i komunikacije umetnikovog subjektivnog sveta koji otpočinje sa postmodernom estetikom. Po pravilu ekscentričan, decentrirani i hedonistički nastrojeni svet, lišen interesovanja za velike istorijske teme modernizma i emancipaciju univerzalnog subjekta, postavljen je u samo središte umetnikovog rada 80-tih i inaugurisan kao njegov ekskluzivni kredo.

Predstavnici Nove predstave 90-tih godina razvijaju govore koji počivaju na ovom iskustvu prethodne generacije umetnika, postmodernu estetiku profilišu u daljoj subjektivizaciji umetničke predstave i kod jednog njenog dela beleži tip predstave koju je kritika tog vremena nazivala monumentalnim intimizmom. U osnovi radilo bi se o postupku zasnovanom na transponovanju krajnje ličnih, gotovo intimističkih motiva i narativa, u monumentalne i reprezentativne vizuelne celine. Kod monumentalizacije portretske i autoportretske koncepcije – bilo da se radi o slikarstvu, fotografiji, skulpturi, umetničkom objektu ili performansu – vidljivo prisustvo hipertrofije ljudskog lika i umetnikovog Ja, ne govori, međutim, više samo u prilog jednog egocentričnog i hedonistički nastrojenog subjekta, zamišljenog u vrsti vanvremenog ambijentalizovanog prostora umetničke igre. Ljudska figura ili samo telo umetnika postaju središte svojevrsne vivisekcije socijalnog ambijenta i memento geneze njegovih urbanih identiteta. Česta multiplikacija autorovog lika predstavlja pokušaj oštro kontrastirane «ambijentalizacije» krhkih egzistencija i introspektivnih zapisa svakodnevice, u odnosu na što čini linearni hiperaktivni rad istorijskog vremena i njegova rušilačka inercija.

Ono što već u prvom trenutku privlači našu pažnju u radovima Ivone Pleskonje, je da su gotovo sve predstave svojevrsni recidivi urbanih narativa ispričani kroz monumentalistički razrađivanu koncepciju portreta. Autorka preuzima ikoničku strukturu dvodimenzionalnog plana slika iz sveta popularne kulture, preciznije plakatsku i kompoziciju kadra u stripu, svedenu, sa širokim planovima i dominantnim prisustvom lika u prvom planu, imaginarnim akterom koji poziva na akciju ili uspostavlja bezuslovnu pozornost posmatrača.

U ciklusu pod nazivom Heroji prvi plan definisan je najčešće dopojasnim portretom «kadriranim» u radikalnoj frontalnosti i intoniranoj hijeratici stava, koji se oštro odvaja od pozadine naznačene kroz svedenu bojenu amblematiku zamišljenog prostornog ambijenta portretisanog lika. Lica koja defiluju pred našim pogledom su individue iz autorkinog najbližeg okruženja, ona sama ili odabrane ličnosti «drugog», uzori alternativnog urbanog univerzuma i svojevrsna alter-ega umetnika (Frida Kalo, Brus Li, Spajdermen…). Za samu autorku oni predstavljaju «vanserijske borce…sa borbenim osobinama vrhunske veštine, regeneracije, izdržljivosti, snage i hrabrosti». Slikana ravan organizuje se u nastavku kao prostor ikone u kome se prisustvom svetačkog lika ili heroja novoarbitrirane realnosti samog umetnika, istovremeno meditira i zvanična (svetačka) pred-istorija i individualni herojski akt, evocira (ovozemaljska) biografija i objavljuje prospekcija jedne supra-ljudske realnosti.

Ova upadljiva sličnost i istovremeno razlika sa porukom koju prati meditativni postupak građenja slike svetaca (heroja), odnosno ispisivanje prisustva svesti o sebi tokom samog stvaralačkog akta (umetnika), najupadljivija je u seriji (auto)portreta Heroji i radovima poput Ja nisam tipična (Vijetnamka), Spasi me, Ispravi se (Brus Li), Autoportret (Lep dan danas), Kiseonik (Pod gas maskom). Centralni lik novostvorene «priče» pomalja se iz prvog plana slike i komunikaciju transcendira s one strane istorijskog vremena u kome su i prošlost i budućnost jednako virtuelne kategorije.Hod individue kroz kazamate društvenih mitova, kulturnih kodova i ličnih sećanja, sugerisan je kroz pseudo-mitsku alegoriju tradicionalnog hodočasničkog napredovanja. Amazonke i Kraj planete zemlje su poput zaustavljenih sekvenci jednom življenog sna ili virtuelnih prostora odvojenih od korupcije i tiranije dehumanizovanog društva.

 

Jelena Krivokapić

(tekst publikovan u katalogu izložbe Heroji, Prodajna galerija Beograd, 2007.)

11 SNAGA

Centar Univerzuma šalje na planetu Zemlju 11 snaga za čovečanstvo, 11 snaga materijalizovanih u 11 divova. Divovi se spuštaju na našu planetu jedan po jedan ovim redosledom: 1. Širon IDENTITET, 2. Gabriel STVARANJE, 3. Ivona SAOSEĆAJNOST, 4. Lazar PROMENA, 5. Srki ISTRAJNOST, 6. Pal RAD, 7. Tasja SREĆA, 8. Verona BLAGOST, 9. Ranko UM, 10. Orlando REALIZACIJA, 11. Ksenija Lea je materijalizacija snage LJUBAV i dolazi u dva oblika, LJUBAV 1 1 i LJUBAV 1 2.

