Intervju sa Vladanom Sibinovićem povodom samostalne izložbe “Slučaj kolibrija” (Galerija Monolog, septembar 2023) objavljen u magazinu Oblakoder
Razgovor sa umetnikom vodila Marija Ilić
Ukoliko ovih dana posetite galeriju Monolog, možda se nakratko vratite u detinjstvo, posebno ukoliko ste kao mali igrali klikere ili ih makar sakupljali. Radovi jarkih boja sa upečatljivim motivima uvlače nas u svet umetnika Vladana Sibinovića gde nas on upoznaje sa njegovim viđenjem sreće. Glavno delo, po kome je izložba dobila naziv „Slušaj kolibrija”, inspirisano je poslednjom numerom Leonarda Koena koja je snimljena za njegov 15. i poslednji studijski album Thanks for the Dance. Pored muzike, koja nesumnjivo inspiriše njegovo stvaralaštvo, Vladan je na radovima zabeležio i ucrtao razne momente iz života koji su pozitivno uticali na njega – od putovanja, preko ljubavi i prijateljstva, do knjiga i prirode. Kako je u vezi sa ovom izložbom sve u znaku ljubavi i sreće, Vladan nam govori da kroz radove pokušava da uhvati tanku liniju između ideje da je sreća izvan nas ili da se sreća ipak nalazi u nama.
Sa Vladanom smo razgovarali o traganju za srećom, uticaju Jungove psihologije na njegovo stvaralaštvo, specifičnoj tehnici koju koristi i neprestanoj potrebi za igrom.
Tvoje radove objedinjene pod nazivom „Poslušajte kolibrija” možemo pogledati u galeriji Monolog do kraja septembra. Reci nam, kako je došlo do toga da baš tu izlažeš?
Kustos i direktor galerije “Monolog” Denis Leo Hegić i ja upoznali smo se početkom 2022. godine u Beogradu i ubrzo shvatili da želimo da sarađujemo. Denis je predložio da napravimo izložbu, meni se svidela ideja i njegov entuzijazam, i nakon godinu dana stvaranja novih radova za ovu priliku izložba je otvorena za publiku.
Šta sam naziv izložbe simbolizuje?
Glavno delo, po kome je izložba dobila naziv “Slušaj kolibrija” (Listen to the Hummingbird), inspirisano je poslednjom numerom Leonarda Koena koja je snimljena za njegov 15. i poslednji studijski album ‘Thanks for the Dance’.
Za mene pesma zrači dubinom, lepotom i jednostavnošću, koja me podseća da u određenim trenucima imamo privilegiju da u malim stvarima nazremo odgovore na neka od velikih pitanja i da se prepustimo njima kako bi nas odveli od kompleksnosti života do izvesnog osećaja spokoja.
Da li postoji neki poseban razlog zbog čega su baš određeni radovi prikazani u galeriji, da li među njima ima neke posebne povezanosti?
Fenomen sreće i traganje za njom kroz fizičko i duhovno putovanje, ključna je okosnica koja objedinjuje najnoviju seriju radova i predstavlja logičan nastavak serije radova “Klikeri” i „Helpful Things“.
Svaka slika u ovom opusu upoznaje nas sa fragmentom izvučenim iz određenog događaja, specifičnih trenutaka, predmeta i mesta koji su pozitivno uticali na mene i moje unutrašnje iskustvo oplemenili radošću; sama umetnost, putovanja, planine, more, ljubav, prijateljstva, biljni i životinjski svet, knjige, pesme itd.
U radovima prikazanim u galeriji bavim se pojmom sreće, kao i zabludom čekanja da se sreća pojavi. Namera mi je bila da uhvatim tu tanku liniju između ideje da je sreća izvan nas i koncepta da je pre svega potrebno naći sreću u nama samima.
Tvoji radovi sastoje se od puno raznih motiva, jedan je svakako kolibri, zašto baš ta ptica?
