Tel +651 464 033 04

Kosančićev venac 19, Belgrade 11000

radnim danom od 9 do 19 h

m

This is Aalto. A Professional theme for
architects, construction and interior designers

Top

Rekli su

  |  Rekli su

Prisutan na savremenoj likovnoj sceni od devedesetih godina, rad grafičarke i slikarke Simonide Radonjić kritika je prepoznala vrednujući njegove likovne i poetske osobenosti o čemu svedoče i značajna priznanja: “Zlatna igla” na Prolećnoj izložbi ULUS-a (2007), “Gran pri” na Međunarodnom bijenalu “Suva igla”, Užice (2009), Prva nagrada za crtež iz fonda „Vladimir Veličković“, Galerija „Haos“ (2011), i druge. Od debitantskog iskoraka do danas može se pratiti logika i skladan evolutivni tok jedne stvaralačke ideje. Naime, odnos čoveka i prirode kroz tematizovanje fizičkog i unutrašnjeg svojstva Bića, njegovih bazičnih životnih procesa, egzistencijalnih i duhovnih impulsa vidljivi su kao stvaralačka preokupacija koja svoje materijalizovanje i adekvatnu formu nalazi u predstavljačko-figurativnom prosedeu često zoomorfnog ili nekog drugog, neretko organskog tipa. U početku su to bile raznovrsne stilizovane figure ekspresivnog gesta i kolorita, a potom je usledilo fokusiranje određenenog motiva (Kuća jelena) u formi pročišćene i kultivisane likovnosti. Postepeno je izražajnost ustupila mesto kontemplaciji oličenoj u elaboriranom crtačkom tkivu i plastičkim efektima modelovanja koje autorka jukstaponira i naglašava fonom čistih monohromnih površina, kao i kolorističkim i grafičkim akcentima. Analitički pristup motivu i njegovim značenjskim slojevima oličen u lucidnom i/ili enigmatičnom fragmentiranju i de/rekomponovanju forme je jedan od postupaka koji autorka primenjuje u svim dosadašnjim stvaralačkim fazama.

U poslednjem ciklusu pod nazivom „Ćutanje je zlato“ autorka poput umetnika-anatoma ispituje sistem organa govora u čijem fokusu je jezik. Evocirajući iskustva i radoznali duh renesansnih genija (Leonardo, Direr) ona posvećenim i pedantnim iscrtavanjem bezbroj linearnih vlakana gradi fluentne površine tkiva koji više od mimetičke preciznosti u ilustrovanju građe ukazuju na težnju da se pronikne u prirodu govora, njegov komunikacijski, etički, kulturni aspekt u istorijskoj vizuri i danas. Ove vizuelno bogate i uzbudljive forme, izvučene iz svog prvobitnog konteksta i ikonički postavljene u gro planu, gotovo levitirajući u nedefinisanom praznom prostoru, deluju poput živih pulsirajućih totema bremenitih svedočanstvima o civilizacijskom nasleđu koje je artikulisalo napredak i uzlet ljudskog duha isto koliko i govor zla i stradanja. Sugestivan i formulisan kao pouka, naziv ciklusa ujedno je i značenjski ambivalentan. Mnoge ličnosti u istoriji su anatemisane ili žrtvovane zbog lične slobode religioznog, političkog i naučnog govora. Cenzura je i danas moćan korektiv za subverziju slobodoumnog govora koji je oprečan represivnim i nametnutim ideologijama i životnim/društvenim normama. Na gotovo svim radovima ističu se koloristički akcenti u vidu crvenih tragova, nalik kapilarnim mrežama ili krvi koja probija belinu papira/platna, ponekad u formi stilizovanog krsta. Ovakva ikonografija može se tumačiti i kao osobeno autorsko rešenje za univerzalni martirijum svih koji su žrtvovani za slobodu govora. Setimo se hrišćanskih mučenika u istoriji umetnosti često prikazanih kako ističu posečene delove tela. Sa druge strane, u današnjem svetu prezasićenom ogromnom količinom informacija kada je sve teže filtrirati govor od obraćanja koje preplavljuje i opterećuje naš kognitivni sistem, poput elektronskog spama, odsustvo govora, odnosno ćutanje, deluje kao blagotvoran i zlatan predah. Prema Bodrijaru komunikacija kao i društvo u kome deluje je u formi zatvorenog kola gde “društveni ugovor se preobrazio u pakt o simulaciji, u znaku medija i informacija“1  . Shodno tome, može se reći da ćutanje nije puko odsustvo zvuka već plodan mir i meditativna tišina u kojoj se misao generiše i bubri, da bi kao novo biće u nastajanju sa životvornom klicom značenja, ideja i znanja bilo verbalno ovaploćeno. Kada Sioran govori o nepodnošljivosti insomnije i naporu konstantne fizičke i mentalne budnosti u neprekinutom vremenskom toku, što često vodi u suicid kao izlaz, on ističe spasonosnu vrednost sna kao neophodnog gašenja svesti, prekida života, nasušnog ciklusa male smrti i vaskrsenja. Motiv mandragore u pojedinim radovima, jedan od simbola smrti – lekovita i otrovna biljka, kojoj se pripisuju blagotvorna ali i magijska i demonska svojstva, ambivalentna kao i sam govor – u ovom autorskom konceptu izjednačen sa stanjem apsolutne tišine. Postavlja se pitanje, da li u eri „komunikativnog delirijuma“ težnja ka temporalnom ili konačnom ništavilu u vidu kosmičkog muka jesu posledica osujećenog govora, bunta, kognitivnog nihilizma ili pak stanja ispravnog uvida, krajnjeg i potpunog znanja o svetu, koje po Vitgenštajnu i njemu bliskim teoretičarima jeste znanje o kome se ne može govoriti jer su sve raspoložive reči nedostatne?2