Spuštanje ovih snaga je praćeno prodornim zvucima koji se stvaraju u atmosferi. Prvi kontakt svake snage sa tlom naše planete je snažan i stvara potres, koji se vrlo brzo pretoči u najdivniju melogiju koja se širi po celoj planeti. Tada se može reći da je život te snage na Zemlji počeo. Snage su tu za celo čovečanstvo, a spuštene u centru Beograda pravo na izložbu 11 SNAGA. Dobrodošli svi!

 

Upoznajte snage:

1.Širon IDENTITET

Širon je glavni lik u filmu Beri Dženkinsa, Mesečina. On je dečak koji je svojom snagom postao veći od najvećih problema u kojima je živeo. Postao je najveći srećni čovek! Predstavila sam ga u posebnom i osetljivom momentu u kome preispituje svoj identitet. Širon predstavlja snage svih identiteta koje nosimo u sebi i onih najosetljivijih delova bića koja su toliko ranjiva, a iz kojih zapravo izvire naša najveća snaga. Širon je došao da nam to kaže.

2. Gabriel STVARANJE

Gabrielova radost nas pokreće na igru. Radost i igra su najave da će se stvoriti nešto novo, nešto što svet još nije video. Novostvoreno budi novu radost koja nas opet dalje pokreće na novo stvaranje. Hvala ti Gabriele!

3. Ivona SAOSEĆAJNOST

Gledam te tvojim očima. Osećam te tvojim srcem. Ti si ja. Ja sam ti. Gledaš me mojim očima. Osećaš me mojim srcem. Svi smo jedno.

4. Lazar PROMENA

Lazar je bokser koji pleše u ritmu celog sveta, gipko pleše kroz vreme. U svakom novom momentu je novi pokret i novi Lazar. On menja sebe u svetu koji se menja. On pleše sa promenama. Zbog toga mu je lepo.

5. Srki ISTRAJNOST

“Moja najveća snaga je istrajnost.”, kaže Srki. Srki je moj učitelj aikidoa. Srki je dete Save. Savom plove šleperi na kojima piše njegovo ime, Istrajni 1 i Istrajni 2. I ja sam dete Save. Zbog toga je Srki moj brat. Sava nas uči da budemo istrajni kao voda koja teče. Istrajni tok u jednom smeru omogućava ogromnom broju čestica informisanje tokom kretanja, informisanje i prenošenje informacija tamo gde su informacije potrebne. U procesu kretanja i informisanja, čestice dobijaju veliku snagu koju koriste za dalje kretanje. Tako funkcioniše istrajnost. Istrajnost je potrebna u životnim misijama i dugoročnim ciljevima. Istrajnost nas dovodi do ispunjenja misije. Hvala ti Istrajnosti! Hvala ti Srki, učitelju moj!

6. Pal RAD

Pal je sagradio pola Sente. Pal je sagradio i svoju kuću. Sam je naučio da zida. Učio je i druge kako da zidaju. Pal je sve stvorio svojim radom!

7. Tasja SREĆA

Sreća je lepa, nežna, mudra, dobro organizovana. Sreća je prijatelj. Sreća je prijatna i nasmejana. Sreća je moja najveća sreća u životu. Sreća sluša muziku, voli veselu muziku sa radija. Sreća voli ljubav. Sreća voli dom. Sreća radi na sebi. Sreća ne prepušta sebe slučajnostima. Sreća je veoma dobro organizovana, organizovana Srećom.

8. Verona BLAGOST

Blagost kaže : “Nisam ni znala kako se nosi šešir.” Blagost, nežnost, ljubaznost, razumevanje… izviru iz nevinosti i čistote duše, izviru i prenose se osmehom dalje na ceo svet.

9. Ranko UM

Um je bistar. Rankov um je Univerzum. Rankov um radi sa svetlostima koje isijavaju beskonačno mnogo boja. Boje se u svetlostima međusobno kombinuju i stvaraju nove spektre. Ranko otvara fotonske pakete i svojim rukama širi spektre po našem nebeskom svodu, po inteligenciji planete Zemlje. Ranko mi je pokazao kako to radi. Sada svima pokazuje kako um radi.

10. Orlando REALIZACIJA

Orlando je glavna ličnost u filmu Orlando, režiserke Seli Poter, koji je nastao po istoimenom romanu Virdžinije Vulf, a čiju ulogu u filmu tumači glumica Tilda Svinton, koju sam naslikala kao desetu snagu.

Orlando je princ. Orlando je princeza. Orlando se realizuje kao princ. Orlando se realizuje kao princeza. Orlando to radi hrabro i lako.

11. Ksenija Lea LJUBAV

1 1) Ljubav miriše ružu. Ljubav nežno hoda po laticama. Ljubav je živa. Njeno ime je Ljubav

1 2) Ksenija Lea kaže: “Ljubav za sve u svim pravcima.” Ljubav je i Vera. Ljubav je i Mir. Ljubav je Prisutnost sada ovde zauvek i svuda. Ljubav nas je stvorila. Živela Ljubav!

Ivona Pleskonja