Kao što sam malopre spomenuo u odgovoru gore, prvenstvena inspiracija jeste Koeanova pesma. Međutim, kao što su moje slike slojevite u kompoziciji i naraciji, tako i sami motivi koje možemo videti na njima imaju često više značenja. Na slici “Slušaj kolibrija” želeo sam da dočaram atmosferu ljubavi, života, fizičkog i duhovnog prosperiteta, buđenja i začetka. Sve je u znaku ljubavi! Počevši sa kolibrijem koji kao glavni akter predstavlja lakoću zaljubljenosti i upušta se u ljubavnu igru sa cvetom maka koji simbolizuje osećaj opijenosti i stvara kod nas zavisnost, preko figura na vazi koji strastveno i užurbano teže fizičkom sjedinjavanju kao i vraćanju idealnoj celini u transcendentalnom smislu, do jagode koja označava zavođenje i čulno zadovoljstvo, jer koliko god jedemo ovog voća ono ne zadovoljava našu glad.
Dakle, potreba za rajskim osećajem u ljubavi i želja za celovitošću koju povremeno ostvarimo ali koja nam istovremeno i konstantno izmiče.
Jedan od tvojih specifičnih motiva su i klikeri, zbog čega?
Blisko povezan sa fenomenom sreće je i motiv igre koji se na slikama ponavlja u vidu klikera, koji povremeno napuštaju platno kao specifična prostorna instalacija. Oni za mene predstavljaju bezbrižnost, čistotu, slobodu i jednostavnost.
Klikeri su u svrhu ove izložbe poprimili sasvim novu formu, oživeli kao skulpture od keramike i kao takvi u punom sjaju zakotrljali se u prostor galerije.
Klikere povezuješ i prikazuješ i sa fenomenom sreće, da li je to možda povezano i sa dečjom igrom?
Tako je. Smatram da se kroz igru oslobađamo naučenih obrazaca, istražujemo nepoznate predele, spuštamo se u nesvesno i upoznajemo aspekte naše psihe, elemente od kojih je satkano ljudsko biće, arhetipove, senku, sopstvo (Karl Gustav Jung). Na taj način spoznajemo druge kroz sebe.
Prepuštajući se igri otkrivamo nove prozore, vrata i portale koji se otvaraju ispred nas i pozivaju nas da kroz njih uđemo u nove i duhovno bogatije univerzume.
Jesi li i ti kao mali skupljao klikere i sa kime si najviše voleo da igraš?
Jesam. Smatram da sam imao srećno detinjstvo jer sam dane provodio napolju u igri i druženju. Najviše sam voleo da se igram sa tatom i drugarima iz ulice.
Dosta stvari referišeš kroz Jung-ovu filozofiju, šta ti je posebno interesantno u njegovim zapažanjima i kako se to odražava na tvoju umetnost?
Osnovama Jungovih učenja i njegovim mislima vraćam se dugi niz godina i čini mi se da su njegova obimna zapažanja o prirodi čoveka za mene izvor neiscrpne inspiracije. Posebno su mi interesantna razmisljanja o ličnom i koletkivnom nesvesnom, arhetipovima, simbolima i individuaciji.
Ono što bi se kontretnije odnosilo na ovu seriju radova jesu pitanja o sreći kroz prizmu Jungove psihologije. Ovde bih želeo da adresiram sve više popularne teorije koje insistiraju na konstantnom pozitivnom razmišljanju. Iako nema ničeg lošeg u negovanju svesnog optimističkog stava, verujem da treba da budemo oprezni da naš optimizam ne postane slepa obilaznica. Način na koji to radimo je da se dosledno ohrabrujemo da ostanemo otvoreni za teško, ljudsko i sveto – ali to znači da voljno prihvatamo bol, nezadovoljstvo i tugu, zajedno sa radošću.
Neefikasno je misliti da jednostavnim fokusiranjem na pozitivno možemo nekako da izlečimo svoje rane i traume sveta. Da bismo se izlečili i promenili, potrebno je da se razvijamo kao ličnost kroz proces samospoznaje, individuacije – da upotrebim termin Karla Junga.
Tragajući za sobom, spuštamo se u naše dubine da istražimo našu nepoznatu stranu i da rastemo na osnovu ovih uvida. Na ovom putu razvoja nailazimo na Senku (Jung), arhetip tame koja je u nama. Senka je sve ono što smo u sebi negirali i bacili u zaborav – tačnije sve što je ego odbio da poveže sa sobom. Ako negiramo senku i odbijamo da prihvatimo svoje negativne osobine i strahove (smatramo se apsolutno dobrima i biramo da vidimo isključivo pozitivne stvari oko sebe), onda kočimo svoj razvoj. Da bismo došli do samospoznaje, moramo imati moralnu hrabrost da se upoznamo sa svojim mračnim delom. Cilj individuacije je da upoznamo naše arhetipske figure, da integrišemo i osvestimo sve o sebi što je bilo skriveno u senci kako bismo se približili arhetipu celovitosti – onome koji je Jung nazvao „Sopstvo“.