 

Miroslav Sapundžić
avgust, 2020.

 

1. Ž. Bodrijar, O zavođenju, Podgorica, Oktoih, 2001, str. 191.
2. Z. Tomić, Knjiga o ćutanju, Beograd, Čigoja štampa, 2016, str. 71-73.

Čovek je (još uvek) merilo svih stvari

Tebi je dato skladnije telo, negoli drugim životinjama, date su ti sposobnost brzog i različitog kretanja, najoštrija i najosetljivija čula, dosetljivost, razum, pamćenje kao u besmrtnog boga. (Leon Batista Alberti)
Misao svestranog renesansnog stvaraoca, iako uz prizvuk arhaičnosti, uveliko potvrđuje da se stav čoveka prema sebi samome već vekovima gotovo ne menja. I dok nam danas brzo i različito kretanje omogućavaju automobili, avioni… mnoga tehnološka dostignuća izoštravaju nam čula, a pamćenje kao u besmrtnog boga daju nam Wikipedia, Facebook… – suština ostaje ista. Čini se da ona leži, crta nam Simonida Radonjić, u večitoj, surovoj igri žrtve i dželata, u njihovoj koherentnosti, u savršeno uspostavljenom odnosu koji ne dopušta ni najmanje narušavanje ravnoteže, u gubljenju smisla jednog bez postojanja drugog. Osnova tog odnosa je, crta dalje Simonida a– opšta glad, i ona fizička i ona metafizička, želja za sticanjem i posedovanjem, neutaživa želja za sitošću. A i žrtva, lovina, koja je tu da utoli glad dželata, kasapina, lovca, i lovac sam, podložni su analizi, seciranju, demistifikaciji, vrednovanju, sortiranju, razgradnji, pretvaranju u simbole… Umetnica sve to radi, i kroz te procese nastaju anđeli zlatnog srca ali krvavih krila, obezglavljeni zečevi koji još uvek pokušavaju da pobegnu, zlatorogi jeleni, zlatorune ovce, vučice – dojilje, jelen-ljudi, medvedići – čuvari sna, gladne vučije glave… Priziva ona sećanja na detinjstvo, primećuje uprljane ruke, protraćenu hranu, pronalazi izgubljene misli, proživljava majčinsku nežnost i brigu…
Onaj slikar koji ne sumnja, malo postiže. (Leonardo da Vinči)
Simonida Radonjić pronalazi lepotu smrti, otkriva lepotu praznine, nagoveštava lepotu majčinstva. Ali, njena umetnost ne služi da posloži kockice u mozaiku lepoga. Ona je tu da nas drži budnima, da postavlja pitanja i traži da damo odgovor.
Simonida uspeva da učini svoj rad jednostavnim, da transformiše opštosti i dâ im jedinstvenost, da ispriča priču, da razotkrije klišee svakodnevice, da mudro izabere i promišljeno sklopi deliće spostvene slagalice. I da sve to učini otvoreno, neposredno, hrabro.
