Fenomen sreće i traganje za njom kroz fizičko i duhovno putovanje, ključna je okosnica koja objedinjuje najnoviju seriju radova „Klikeri“ i predstavlja logičan nastavak serije radova „Helpful Things“. Svaki rad predstavlja intimnu belešku proživljenog duhovnog iskustva koje je doprinelo spiritualnom razvoju autora i oplemenilo ga iskustveno, tako da ga je prepoznao kao duhovnu vrednost i sećanje koje zahteva baštinjenje, lakim i čistim vizuelnim zapisom.
U svojoj nameri da „uhvati tanku liniju između ideje da je sreća, izvan nas i koncepta da je pre svega potrebno naći sreću u nama samima“, Vladan Sibinović nam kaže da zastanemo, udahnemo i promislimo. Autor nas sopstvenim iskustvom, filozofijom i osvrtima na Jungovu psihologiju, upozorava na zabludu čekanja i dosezanja sreće. Sreća je kao fenomen neuhvatljiva i neopipljiva, nevidljiva u svom dolasku i odlasku ali njeno prisustvo i odsustvo i te kako osećamo i zbog traganja za njom često lutamo.
Usko povezan sa fenomenom sreće prisutan je repetativni motiv igre koja je na većini radova simbolično predstavljena klikerima. Oni su simbol sreće i bezbrižnosti kakvu smo osećali u detinjstvu. Kroz igru smo učili i razvijali sopstvo. Ona je bila jedina konstanta u našoj prvoj spoznaji sveta i nas samih. Osim klikera na radovima se konstantno provlači dualnost u odnosu enterijer-eksterijer. Posmatrač je gotovo uvek smešten u neku sobu iz koje može da vidi planinu, nebo ili more. Ovde autor ilustruje tanku granicu potrage za srećom negde vani (eksterijer, spoljašnjost, aktivnost, ekstrovertnost i otvorenost) i u nama samima (to je ta udobna soba, dom, lični prostor gde smo najsigurniji, introvertnost i introspektivnost).
Ključna karakteristika Vladanovog vizuelnog izraza je preciznost i pročišćenost, harmonično slaganje svega nekoliko boja koje pružaju izuzetan mir i sklad kakav prija oku i uspostavlja potpunu ravnotežu kompozicije. Sama tehnika slikanja i upotreba posebnih četkica od prirodne dlake ali i pojedini motivi poput -Koi ribe, Taiyaki poslastice, posude za sake, Fudži planine… ukazuju na izuzetno bogato nasleđe japanske kulture koje autor neguje.
Sibinović stvara precizno i promišljeno. On pažljivo bira svoje lične emotivne doživljaje i unosi ih u rad koji pruža samo prividno opustošen prizor koji je zapravo veoma bogat ličnim i izuzetno sadržajnim narativom. Za njegove slike bih rekla da su tihe i strpljive. Njihovu nežnost i harmoniju autor namerno i duhovito narušava pojedinim nelogičnostima i nepravilnostima ukazujući na dualnost samog života koji se nikada ne odvija onako kako smo ga zamislili. To najbolje ilustruje stih Koenove pesme koja je samo jedna od Vladanovih inspiracija – „There is a crack, a crack in everything. That’s how the light gets in“.
Ana Kršljanin, istoričar umetnosti
(tekst povodom izložbe „Klikeri“, Galerija Štab, Beograd, 2022)