„Sopstvo je tada zbir svega što jesmo sada i svega što smo nekada bili, kao i svega što bismo potencijalno mogli postati; ono je simbol “Boga u nama”, onoga što smo mi kao totalitet. – Harri J. Stead.
Tvoji radovi su posebno upečatljivi po specifičnim bojama, takođe, precizne ivice, kao i detaljno oslikane motive nemoguće je ne primetiti, koliko ti je bilo izazovno da izgradiš svoj prepoznatljiv stil?
Na prvi pogled moje slike možda izgledaju jednostavne za izvedbu jer su sačinjene od velikih i najčešće jednobojnih površina. Međutim, ova tehnika iziskuje dosta strpljenja, vremena, preciznosti i vežbe. Postići ravne i čiste površine na kojima se ne vide tragovi četkice jeste zahtevan proces, koji obuhvata pripremu platna kako bi se postigla glatka površina, kao i upotrebu posebnih četkica od prirodne dlake napravljenih u Japanu i određenih akrilnih boja. Kada se tome dodaju i razni detaljno naslikani elementi dolazimo do toga da slike većih formata radim i po dva, tri meseca…što u kapitalističom svetu i nije najsrećnije rešenje. haha
Šta tebe inspiriše poslednjih dana?
Filmovi, izložbe, putovanja i knjige.
Izložba je delom inspirisna poslednjim albumom Leonarda Koena, šta trenutno slušaš ovih dana, da li te možda nešto već inspiriše za narednu izložbu?
Dok slikam u ateljeu najčešće slušam meni već poznatu muziku ali kad ne radim rado tragam za nečim novim. Nedavno sam pročitao knjigu “Svila” od Alesandra Barika i njegov stil pisanja, koji mi često deluje kao slikanje na platnu, mi je izuzetno zanimljiv. Tako da, vrlo verovatno će nastati neka slika inspirisana ovim književnim delom.
S obzirom na to da izvesno vreme živiš i radiš u Njujorku, šta je ono što bi iz Njujorka doneo u Beograda, i obrnuto, a da se tiče umetnosti i umetničke prakse? (odnosno šta bi voleo da postoji tamo, a ima ga ovode i obrnuto)
Prvo što mi pada na pamet jeste odnos stvaranje – posao. Smatram da je umetnička scena u Beogradu veoma autentična i da su autori originalni u prikazivanju svojih intimnih i iskrenih ideja. Meni je to divno i inspirativno. Međutim, malo se govori o biznis strani umetnosti i često mi nije jasno od čega većina galerija zapravo žive. Istovremeno u Njujorku (mislim na Amerikance a ne afirmisane umetnike iz drugih delova sveta koji dolaze u taj grad) imam osećaj da je sloboda izražavanje veoma uslovljena. Ogroman novac je u igri ali uglavnom se sliva u projekte koji se bave unapred određenim temama i jako je teško biti autentičan jer u tom slučaju umetnik najčeše biva odbačen. Mladi umetnici tamo često postaju bezlični i nekreativni.
Dakle, voleo bih da se u Beogradu više radi na saradnji umetnik – galerija, da se razvijaju strategije poslovanja i da se sve to digne na profesionalniji nivo, a da se umetniku ne uskrati sloboda izražavanja. Svestan sam da je teško naći zlatnu sredinu, naročito u ovakvim ekonomskim uslovima, ali smatram da ima prostora za napredak i da vredi razmišljati u tom pravcu.
Šta nas očekuje u budućnosti, imaš li nešto što već sada možeš da nam najaviš?
Nedavno su izašli rezultati konkursa za izlaganje u Galeriji ULUS u 2024. godini i našao sam se među osam odabranih kandidata/kinja, što me je izuzetno obradovalo! Pored toga u pregovorima sam za potencijalne izložbe u Čikagu i Evropi. O tome će nadam se biti više reči u skorijoj budućnosti.
https://www.oblakoder.org.rs/slusaj-kolibrija-izlozba-inspirisana-potragom-za-srecom/
* * *
Intervju sa Vladanom Sibinovićem objavljen u Suboart Magazine (januar 2024):