Uspeva još i da, pri tome, ne dâ sud, već da dozvoli onome ko se pred njenim crtežima nađe da, bez ikakve mogućnosti da pogreši, pokuša da dâ odgovore na pitanja koja je sam pronašao. Izvesna je i neskrivena simpatija prema žrtvama, kojima umetnica poručuje da slatko spavaju, da se ne plaše, koje bodri da pobegnu. Sve ostalo je sumnja u mogućnost da se bilo šta učini, bilo šta promeni. I nepristajanje na ulogu dželata, ali potpuno razumevanje za neophodnost njegovog postojanja.
Belo na našu dušu deluje poput apsolutne tišine. […] Ta tišina nije smrt, ona je prepuna živih mogućnosti. […] To je jedno ništa puno mladalačke radosti. (Vasilij Kandinski)
Snagu crtežima Simonide Radonjić daje, verujem u to – smelost i snaga same umetnice da upotrebi crvenu boju, boju krvi i vatre, simbol duše, libida i srca, principa i tajne života. Neskrivenoj smrti, bezglasnom kriku koji se prolama crtežima – crvenoj – suprotstavljena je bela, apsolutna tišina, mladalačka radost, radost nastajanja života. Još jednom, sve je dovedeno u ravnotežu – lovac i lovina, vuk i ovca izrastaju do smrti i života, krika i tišine… I, mada se to ne može poistovetiti sa skladom suprotnosti, umetnica potcrtava crveno i belo slikama krvi i mleka.
Verujem u prihvatanje. A najviše stanje, najviša sfera do koje umetnost može dovesti je prihvatanje svega. (Džef Kuns)
Pažljivom posmatraču Simonidinih radova neće promaći tragovi Albrehta Direra, Fransa Snajdersa, Rembranta, ali i Jozefa Bojsa, Dejmijana Hersta, Berlinde da Brikere. Setiće se Kafke i Apdajka, Bunjuela i Grinaveja. Ono što će sigurno videti je slika stvarnosti, slika obezličenih živih bića pretvorenih u delove da bi lakše bili upakovani i lakše konzumirani, neobična slika, jedinstvena, lična, istina umetnika, istina ponekog od nas ostalih.
Rad Simonide Radonjić duhovito, ponekad naizgled naivno, katkad ironično, podrugljivo, i baš uvek pronicljivo, postaje sredstvo da se učini prihvatljivijom priroda ljudi i života. Može li nam umetnik dati korisniji poklon?

Vladimir Ranković

Ciklus crteža „Kuća jelena“ Simonide Radonjić navodi nas da ih čitamo kao narativ pun simbolike u kome umetnica pronalazi dobra likovna rešenja i uspeva da ih realizuje prefinjenom poetikom, s istančanim osećajem za lepo, upotrebom čistog realističkog crteža, tehnički perfektno izvedenog, likovno ubedljivog. Ona upućuje na povlačenje paralele između prirode i čoveka. U naizmeničnim ciklusima rađanja, života i smrti jedino je duh večan, slobodan i uzdignut. Jelen, kao simbol osećajnosti, mudrosti, otmenosti i slobode predstavljen je kao plemenita žrtva, bez slobode, uhvaćena, spokojna, pomirena sa sudbinom, preparirana i pretvorena u trofej, u metaforu, u ogledalo ljudskog života.

Borka Božović
(Tekst publikovan u katalogu: „10 godina nagrade za crtež Fonda Vladimir Veličković“)

Kuća jelena Simonide Radonjić

“Art is actually all about man and human nature and all good art is a self-portrait of the observer.”
Jan Lauwers on The Deer House
(“Sva umetnost u stvari govori o čoveku i ljudskoj prirodi i sva dobra umetnost jeste autoportret posmatrača.”
Jan Lauers, o svojoj drami “Kuća jelena”)
Simbolika ciklusa crteža „Kuća jelena“ Simonide Radonjić se može prepoznati kao otelotvorenje premise savremenog belgijskog dramaturga, Jana Lauersa. Antropomorfni jelenji likovi komuniciraju direktno sa posmatračem, navodeći ga da se poistoveti sa ulogom plemenite žrtve koju mu umetnica dodeljuje.
Motiv jelena Simonide Radonjić prevashodno proističe iz lične simbolike umetnice. Intimni doživljaj ove plemenite životinje je predstavljao inspiraciju koja je dovela do predstave jelena kao simbola časti, ljubavi, mudrosti i slobode. Ipak, jelen na Simonidinim crtežima nije fizički slobodan, naprotiv! On je uhvaćen, prepariran i pretvoren u trofej. Fascinirana idejom ovog lovačkog ukrasa, ponosa kome se dive, umetnica personifikuje životinjski lik poistovećujući ga tako sa čovekom. Ljudski život tada posmatramo kroz novu prizmu, videći ga kao konstantno stanje ugroženosti u kome se čovek obreo kao večiti plen raznorodnih nedaća. Ipak, atmosfera Simonidinih jelenskih crteža se odlikuje spokojem, ne strahom.
Suptilnim likovnim jezikom Simonida nas uvodi u svet unutrašnje borbe i plahovitosti ljudske prirode. Meke zoomorfne forme su izlivene gustim, tankim linijama, i protkane floralnim motivima koji podsećaju na šumsko lišće ili koru drveta. Živo obojeni koncentrični krugovi, mete, koji zamenjuju lik na dva crteža polazna su tačka crvenim kružnim akcentima strateški raspoređenim na ostalim radovima. Jarko crvena, simbolički najživotnija među bojama, ovde obeležava male mete transponovane u imaginarne konstelacije. Nesvesno prateći antički princip apoteoze junaka, Simonida iznosi čoveka kao konačnog moralnog pobednika u životnoj borbi tako što ga uzdiže u izmišljeno sazvežđe jelena, ljudskog alter-ega. Učinivši konačni otklon od ovozemaljske patnje, umetnica nas dovodi u stanje mira, ogolevši time iluzornost svakodnevice. Kroz princip obnavljanja i rasta, koji simbolišu parošci podražavajući koru i grane drveta, Simonida povlači jasnu paralelu između prirode i ljudske prirode. Život i priroda su jedno, smrt uvek prati novo rođenje, jedino je duh večan, i jedino on može da se uzdigne iznad materijalnog, slobodan i pročišćen od banalnog.
Sopstveni doživljaj simbolike jelena umetnica nam saopštava iz nedvosmisleno ženske vizure, uz izraz prožet prefinjenom poetikom jedne Kiki Smit. Velurni fon pergament papira, nežne figure jelena i dekorativnost zlatnog lišća otkrivaju Simonidin istančan osećaj za lepo.
Ciklus “Kuća jelena” na najbolji način zaključuje realistična predstava trofeja jelenske lobanje. Na tragu vanitas mrtvih priroda starih holandskih majstora, ovaj naročito dekorativni memento mori sumira ideju umetnice, i kroz život i smrt jednog gracioznog šumskog bića kristališe ogledalo ljudskog života.

Ana Bambić Kostov
(povodom izložbe u Galeriji HAOS, 2012.)